Да ли сте прочитали чланак на блогу Народне странке „Шта заправо хоћемо ми жене?“ Дијане Вукомановић? Мени се баш свидео и инспирисао ме да размишљам на тему „Шта заправо хоћемо ми жене у саобраћају у Београду“.
Свако иоле нормалан ће на ово питање одговорити врло уопштено да жели да нема гужве на коловозу, да има где да се паркира, да не чека више од пет минута градски превоз, да у градском превозу нема гужве, да може комфорно да се креће тротоаром на коме нема паркираних аутомобила и сл. Око овога ће се сви сложити, и мушкарци и жене. Мушкарци би вероватно даље додали да сви аутобуси имају рецимо DAF-ов економични мотор од 13 литара са "commom rail" технологијом, пошто се технички показао најефикаснији, а жене би вероватно додале да аутобуси буду љубичасте боје. И ту крећу разлике. Постоје ствари које мушкарци не примећују, али оне живот чине другачијим и бољим.
Квалитет јавног градског превоза са становишта жена огледа се у нимало неважној ситници да аутобуси буду чисти, како споља тако и изнутра. Да нема непотребних шврљотина, непријатних мириса, разваљених столица... Да ли сте приметили да су дршке у новијим моделима аутобуса изузетно, рекла бих и непријатно, високе. Ево, гарантујем да их је пројектовао мушкарац, јер то њима није важно, важнији је онај горе поменути мотор. А јесте, важно је, чак и ако технички размишљате о држачима у аутобусу, они морају да дају стабилност корисницима који се возе у аутобусима и при том стоје, а не да се протежу да би висили у аутобусу.
Жене би гарантовано желеле и бољу сигнализацију у Београду и јасно дефинисане саобраћајне правце. Опште је познато да је оријентација код жена мање развијена него код мушкараца. Верујем да вам је познат разлог који се крије у генетици, јер док су у праисторији мушкарци били ловци, њима је било јако важно да ли је зец отишао десно или лево, док женама са друге стране није било важно да ли је шаргарепа лево или десно.
Свака жена, која је притом и мајка жели да њено дете буде безбедно у саобраћају, да се безбедно креће од куће до школе тротоарима који су намењени за саобраћај пешака и на којима нису паркирана возила, да буду јасно обележени пешачки прелази, зоне школе у којима ће владати зона смиреног саобраћаја тј. возити смањеним брзинама. Такође, жели да када иду по дете у школи да имају где да се паркира у близини школе. Да у том периоду од 15 минута, колико им је потребно, паркинг буде доступан и бесплатан. Уколико имају мање дете које гурају у колицама, свака жена захтева да су ивичњаци на пешачким прелазима спуштени и комфорни за вожњу колица, а не да мора сваки пут да вежба бицепсе када са колицима треба да се попне на тротоар.
Жене би желеле и да та паркинг места буду мало шира, да може да изађе комфорно из аута и када има штикле и кратку сукњу, а и кад треба да откопча појасеве са дечијег седишта и да изнесе то успавано дете са задњег седишта. Лично, свакодневно имам проблем са ширином паркинг места, једва увлачим возило на паркинг место, тешко се извлачим на нека од врата, а свакодневно гледам и како се комшије свађају на паркингу јер увек има оних људи који морају да заузму два паркинг места. А све је то зато што је неко, под притиском градске власти, морао да пројектује и потпише пројекат паркинг места која су макар пола метра ужа него што је предвиђено. Жене би желеле да неко мисли и само на њих, па рецимо да у гаражама буду баш оваква шира места резервисана само за жене.
И само да вам кажем, у пракси у развијеним земљама свега горе наведеног и те како има! А гарантујем да их је пројектовала жена, да је жена дала иницијативу да се нешто промени. Па, хајде и ми жене да нешто променимо, јер као што рече Дијана Вукомановић у горе поменутом чланку - „жене у Србији су већина, али још увек су тиха већина – наш глас се не чује довољно гласно, ни довољно често, барем не тамо где се доносе кључне одлуке које се тичу наших живота и наших породица“.
Жене, хајде да то променимо!