У граду, који је пре само три деценије словио као трећи најпросперитетнији град у држави, након Марибора и Вуковара, и шести по броју становника у Србији, дошло се до једног од најсиромашнијих градова којег не оптерећује само сиромаштво, већ се Ваљево данас суочава са одливом становништва са којим се не може похвалити ниједан град у Србији. У последњих шест година преко две хиљаде становника годишње напусти Ваљево, бојећи се да ће можда морати да се врате у њега ако не успеју тамо где су отишли: Београд, Франкфурт, Беч, Монтреал..! Бег од општег економског суноврата, бег од некултуре, бег од ПМ честица у ваздуху, бег од осећаја очаја и неизвесности, бег од амбијента у којем влада мржња према другачијим мишљењима, ставовима, идејама!
И увек иста прича – пред изборе обећања, након избора трућања. Људи који воле овај наш град, којима је стало да Ваљево некако врате себи и себе Ваљеву, постављају владаоцима иста питања и по правилу добијају погрешне одговоре. Или постављају питања по систему, који смо имали прилике да видимо приликом гостовања градоначелника Ваљева на једној локалној телевизији – нема глупих питања, постоје само глупи одговори које ја могу да дам. Баш немамо среће са градоначелницима у претходној деценији. Ако би постојало такмичење за најбаксузнији град по погледу руководства, Ваљево би бар ту било на првом месту. Бар у нечему – први!
Интервју је већ увелико постао виралан и готово сви га препричавају. Не по лепом, наравно, ни по ружном, већ по смешном! Ипак, по питању искрености, градоначелник је показао једну малу дозу исте. На сваку њему упућену критику, одговарао је са: „слажем се“, а успут се својски потрудио да потврди оно што је сам о себи изговорио приликом избора за градоначелника: “... можда сам неискусан..“! Тако имамо првог човека града који се углавном слаже да прави грешке и да својим неискуством нема појма како ће уопште обављати своју функцију.
Наравно, за све то је нашао по неко оправдање које је било још бесмисленије од чињенице да је било бесмислено поставити га за градоначелника. На проблем одлива младих људи из Ваљева није остао нем ни водитељ, али на одговор јесте видно затечен. “Постоји једна ставка у буџету која ће решити одлив становништва пре свега младих а тиче се асфалтирања једне улице у индустријској зони“, поносно одговори градоначелник.
Да ће асфалтирање једне улице задовиљити локалне властодршце није ништа неуобичајено, јер тај тренд у Ваљеву траје још од када је Уб постао центар Ваљева. Постављати људе и руководство на челу града који ће бити послушни „малом газди“, и који, тешко да би знали да управљају једном стамбеном зградом, некоме баш одговара. Некоме расте рејтинг преко леђа Ваљева и Ваљеваца. Па тако ми имамо халу спортова која прокишњава, а они нову. Да ће и она бити окрпљена новим буџетом, по ко зна који пут сложи се и градоначелник. Слабо, неразвијено и у свим сферама урушено Ваљево - јача, развија и гради нешто друго и неког другог.
Али да се вратимо на интервју и веома инспирисаног водитеља који на крају приупита градоначелника шта је то конкретно урађено од када су, ево већ 4 месеца, на власти у граду. Очигледно уплашен питањем градоначелник одговори да је решен проблем Апотекарске установе Ваљево. Да овај одговор нема везе са истином јасно је било и водитељу и грађанима који свакодневно пролазе поред затворених врата апотека, али и запосленима којих је истина остало 20-так, међу којима нема ниједног фармацеута.
За љубитеље статистике. Ваљево није само првопласирано по несрећном низу лоших градоначелника, одливу људи из града и затворених јавних предузећа. Водимо неславно коло и по многим другим стварима. Кренимо од актуелне ситуације са вирусом корона. Ваљево има највише оболелих и убедљиво највећу смртност по глави становника у Србији. За то можемо захвалити више него неспособним градским кризним штабовима који нису умели да се носе са новонасталом ситуацијом, али и због још једне чињенице која је Ваљево избацила на прво место – имамо најстарије становништво у земљи, са просеком од 44 године. Да нам позавиди и један Јапан. Али, не, код нас то није последица дуговечности. Када смо већ код здравља, ево још једне чињенице – Ваљевци решавају своје муке и проблеме редовном употребом анксиолитика, антидепресива и алкохола, за готово 8 одсто више него најнеразвијеније општине југоисточне Србије и чак 11 одсто више од републичког просека конзумирања ових производа који нас доводе у стање „решили смо све проблеме, на пар сати“. Апсолутни смо прваци и по проценту људи који долазе у НСЗ да оверавају евиденционе картоне и зуре у огласне табле по зидовима, које су углавном празне. Шампиони смо и по броју прималаца социјалне помоћи. И, да, нико нема мањи предвиђени градски буџет, чиме се градоначелник посебно хвали: „Можда је најмањи, али је зато реалан“. Опет истина, колико се и како и где улаже и гради, већи буџет нам заиста и није потребан. Ту и тамо се попуни нека рупа у асфалту, закрпи лимом неки кров јавне установе која прокишњава, издвоји који динар за (не)културу...и опет остаје довољно новца да га прогута мрак.
Када смо већ код (не)културе, довољно је погледати шта смо последњих година направили од Тешњарских вечери, џез феста, дана града Ваљева, сабора фолклорних друштава Србије.
Да идемо даље, од спорта, преко уметности, до екологије, превише страница и превише бенседина би било потребно. Из тога разлога, драги суграђани, ако волимо свој град који је од свог настанка током целе историје био за понос и пример, застанимо мало и размислимо пре него што следећи пут заокружимо неки редни број на гласачком листу! Да ли и даље желимо да нам град воде људи који нити су рођени, нити живе овде, који нам постављају нестручан, послушан, полтронски кадар у граду зарад њихових интереса и „виших циљева“ и без базичне бриге за град и његове становнике, без институција система и владавине права?! Да ли желимо прљав град и осећај парања плућног ткива угљен-моноксидом и сумпор-диоксидом?! Халу спортова у граду спорта која није достојна да се од ње направи ни фарма стоке?! Да ли желимо град који ће за само једну деценију изгубити статус града због катастрофалног наталитета и одлазака у друге средине?! И на крају, да ли желимо да потпуно останемо неслободни, приморани, застрашени, и понижени?! И поново, превасходно се запитајмо да ли заиста искрено волимо свој град и да ли Ваљево заслужује да од некадашњег епицентра привреде, културе, уметности, спорта, остане попут старе лопте шутнуте у неки јарак и да га прекрије растиње.
Ако је већ узалудно да запиткујемо градску власт, запитајмо се сами!
Народна странка Ваљево