Преузето са портала OzonPress
Здравље је и овога пута било тема о којој је на конференцији за јавност Градског одбора Народне стзранке у Чачку, говорио др Александар Радојевић.
И овога пута он се осврнуо на изјаве које је министарка здравља др Даница Грујичић, дала на почетку свог мандата. Иако недавно дате те изјаве полако одлазе у запећак.
“Према мом мишљењу најзначајније што је на почетку свог министарског мандата рекла је доступност здравствене заштите грађанима Србије. Ту се мисли свакако на доступност лекара, медицинских сестара и техничара и здравствених установа пацијентима којима је потребна помоћ. У сваком тренутку и на сваком месту, болестан човек треба да има здравствену помоћ на месту на коме је потребна. Чињеница јесте да се доступност здравствене заштите директно коси са економском исплативошћу, нарочито по критеријумима српског министра финансија Синише Малог, који је познат по томе да је врло поштен човек – рекао је др Радојевић.
Указао је на то да ако желимо доступно здравство оно не може бити ни јефтино ни економски исплативо.
“Зато постоји обавезно здравствено осигурање, да би било солидарно и да они којима је лечење потребно, а не могу да га плате, добију то лечење на рачун оних који су здрави па им тренутно не треба здравствена помоћ. То је суштина обавезног, солидарног, социјалног здравственог осигурања у Србији. Или је то господа на власти заборавила па су здравствено осигурање у Србији преименовали у здравствено осигурање зарад пуњења приватних џепова у разно-разним инвестицијама као што су наумили да купују покретне амбуланте које су скупе а нефункционалне, јер на терен излазе када је неким планом предвиђено, а не када људима у руралним крајевима заиста треба здравствена помоћ”.
Др Радојевић је оценио бесмисленим куповање прескупих мобилних амбуланти у чију набавку ће се уграђивати појединци и остваривати профит.
“Изградња Домова здравља, болница и Клиничких центара би била сјајна ствар када би у тим установама имао ко да ради. У овом тренутку у Чачку и у Србији недостаје огроман број лекара специјалиста. Као и лекара опште праксе у амбулантама. Само у Чачку недостаје најмање 100 лекара специјалиста. Треба најмање 8 пулмолога, 7-8 уролога, исто толико ортопеда и интерниста, о недостајућим кардиолозима и хематолозима, субспецијалистима и да не говорим. Ако држава жели доступно здравство мора нешто у ту сврху и да учини”, истакао је др Радојевић.
Ако се под притиском Владе и политике владајуће странке и даље буду форсирале неке парамедицинске приче типа забране пушења у кафанама, онда у српском здравству дуго неће бити боље.
“Лекари недостају и у приватној пракси. Тужна је прича да у државним установама не можете добити дијагнозу, а у приватним ординацијама не можете да се решите дијагнозе. То је директна потврда пада доступности и квалитета здравства и пада квалитета здравствене услуге коју треба да пруже само они који раде по етици и правилима струке и лекарског заната. Уместо парамедицинских идеја, предлажем министарки здравља и Влади Србије, да се укине систем капитације и пребројавања пацијената код изабраних лекара и вредновање рада лекара по томе колико су уштедели на прописивању лекова болесном човеку, а не по томе колико су пацијената излечили. Лекар у амбулантама опште праксе мора бити апсолутно слободан да ради по медицинској науци, а не у складу са политиком Владе Србије и оних попут Синише Малог, који седе у тој Влади и који лекарима опште праксе пребројавају таблете које су написали у рецептима болесницима. То су они у власти који замерају лекарима колико су преписали терапија за лечење, а као корисне поене им рачунају када пацијент који је преболео дође на контролу и изађе из ординације без трошка државе”, рекао је др Радојевић.
Подвукао је да квалитет здравства зависи од слободе лекара да се старају о здрављу пацијената без да им неки Синиша Мали стоји над главом и гледа како да обавезно здравствено осигурање учини недоступним.
