О чему ћемо гласати у недељу, 4. марта? Влада СНС-а на изборе иде као фаворит. Шта је то велико постигла да би била избор већине грађана српске престонице?

Велике пројекте није завршила. „Београд на води“ располаже са свега 10 одсто предвиђених средстава, касни бар годину дана у односу на обећане рокове, а подстакао је и десетак афера због којих је председник републике још на половини мандата најавио смену градоначелника г. Малог.

Осим лепе фонтане, за коју власт сада тврди да није ни била њена идеја, већ управо пројекат власти претходног градоначелника, нисмо добили функционално решење трга „Славија“, јер тамо нема подземних пролаза за пешаке.

Градски менаџер г. Весић каже да је овај кључни део саобраћајних разлога реконструкције био прескуп… А није било прескупо број градилишта у прошлој години повећати са 150 на 500 (уколико је то самохвалисање било тачно)…? Али је лепо звучало у кампањи?

Још од 2013. постоји документ Министарства финансија који доказује да тврдње о презадужености престонице, које су износили прваци режима, нису тачне. Сада позиција тврди да је раздужила град… Вероватно као и са падом незапослености, статистички метод и стварност подређени су људима којима је сва кампања политика. Питам се да ли влада уопште верује у своју кампању…?

СНС нема своју листу, скрива се иза лекара, уметника и председника републике који би требало да се бави својим послом а не локалном самоуправом. Режим непрекидно критикује некакав „ДОС“, а прогласио се наследником идеја Зорана Ђинђића, после чије смрти је споменути савез постојао свега десет месеци.

ДОС је кажу крив за све, али су његови помоћници министара, посланици и саветници – какви су били г. Синиша Мали, г. Горан Весић, и гђа. Зорана Михајловић – најбољи кандидати и стручњаци које СНС може да нађе међу својим члановима…

Опозиција је наравно подељена. Како и да не буде када је стање демократије у Србији горе неко икада од пада Милошевића. Ипак, пре 2000. Србију су оптерећивали рат, санкције и кризе… Немогуће је оправдати али је лако разумети зашто је Милошевић од РТС-а и великих медија у државном власништву направио билтене личне власти.

Пузајућа ауторитарност у потпуности је освојила данашњу Србију. Посматрачи су измерили да јe председник Вучић у протеклом периоду био чак 20 пута присутнији од Народне скупштине, а неколико стотина пута од било ког политичког противника.

Поред тога што РТС одумире у „функционерским кампањама“ и без сучељавања различитих мишљења, широм Србије држава посредно финансира приватне и парадржавне медије који су у потпуној служби владајуће странке. Никада, па ни у време рата нисмо имали овакве кампање против свих који би се могли учинити опасним по очување власти.

И док чекамо да један потпредседник СНС-а нападне судство, јаче него што је то већ учинио (а председник Врховног суда јавно тврди да не памти такав атак на судство), други има свету дужност да пронађе шверцере дроге, припаднике кланова и превратнике у другим странкама. Да ли је то будућност коју обећавају грађанима?

Опозиција је данас подељена баш као и у време првих локалних избора 1992. године. Ова подела није само заслуга власти која дели грађане и настоји да угуши сваку алтернативу. Није реч ни о последици неморалног деловања САД и ЕУ које непогрешиво знају да оцене опадање демократских стандарда али и да још више вреднују своју жељу да отму Србији Косово и да то признање добију од оних који су две деценије за себе тврдили да су једине патриоте.

Крива је и опозиција. Није време за проверу ко је способан а ко није да пређе цензус. Демократска странка се данас враћа коренима политичке усамљености. Данас међутим нема више ни Борислава Пекића, ни Николе Милошевића ни Зорана Ђинђића. То није усамљеност принципа, већ похлепе. Уосталом, историја показује да је побеђивала само у великим коалицијама. Али, тада се професор Мићуновић љутио да није био њен члан.

Да ли су то радикали задовољни лошом градском управом и владом која је албанској парадржави предала Северно Косово, када за себе кажу да су „бољи“ од садашње власти, која би онда ваљда требало да буде оцењена као „добра“?

Избори ће показати и да ли је сазрело време за промене, или ће грађани изаћи само да потврде власт насталу на политичким трговинама, каква је после прошлих избора извршена рецимо на Врачару.

Да ли грађани треба да изађу на изборе само да би одлучили да ли ће врачарски пастири остати парламентарни, а г. Чедомир Јовановић још незрео за политичку пензију?

 

Чедомир Антић

члан Политичког савета Народне странке и председник Напредног клуба

Објављено 8. фебруара 2018. године у дневном листу "Политика".