Да ли има оних који су заиста допустили себи да за тренутак поверују у могућност да напредњачка мафиократија пусти низ воду свог локалног шерифа?
Последња срамна пресуда Апелационог суда којом се поништава првостепена осуђујућа пресуда Драгољубу Симоновићу којом је утврђена његова виност и кривица за паљење куће новинара Милана Јовановића представља последњи ексер у сандук српског правосуђа које неопозиво губи и последње остатке независности и постаје отворено, неприкривено услужни сервис напредњачке власти.
Из нејасног и конфузног диспозитива образложења Апелационог суда не можемо разабрати где је и у чему првостепени суд погрешио.
Оно што је важно јесте да је овом пресудом легитимизовано и легализовано политичко насиље и терор над политичким противницима, неистомишљеницима, непоћудним и непослушним новинарима.
Овај прецедент утире пут нормализацији огољеног насиља као алата политичке борбе. Нико више не сме да се уљуљкује у илузијама да је ова власт вољна да одступи на регуларан, демократски начин.
Потенцијал деструкције је исказан у толико наврата да више нико нема права на уљуљкивање у илузије о карактеру овог антинародног режима.
Самовлашће и терор, деструкција и корупција обележја су овог антипоретка који не преза ни од чега да би продужио своје трајање, своју заумну владавинску политику.
Исходиште овакве недостојне пресуде требало би да буде страх, а тамо где влада страх престаје поље политичког.
Народна странка и овога пута демонстрира своју спремност да се супростави разобрученом насиљу и да пружи адекватан отпор свуда и на сваком месту.
Грађани морају да изађу из зоне конформизма, апатије, аномије, страха и пасивности да се укључе у борбу за опстанак Србије.
На примеру Рио Тинта видимо моћ организованих и удружених грађана. Вучић се може уклонити само перманентном борбом и отпором у свакој ситуацији. Они који нас убеђују да се Вучићева власт не може сменити, који шире бајке о његовој снази и дубини подршке, само су њихови свесни или несвесни медијуми.
У противном, неће бити ни нас ни Србије. Борба је света дужност и обавеза, према прецима, Србији и према нашој деци и нама самима. Ако желимо да овај народ поврати веру и наду у будућност борба је једини избор. Другог пута немамо.
Народна странка Гроцка