Светска здравствена организација (СЗО) процењује да се у свету годишње постави око 400.000 дијагноза малигних болести код деце узраста 0 - 19 година.
Најчешће врсте малигних болести у дечјем узрасту су леукемије, тумори мозга, лимфоми, неуробластом и Вилмсов тумор. Рана и тачна дијагноза малигних болести код деце, праћена ефективним лечењем, треба да буде циљ сваког учинковитог приступа у контроли ових болести.
У Србији сваке године од рака оболи од 300 до 350 деце, што чини око два одстоод укупног броја оболелих.
Нажалост, према овим подацима то су једини бројеви у којој наша земља не одудара одсветске статистике.
Бројеви? Проценти? Статистика?
Да ли смо огуглали на те речи које смо безброј пута чули у саопштењима нашег Министарства здравља?
У последњих 10 година примећен је пораст случајева карцинома код деце
узрокованих МАСОВНОМ ПРОИЗВОДЊОМ.
ЂУБРИВА И ХОРМОНИ РАСТА за повећање продуктивности користе се зарад што бржег повраћаја уложеног новца.
Проклетог профита компанија која углавном не сносе никакве санкције за овакав вид пословања.
Последице оваквог начина производње доводи до тога да храна коју уносе деца, а и ми са њима, кроз пробавни систем негативно утичу на гене и узрокују опасне онкогене мутације.
Осим тога, загађење, пре свега у ваздуху која се ствара све већим бројем великих производјача такође узрокује повећање броја оболелих и најтежих облика оштећења плућа и дисајних органа, па чак доводе и до малигнитета.
Недовољно информисани, велики број грађана и не зна које све опасности вребају од још једне врсте загађења.
Загађења узрокована развојем нових технологија.
Многи не знају да претерана употреба савремених уређаја које поседује безмало сваки грађанин и свако дете, као што су телефони и таблети могу повећати учесталост карцинома код деце (леукемија, тумори на мозгу, одређене врсте саркома).
Податак који би требало све да нас забрине је да према подацима из популационог регистра за рак, укупан број предшколске деце оболеле од малигних неоплазми у Београду, износи 20 у 2021. години!!!
ПРЕДШКОЛСКЕ ДЕЦЕ!!!
Стопа регистроване оболеле деце овог узраста на 100.000 деце износи 16.1.
У периоду од 2012. до 2021. године, најчешће малигне болести код деце предшколског узраста се односе на малигне неоплазме крви и лимфног ткива.
Ређи, али не и непостојећи су малигнитети ока, мозга и других делова централног нервног система, затим злоћудни тумори мокраћно-полног система, штитне жлезде и др. жлезда са унутрашњим лучењем, као и кости, коже и везивног ткива.
У Србији сваког дана једно дете оболи од малигне болести.
Скоро сваке недеље једно дете нажалост премине.
Постоје многе ствари за које су потребне велике промене:
Системско решавање проблема за које је одговорна држава.
Улагање значајних средстава за које су потребни велики донатори, промене у колективној свести друштва о оболелима...
Међутим, постоји и нешто што зависи искључиво од нас.
За тако нешто није потребан ни велики новац, ни велико време, ни велике промене.
Нашој земљи и нашим грађанима преко је потребно повећање залиха крви.
Фрапантан податак је да од 100 људи који могу дати крв то уради само 3.
И словима: САМО ТРИ!
Такође, број људи у регистру потенцијалних давалаца костне сржи је свега око10.000.
Ако се у једном друштву дешава да нема довољно крви за трансфузију онимакојима је живот угрожен, ако породица мора да моли за крв по друштвениммрежама и медијима – онда нешто не радимо како треба.
На жалост, за то није одговоран нико други, него ми сами.
КРИВИ СМО МИ!
Деца оболела од карцинома суочавају се са тешким, болним, дуготрајним и неизвесним лечењем, родитељи су препуштени сами себи у тешким тренуцима, амедицински радници су свакодневно изложени стресним ситуацијама.
Да ли ће неком пасти на памет да уместо бесмислених стадиона, огромних зградурина које називамо солитерима, као и других непотребно изграђених објеката, можда размисли о изградњи неке родитељске куће за децу оболеле од рака?
У Београду постоји само ЈЕДНА!
На иницијативу родитељских удружења прве родитељске куће саграђене су почетком 70-их година у Јапану и Америци, у Европи десетак година касније.
У нашем региону пројекат је први пут имплементиран 2008/09 године.
Родитељске куће су углавном саставни део болнице или се налазе у непосредној близини.
Постоји неколико различитих модела, али је за све моделе заједнички општи циљ:
ОБЕЗБЕДИТИ СМЕШТАЈ ПОРОДИЦИ ДОК СЕ ДЕТЕ ЛЕЧИ.
Савремени стандарди педијатријске онкологије имају циљ да деца током лечењашто мање бораве у болници и да терапију примају амбулантно или код куће јер
лечење не захтева стални боравак у болници.
У свету се инсистира да дечји начин живота буде што сличнији периоду пре болести, да похађају школу, да се играју и друже са вршњацима.
Да ли толико можемо да урадимо за те мале борце и њихове породице?
Одбор за здравство Народне странке Београд