Нова министарка здравља недавно је изјавила да ће се залагати да здравство буде доступно, што и јесте суштина добро организованог државног здравства једне државе. И то је нешто са чиме се мора сложити свако ко се бави политиком на добробит становника наше земље, без обзира ко је то изговорио, био он на власти или опозицији, да је то кључни фактор за добро здравство у једној држави.
Међутим, мислим да ће бити јако тешко министарки да проведе у дело ту замисао јер политика Владе РС, која у последњих 20 година нема идеју да здравство треба да буде доступно грађанима и да сви пацијенти могу да користе услуге лекара и да им то буде омогућено у тренутку када им је помоћ лекара потребна. Мислим да је њена изјава била искрена и верујем да ће се залагати за то, али сам исто тако сигуран да није у разговорима са члановима владе дефинисала шта то треба да значи практично, обзиром да је Влада Србије у претходних 20 година, можда и више, и ова и она претходна и она пре ње, радила управо супротно од онога што се зове доступност здравства у Србији, разноразним досеткама које су перфидно смишљене, а покварене у свом карактеру.
У недавној изјави министарка је нагласила да ће директори установа бити одговорни ако не буде било довољно термина за прегледе оболелих и ако се не смање листе чекања. Немам намеру да браним директоре, али мислим да то не зависи од њих, то зависи од система здравствене заштите и политике здравства која се води у Влади Србије већ 15 или више година уназад.
Прво што је смислила нека претходна влада да би онемогућила доступност здравства у сваком тренутку сваком оболелом је измишљотина звана „изабрани лекар“. То је нешто што јако лепо звучи кад се каже, али у суштини то значи да ви морате неког лекара у неком Дому здравља изабрати, потписати са њим уговор да је он ваш изабрани лекар и можете користити само његове услуге у тренутку када је он на свом радном месту.
Признаћете да је немогуће да је за 2.000 – 3.000 пацијената, који су потписали уговор са неким лекаром, да буде доступан 24 сата, 365 дана у години. Дакле то само лепо звучи, али је ускратило могућност адекватног и правовременог лечења у односу на онај систем који је био до тада – да ви дођете у амбуланту или Дом здравља и да, од 10 лекара који тада раде, изаберете једног који ће вам пружити здравствену услугу баш тада када сте болесни.
Овако је направљена досетка да када се разболите морате позвати кол центар, он вам закаже када је ваш изабран лекар слободан и када може да вас прими, што може некада да буде и за неколико дана, а за то време пацијент може да оздрави, да се стање погорша или не дај Боже фатално да заврши. Дакле то је досетка која је на најперфиднији могући начин хтела народу да каже: “Ево ми вама дајемо могућност да имате изабраног лекара, а ви нећете имати ни трећину услуге од онога што су пружали раније лекари који се нису тако звали“.
А онда су ударили и по лекарима, увели су систем капитације, коју ако преведете некако на српски, то је нека врста главарине: по сваком пацијенту лекар има одређену главарину – колико пута ће га прегледати, колико лекова ће му дати, да ли сy рационални или не, а од тога ће зависити и онај други варијабилни део плате лекара. Најбоље пролазе лекари који имају неколико хиљада потписаних уговора са пацијентима да су им изабрани лекари, а пацијенти су им здрави, они који не користе лекарске услуге или дођу евентуално на неку контролу, лекар нема потребе да им ради лабораторију, дијагностику, да има преписује лекове … ти лекари су у систему капитације најбољи лекари! Они који раде више, који раде са болесним пацијентима и самим тим троше ресурсе државе, а у ствари ресурсе које су пацијенти уплатили преко здравственог осигурања, такав лекар ће бити лош лекар! Он троши те ресусрсе на лабораторију, на снимке, на лекове и он се у систему капитације не сматра добрим лекаром!
Зато предлажем министарки да прво размисли ако жели заиста да здравствена заштита буде доступна како је прокламовала, да крене у реформе на тему изабраног лекара и да уместо те флоскуле изабрани лекар обезбеди довољно лекара у свакој амбуланти, у свакој болници у сваком Дому здравља, и да онај лекар који је у том тренутку на радном месту буде и изабран од стране пацијента који је дошао да се лечи. Само тако је доступност здравствене заштите обезбеђена болесном човеку онда када му треба.
Предлажем да се укине систем капитације, да се доктори, нарочито у општој пракси награђују према ономе што ураде, према броју прегледа. Дакле они лекари који се баве дијагностиком, који пуно раде, али не са здравим пацијентима, треба да буду адекватно и награђени, што сада није ситуација, нарочито ако се узме у обзир да има лекара који на примарном нивоу који дневно имају и по 70-80 прегледа. Немогуће је 70-80 пута да кажете добар дан и довиђења а камоли да се бавите медицином.
