Народна странка

Радаковић: Повећати минималац и смањити порез

Радаковић: Повећати минималац и смањити порез

Последњих дана воде се  преговори између представника синдиката, послодаваца и државе око висине минималне цене рада, популарног “минималца”, који тренутно износи око 32.000 динара. Синдикати траже да буде изједначен са ценом потрошачке корпе (39.000 динара), послодавци траже повећање у складу са предвиђеним привредним растом Србије од 6,5 одсто, док држава, као посредник у преговорима сматра да је довољно 35.000 динара месечно за минималну зараду.  

Наравно, минималне зараде исплаћују се искључиво у приватном сектору, док је просек плата у јавним, државним предузећима око 70.000 динара, те се ови преговори и не воде у њихово име.

Ако за тренутак оставимо по страни економски аспект овог потпуно оправданог предлога повећања минималне зараде, зато што он захтева дубљу анализу ове социјалне категорије, и осврнемо се на пратеће импликације које произлазе из овог социјалног проблема, утврдићемо неколико врло значајних ствари.

Прво, ако узмемо као релевантан податак да по неким проценама око 350.000 радника у Србији прима месечно минималну зараду, која је законом прописана само у изузетно тешким околностима кад је послодавцу угрожено пословање и које могу трајати максимално до шест месеци, утврдићемо да је један знатан  број приватних предузећа, иако послује са добитком, то ради несметано више година, без обзира на евентуалне законске последице.

Наиме, надлежни државни инспектори не стижу, или не желе да стигну, да оваквим послодавцима  изрекну прописане  казне, из највероватније неких лукративних или чак политичких разлога. На тај начин, радници морају да буду пажљиви да не погреше и евентуално поднесу пријаве против послодаваца на које их закон упућује, јер је врло вероватно да се то неће добро завршити по њих. Примера за овакве случајеве заштићених послодаваца имамо у скоро свакој општини у Србији али и у Београду, они несметано послују и добијају државне послове на тендерима, или мимо њих.

Друго, свака зарада, па и минимална, обавезује послодавца на адекватне државне дажбине по основу плата, која чине такозвану бруто зараду. Ова издвајања су за један део послодаваца изузетно висока, док за друге нису.

Потребно је, стога, да држава преузме своју улогу, омогући повећање износа минималне зараде, повећање неопорезивог дела зараде и смањење пореског терета, на начин да се опорезивање врши по прогресивној скали: мање зараде - мања оптерећења, веће зараде - већи намети. Овај предлог је, иначе, део економског програма Народне странке и биће примењен након промене власти, јер је економски исплатив и социјално одржив.

Треће, сви запослени, након завршеног радног века стичу право на пензију, која се обрачунава на основу уплата наведених дажбина током свих радних година, те се тако одређује и њена висина.

Међутим, дугогодишње намерно избегавање уплате ових обавеза послодаваца својим запосленима у складу са њиховим  степеном стручне спреме и радним искуством, из напред изнетих разлога, доводи до стварања великог броја “нових социјалних случајева” који су на тај начин били онемогућени да имају адекватне уплате за пензијски и здравствени фонд и  које посредно за последицу имају ниске пензије.

Улога државе мора да буде проактивнија по овом питању, на начин да боље контролише токове новца предузећа и исплата на “црно”, као што раде све развијене државе.

Коначно, на овај начин, долазимо до политичких импликација актуелних преговора о расту минималца, тако што смо на путу да добијамо нову класу “сиромашних“ пензионера, са месечним примањима испод достојанственог минимума.

Управо у овој категорији становништва, власт види своју највећу “базу” уцењених и осиромашених гласача, који су из егзистенцијалних разлога  принуђени да са захвалношћу добијају “помоћ” државе у виду скоро свакодневних председникових обећања о шестомесечној или једнократној помоћи, од 20 евра, 30 евра, па до најновијих 20.000 динара, уз стална обећања о расту пензија.

Председник државе својим непрекидним замајавањем народа причама о економском расту, привредном чуду и апсолутној  економској и свакој другој супериорности над околним земљама, иако се она не види и не осећа по квалитету живота, ствара илузију прогреса у друштву и на силу убеђује народ у благостање које он, са своје две руке,  ствара и обећава.

Својим разметљивим хвалисањем и представљањем себе као свемогућег и свеприсутног ауторитета у свим деловима јавног живота, свакодневно “дели” помоћ, запошљава, уговара грађевинске пројекте, доводи инвеститоре, гради фабрике, болнице и школе, док се за то време представници синдиката позивају на разговоре са агентима БИА због својих активности, запослени радници “мрцваре” у богато субвенционисаним страним фирмама и са страхом ишчекују “финале” преговора о повећању  минималне зараде, а од које свакако неће живети  много боље.

Народна странка ће, по промени власти, актуелна економска питања решавати у складу са својим економским програмом који ће бити прихватљив и близак свим потребама народа и државе.

 

Срђан Радаковић
члан Градског одбора Народне странке Београд