Накнаду за заштиту и унапређивање животне средине, у народу познатију као  еколошка такса, плаћају сва правна лица, предузетници и удружења. Уместо да се такса плаћа искључиво у зависности од количине загађења причињене вршењем делатности, плаћамо је сви. Један од података који се уноси у пријаву за одређивање висине накнаде је - тачан износ прихода из претходне године. Какве везе има висина прихода са заштитом животне средине? Изменама Закона о буџетском систему, средства од ових такси престају да буду наменска и могу званично да се користе и за друге намене.

Огорчење изазива чињеница да је локална самоуправа разрезала износе ове накнаде правним лицима са подручја наше општине, баш у периоду када је наша животна средина била изложена великим искушењима. Трагикомично делује обавеза плаћања еколошке таксе када погледате како изгледа река Млава, када осетите смрад са градске депоније, када видите шта фарма свиња испушта директно у реку... Није то случај само са нашом општином. Питајте предузетнике из Бора или власнике фирми у подручју око некадашње смедеревске железаре, какав ваздух удишу док уредно плаћају еколошку таксу. Сведоци смо незабележене дивље сече шума под заштитом државних органа, без икаквог сразмерног пошумљавања. Мултинационална компанија Рио Тинто вршља по нашој земљи као по некој афричкој колонији из 18. века. Наши градови су најзагађенији, не више у Европи, него - у свету. Мини-хидроелектране, чије је учешће у производњи електричне енергије занемарљиво, са познатим катастрофалним последицама по природну околину - ничу свуда око нас.

Где завршава тај новац прикупљен по основу плаћених еколошких такси и како се троши? Ту се посебно истичу локалне самоуправе које су ова средства користиле за разне друге намене, које можда јесу важне, али не смеју да се финансирају овим накнадама. На нивоу читаве државе, локалне самоуправе су ненаменски потрошлиле 500 милиона евра прихода од еколошких такси. Тим новцем су могле да се модернизују топлане због којих је ваздух током зиме презагађен, изграде нове регионалне депоније, купе постројења за пречишћавање отпадних вода, а трошио се углавном на асфалтирање путева и јавну расвету. На оно што је политички веома "исплативо".

Природну и животну средину у нашој земљи бране и чувају удружења, покрети, групе, појединци... Сви осим оних којима је то законска обавеза, а то су - државни органи. Недавно смо сазнали да законско приморавање једне овдашње фирме на поштовање прописа који се односе на заштиту животне средине није вредно потенцијалног гашења 50 радних места. Веома би смо желели да знамо колико радних места "вреди" оно што та фирма чини нашој реци Млави и ваздуху који удишемо? 40, 30, 20... Нисмо знали да у Закону о заштити животне средине постоји селективна одговорност у зависности од величине загађивача изражене бројем радних места. Кога то још обавезује спровођење Закона на штету политичког маркетинга. Чули смо и објашњење "стручњака" некадашњег јавног предузећа да је са реком Млавом све у реду и да су примећене промене уобичајене. Овде само треба напоменути да је то некадашње државно предузеће сада приватна фирма чији је основни циљ остваривање профита и учествовање у што већем броју послова. А наша локална самоуправа се до сада показала као врло "издашан" послодавац.

Све што смо навели требало је да покаже шта се крије иза појма - еколошка такса. Да овај намет, супротно свом имену, има најмање везе са екологијом. Служи да се под наводном законском формом обезбеди додатни новац за локалну политичку промоцију владајуће партије. Средства нису строго наменска и могу се трошити по потреби. Закључак би био да не смемо препустити бригу о животној средини неспособним политичарима. Када се буду нашли пред избором - (лична) корист или поштовање законске обавеза, знамо шта ће изабрати.

Народна странка Петровац на Млави