Дакле, тужно је што су лекари у примарној здравственој заштити названи изабраним лекарима, а ускраћено им је да се баве медицином и дијагностиком (јер са 80 прегледа дневно нико не може да се бави дијагностиком, већ само преписивањем извештаја које су добили од неког лекара специјалисте или прописивањем рецепата, баве се нечим што је нека врста споредне бравуре у медицини). Суштина здравства и суштина доступности здравства је да се обезбеди довољан број лекара, довољан број медицинских сестара, довољан број немедицинског особља, што у овом тренутку драматично недостаје.
Пре десет година је било око 30.000 лекара у Србији, пре неколико дана министарка рече да је Институт Батут дошао до податка да их данас има 20.000 и уз то је додала да није сигурна да је податак исправан. Десет хиљада лекара мање за 10 година у Србији је трагично стање за здравство које не може да функционише без довољног броја лекара.
Оно што такође омета доступност здравствене заштите је да чувени Републички фонд за здравствено осигурање такође прави опструкцију на могућност коришћења услуга на терцијалном нивоу, па могу да наведем и пример о дискриминацији и пацијената и лекара из нашег града који се одвија последњих неколико дана: 6-7 мојих пацијената није добило могућност да иде на терцијални ниво због потребне дијагностике да се уради тамо, а ради се о људима који имају туморе или врло тешку астму.
РФЗЗО у Чачку је одбио да за 6-7 пацијената овери упуте да иду у неки од универзитетских клиничких центара или ВМА где сам ја препоручио, већ их је послао да им то потвди лекар у државној установи, дакле у болници. То је дискриминација приватне парксе, то је дискриминација пацијента, потпуно непотребно губљење времена за дијагностику која може живот да значи. Ако неко из РФЗЗО из Чачка сумња у нечију дијагнозу онда може директно да се увери код лекара који је написао ту дијагнозу и упут, а не да малтретира болесне људе, да они морају по 10 пута долазити у РФЗЗО Чачак не би ли добили упут и искористили своје право на дијагнозу, право на доступност здравствене заштите и право на благовремено лечење.
Свакога дана сте у прилици да чујете колико има новооболелих и умрлих од Ковида. У последње време то се креће, по режимским медијима око 5-6-7 дневно, а да ли сте некада чули колико дневно у Србији умире људи од рака плућа? У последњих 10 година ни ја нисам имао прилику да то чујем на јавном сервису, нити у било којој инфомративној емисији, но рећи ћу вам податак да свакога дана у Србији од рака плућа умре 13 људи! То је неупоредиво драматичнији број од онога што се свакодневно саопштава за ковид, а ипак не наилази на интересовање ни владе, ни министарства, ни медија, да буде саопштено грађанима. Дакле 13 људи у Србији умире свакодневно од рака плућа, а РФЗЗО Чачак не даје упуте за одређивање дијагностике у терцијалним установама и благовремено отпочињање лечења пацијената!
Министарка је рекла и да „увек мора бити отворених термина“. Министарко ако желите да увек буде отворених термина морате обезбедити довољан број лекара (по проценама струке недостаје бар 10.000 лекара у Србији да би здравство уопште могло да функционише а камоли да буде доступно сваком пацијенту којима треба лекар у датом тренутку). Драматична је ситуација и са бројем медицинских сестара и техничара који такође недостају, као и немедицинског особља, које је својевремено проглашено као непотребно у болницама и Домовима здравља и прокламовано ослањање на сервисне службе приватних предузећа, па се показало као јако неефикасно.
Мој апел министарки је да прво крене са школовањем лекара, да укине или реформише систем образовања звани Болоња, који драматично обара квалитет студирања у нашој земљи, а нарочито када се ради о врло важним студијама као што су студије медицине.
Неколико основних елемената који морају да се испуне да би здравство било доступно је прво да се министарка избори са Владом РС, да та прокламована теза о доступности здравсвене заштите буде политика Владе, а не као сталне покварене реформе из прошлости које су требале да буду звучне и да дају неку сигурност пацијентима типа изабраног лекара (јер сваки човек воли да има свог лекара). Управо на ту психу се ишло како би се подвукли народу а у ствари су одсекли грану на којој седи, одсекли су доступност здравства, одсекли су оно што се зове 0-24, да можеш да бираш лекара који тада у том термину ради у установи у коју си дошао по помоћ.
др Александар Радојевић
председник ГрО Народне странке Чачак