“Доступност и економска исплативост у здравству не иду једно са другим. Или ће лечење бити доступно грађанима или ће се смањивати трошкове на штету здравља људи. Хајка која се сада води против угоститеља има сврху само да се скрене прича са погрешне политике коју власт води у здравству. Ето и министарка је у томе препознала могућност да ретерира од првобитне приче о доступности здравства па и сама прича о увођењу драконских казни и забрану пушења у свим кафанама, па забрана овога, па забрана онога. Све би да забране. Ја као пулмолог не стојим на становишту да је пушење здраво и да у дуванском диму нема штетних материја. Истовремено не стојим ни на становишту да су издувни гасови из моторних возила здрави и да имају витамине у себи”.
Радојевић је рекао да ти издувни гасови напротив имају у себи далеко више отровних и по живот људи опасних супстанци него што их имају по количини све упаљене цигарете у Србији у току једног дана.
“Хипотетички, само по броју аутомобила који се сваког дана крећу по центру Чачка, ако би се неким џиновским поклопцем поклопио центар града сви ми који би се ту задесили само десетак минута престали би да дишемо. Угљен моноксид и диоксид, сви продукти сумпорних деривата из ауспуха при сагоревању су толико токсични да се користе као бојни отрови. Ако је упаљен мотор возила у затвореном простору после десетак минута заспаћете и више се нећете пробудити. Тако да власници угоститељских објеката могу да бирају да ли ће њихов објекат бити опредељен за пушаче или за непушаче, а грађани могу да бирају у који објекат ће доћи. За разлику од таквих могућности избора нико нас никада није питао да ли смо сагласни да возила која продукују угљен моноксид, који нити видите, нити по мирису можете да га осетите, буду у употреби и да нас трују сваког дана”, рекао је др Радојевић.
Указао је на чињеницу да су екипе и екипе инжењера радиле на томе да се из издувних гасова аутомобила разним адитивима одстране мириси штетних продуката сагоревања горива у моторима.
“Обратите пажњу кад угледате возило чији мотор је у квару колико дима излази из ауспуха и како се тај дим шири свуда око возила и загађује ваздух. На исти начин се шири и невидљиви дим из возила са исправним мотором и једнако је отрован иако га не видите и не осећате чулом мириса. И ту би могло нешто корисно да се учини, па макар на најпрометнијим раскрсницама у граду да се убрза саобраћај и да се ревидира закон по коме је неко наводно хтео да учини услугу пешацима и да им пружи предност на пешачким прелазима, а заправо их је додатно изложио удисању штетних гасова из ауспуха аутомобила који стоје и чекају да неко полако пређе с једне на другу страну улице. За то време сви људи који се ту затекну удишу бојне отрове из ауспуха. Далеко би боље било вратити предност аутомобилима у кретању коловозима и не само ради здравља већ и ради мањег страдања пешака, деце нарочито, који не гледајући да ли наилазе возила налећу на коловоз сматрајући да имају предност кретања преко пешачког прелаза. Често видите да имају капуљачу на глави или су занети разговором на мобилном телефону и да не гледају ни лево ни десно да ли има возила у близини”.
На крају излагања др Радојевић предложио је министарки здравља да поред свих забрана које најављује нешто ипак и дозволи.
“Предлажем да дозволе Заводима за јавно здравље да врше контролу хране, воде, ваздуха и месних прерађевина и свега осталог свуда и на сваком месту, нарочито у трговинама, месарницама и сличним местима. До пре двадесетак година ЗЗЈЗ су имали право и обавезу да контролишу храну и пиће у свим трговинским и угоститељским објектима и на свим осталим местима где људи конзумирају или купују. Да насумице узму са рафа узорке конзерви, меса, млека било чега и да ураде бактериолошку и токсиколошку анализу. То им је својевремено законом укинуто да би се дозволио јавашлук и тровање народа. Све што нам стиже из увоза контролише се у једној јединој лабораторији, по систему случајног узорка и онда се камионима без икакве даље контроле развози по Србији и продаје грађанима. Нико више нема право да заустави неки камион и провери шта се превози без обзира да ли је у питању неки инострани или домаћи трговински ланац. Полази се од тога да је производ преконтролисан у фабрици која га је направила и на граници када је роба ушла у Србији, па остаје претпоставка да је и сваки други пут та роба исправна”, закључио је Радојевић.