Текст је објављен у дневном листу Данас, 13.09.2017
У данашњем времену, највећи друштвени проблем нашег народа јесте сиромаштво. Са оваквим економским растом и животним стандардом наших људи, тешко је лествицу са било којим колективним или личним циљевима поставити високо. Елементарна логика, међутим, налаже да први корак, у борби против галопирајуће беде, буде чување и добро управљање оним што већ имамо, од природних ресурса до имовинских права.
Један од показних примера како се актуелна власт односи према националном богатству јесте приступ и резултати у дијалогу са Приштином, у последњих пет година. Већи део наших суграђана сматра да је питање Косова ствар од националног значаја, значајан део мисли да има важнијих питања, док неки чак тврди да је то «тег око врата». У сваком случају, апсолутно сви с правом очекују од сопствене владе да сваким преговорима приступи одговорно и извуче максимум за своју земљу. Ретко се, међутим, у новијој историји догађало да једна страна даје све, а да не добије ништа.
Бриселским споразумима актуелна управљачка екипа одрекла се прво ингеренција државе Србије на територији КиМ, а затим и фактичких ингеренција тамошњих Срба. Наиме, у преговорима се нису обезбедила ни извршна овлашћења за будућу тзв. Асоцијацију српских општина (АСО), а камоли политичка аутономија за север Космета, што је био минимум минимума за било ког српског политичара до 2013. године, чак и за ЛДП.
Уколико се актуелна управљачка екипа свесно одриче присуства државе Србије и политичког субјективитета за Србе на Космету, поставља се питање зашто чак ни АСО, договорена као невладина организација без извршних овлашћења, није још формирана? Одговор је, на жалост, јасан свима који су учествовали у озбиљним међународним преговорима: када једна страна покаже крајњу неодговорност и слабост, друга страна се не задовољава већ постављеним захтевима, већ услед растућих апетита увек испоставља нове. Такви преговори се по правилу завршавају понижавањем неодговорне стране. Најновије је да су тамошњи српски одборници добили инструкцију преко Београда да уђу у коалицију са својим џелатом.
Да се вратимо на тему сиромаштва, која је итекако повезана са поменутим. Увиђајући неодговорност «нашег» преговарачког тима и читајући сигнале током преговарања Бриселског споразума, Приштина је донела одређене мере које имају директни утицај на економски потенцијал свих нас. Прво су једностраним актом прошле године присвојили рудни базен Трепчу, иако су још 2013. године амерички инвститори преговарали о приватизацији Трепче са српским државним врхом. Недуго затим, Приштина је унилатерално преписала сву српску имовину - државну, приватну и друштвену - на име тзв. Републике Косово. Рудна богатства и имовина вредна десетине милијарди евра је престала да буде уопште тема преговора са Београдом, а да притом наша страна није покренула ниједну међународну арбитражу, или политичко-медијску акцију.
Сматрам да влада која не реагује на овакве ствари и притом тврди да «водимо са 5:0» у дијалогу са Приштином, није достојна своје улоге нити у стању да реши било шта у овој земљи. Неко ко није хтео или није умео да заштити елементарне интересе у преговорима са Приштином, сигурно неће ништа добро урадити ни по питању домаћих извора воде, пољопривредног и шумског земљишта, електроенергетског система, итд. Да њихових «5:0» важи и у привреди, говори и пузајући економски раст, као и масован одлазак младих и стручних из Србије. Суд историје ће према актуелној управљачкој екипи бити без милости.
Све наведено обавезују опозицију на активан отпор, али још важније, да се народу представи као јасна и кредибилна алтернатива, која ће презентовати јасан план одрживог развоја Србије, модернизације земље, као и конкретне мере за елиминисање енергетског и сваког другог сиромаштва. Опозиција такође мора да са послератном генерацијом албанских политичара гради нове и функционалне односе, штитећи притом државне и економске интересе, као и националне ресурсе. Одговорност опозиције је велика, јер као што смо видели у протеклих пет година, од ове власти се не могу очекивати конкретни резултати, нити било какве позитивне ствари.