Живот уз реку је генетски увезан са настанком цивилизације. Непобитна је чињеница да су одувек народи насељавали обале великих река и да је уз њих цветао развој и просперитет.

Модерно доба је донело привилегију народу да своје станиште оснива и на другим местима али да свакако буде и даље завистан о хидролошким „венама“, односно о великим рекама.

Београд има ову привилегију да је град који вековима опстаје на двема најлепшим рекама у Европи, усудићу се рећи у свету. Везан за обале Дунава и Саве, одувек је био инспирација трговцима, песницима, романтицима али и освајачима. Освајан, ослобађан, одолевао је разним недаћама али се својих река није одрицао као ни оне њега.

Данас, опет, другачије муке притискају њихове обале. Сава је регулисана изградњом насипа почетком прошлог века. То је у многоме променило начин живота приобалних места. Многи старији суграђани се сећају (сада макар из прича) како су жарковачки сељаци журили у макишка поља, средином лета, кад се Сава повуче у корито, да обраде њиве не би ли стигли убрати летину пре него што ћуд ове огромне реке побесни и опет надође. Када је насип завршен могли су да одахну и у миру користе своје њиве. Све је то текло готово идилично до деведесетих година прошлог века, када су поједини људи схватили да нико не примећује кад направе колибу унутар насипа у шумарку. Лепо за дружење, одмор и рекреацију, ливање, риболов, свега у изобиљу. Мало по мало једни за другима почело је постепено насељавање овог ненасељивог подручја. Двехиљадите су донеле промене у друштвеном уређењу, мада се ни једних ни других није много тицало шта се дешава са овом уском зоном уз реку. У време широке коалиције демократских партија, нико опет није бринуо о овом питању нарочито, да би у последњих десетак година овај проблем потпуно кулминирао и нарастао на ово што данас имамо прилику да видимо.

До савске обале се готово нигде не може. Ако сте риболовац рекреативац, можете пецати једино ако вам власник неког сплава дозволи да користите његову терасу док вам конобар доноси врућ еспресо. Зидови, куће од опеке, шипови, импровизоване обалоутврде, бетон, септичке јаме, насути путеви, армиранобетонски темељени објекти и сви они, управо тамо, где никако не би смели бити. Насип прекопан хиљаду пута, пробушен и девастиран зарад мало уживања богатих појединаца који у Саву скачу „ласту“ са терасе своје виле.

Насипи уз реке су једини хидротехнички објекти који се не раде у кориту већ у речној долини, дакле, измештени од основног корита. Простор који се налази између њих и речног корита назива се инундација и њена сврха је да буде секундарно корито када се водостај реке повећа изнад опсега основног корита. Дакле, тај простор у коме су сад све ове дивље грађевине, користи се за протицаје великих вода. Ови објекти се у том случају понашају као препреке на путу воде, повећавају „рапавост“ корита, самим тим доводе до успоравања протицаја и могућег изливања воде преко насипа. Преливање воде преко насутих објеката није дозвољено јер доводи до рушења објекта. Други аспект проблема је прокопавање насипа из разноразних потреба људи који су се самовољно ту настанили.

Овим се трајно дестабилизује објекат. Мења се његова унутрашња структура и он се перманентно слаби на тим позицијама. У периоду нормалног водостаја то се може чинити безначајним, али када дође до повећања водостаја (поплаве) и вода досегне ниво тих слабих тачака, може доћи до наглог пробоја насипа. У том моменту не постоји ниједно техничко решење које може зауставити цурење воде. Једном када дође до пробоја насутог објекта, он се руши као кула од карата и више нико не може да има контролу над тим догађајем.

У овом случају то би довело до катастрофалног плављења новобеоградске обале.

Неколико десетина хиљада објеката би се у временском периоду од само неколико сати нашло поплављено. Дубина воде би на неким местима (где су веће депресије) достигла и више спратове, а аутомобили и путеви би били потпуно под водом. Овакав сценарио би довео сасвим сигурно до утапања неких људи. Сетимо се поплава у Обреновцу и околини из 2014. године, када је живот изгубило више од 50 људи. У Новом Београду тај би број могао бити и неколико десетина пута већи. Не желим да овом приликом полемишем о материјалним вредностима брањеног подручја, јер су оне апсолутно депласиране у односу на људске животе.

Ових дана се на друштвеним мрежама може видети снимак на којем су активисти удружења Савски насип снимили истицање воде из насипа. Реч је вероватно о квару на дивље изграђеној водоводној цеви ка неком од сплавова. Када се анализира овај квар, јасно је уочљиво да вода испира ситне честице из насипа, кренуће за њима оне веће и тако док не дође до појаве суфозије (унутрашња ерозија) и потпуног лома насипа. Такав јавашлук може неке људе коштати живота.

Апел надлежнима да реагују је одавно упућен, али јасно је да они то неће учинити. Важнији су им бахати појединци, који настањују унутрашњу страну насипа, уосталом многи од надлежних су и сами међу власницима кућа унутар насипа.

Промена у односу према Савском насипу уследиће после промене власти, јер очигледно овде не постоји воља да се овај проблем реши.

 

Др Александар Анђелковић
председник одбора Народна странка Народне странке за заштиту  животне средине

Аутор је доктор биотехничких наука, запослен на Шумарском факултету, на катедри за бујице и ерозију. Од 2011. године ангажован на предметима Пројектвање у бујичарству, Заштита вода, Мониторинг површинских вода. Објавио је више од 35 научних радова из ове области.