Народна странка

Љуба Костић: Бивши људи

Љуба Костић: Бивши људи

И прошле недеље су, по ко зна више који пут, обесправљени, осиромашени, преварени, ''бивши'' радници Ниша протестовали испред зграде градоначелника. Колико већ година ти људи траже своја права, чекају једну или другу власт да им проблеме реши омогућујући тако ''држави'' да коначно профункционише у пуном капацитету, где ће сви закони важити за све људе у њој. Авај.


Повремено се појави неки политички сурфер који зна како најбоље одјахати даље на том таласу народног незадовољства, да би након њега, поново остала мирна и мртва, та пучина пуста. Народ.


Присетимо се само једног од најбољих српских политичких сурфера икада, сада председника државе, како им је ономад, као премијер, обећао да ће им проблем неисплаћених зарада држава решити у најкраћем могућем року... Тај дан, па вероватно онај - када се држава поново размери и разграничи. Никад.


У међувремену, људи који морају некако да живе, сналазе се како који најбоље зна и уме. Држава такође. Она мора бити намирена да би престоничка и локална бирократија наставила да служи својој сврси, да држи власт на власти, која год и каква год она била. Због тога, ''снага државе'' се показује тако што извршитељи плене и пописују имовину тих несрећних ''бивших'' радника због дуговања држави, углавном према јавним предузећима чији је оснивач централна или локална власт.


Предлог да се дуговања једноставно ''пребију'' тј. да људи своја неизмерена дуговања држави компензују њиховим неисплаћеним зарадама, права које законом гарантује свака држава на овом свету, одбијен је од стране актуелне власти са образложењем да за тако нешто не постоји ''законски основ''. Потом је оправдање постало мало смисленије, да у буџету нема за то предвиђених средстава, иако нас упорно са државних медија уверавају како пара имамо скоро као и блата.


''Бившим'' радницима, више од 9.000 њих, који су радили у шездесетак нишких предузећа, држава на име неисплаћених зарада дугује више од пет милијарди динара. Молим гласаче власти да се подсете да зарада значи новац који се раднику исплаћује на име рада, трошкова одласка на посао, да подразумева и давања држави на име различитих врста осигурања, доприноса на све и свашта, а највише на трошкове које ''у име државе Србије'' прави однарођена и подивљала ''елита'', удобно позиционирана на партијским синекурама због услуга пруженим властима. Свим до сада.


Ту безглаву хидру је тешко сецирати пошто јој пипци сежу готово до сваке наше породице и куће. И у овом аутоимуном обољењу нашег система не постоји његов искључиви окидач, већ само саучесници и већа или мања кривица свих нас за стање у коме се као народ и држава налазимо.


Ипак, то не оправдава. Сви смо ваљда постали толико искуствено зрели да систем у коме ти треба ''веза'' за све, неминовоно доводи до последица које најбоље описује она народна пословица ''ко не плати на мосту – платиће на ћуприји''. Немогуће је имати и наћи ''везу'' за све. Дакле, прођеш ''са везом'' у пропалом здравству или школству, али заглавиш у некој администрацији везаној за грађевину. Или прођеш код полицијца јер ти се шурак зна са његовом свастиком и срели сте се пар пута на литије у Доњи Нерадовац, али зато заглавиш са пореском инспекцијом јер ту немаш ниједног рођу нити школског.


Смејали смо се сви, једном од тих ''бивших'' радника, што је тражио да види печат. ''А где је печат ?!'' је постао тако још један од оних наших универзалних, сатиричних анти-депресива којима колективно пркосимо потпуном слому централног нервног система овог народа. Добро нам је то, спасоносно, али понекад, као повремена терапија а не стална. Овако смо се претворили у хроничне болеснике, зависнике, неспособне од тог ''смеха'' на било који озбиљнији и смисленији отпор тиранији. Велика већина нас је навучена на озбиљне медикаменте са печатом власти. То су људи уморни и жељни тог фамозног ''нормалног живота'', који свој мир траже у ''сигурној и чистој роби'' коју им у виду редовних доза обећане наде веома ажурно испоручују власти кроз своје проверене и сигурне канале комуникације са народом. Медије под њиховом директном контролом.


И тако, сви ''бивши радници Ниша'' са или без печата, постали су, мало по мало и неки бивши људи. А и ми са њима. Игнорисани од сопствене државе, без икакве могућности да на било шта смислено у њој утичемо. Подобни само као плаћачи пореза и разреза и као гласачка машинерија која ће, у овако осиромашеном и обесправљеном, ''демократском'' друштву, и ту своју једину моћ – свој глас бирача, ценити веома ниско, готово безвредно.


Нисам од оних који призивају револуције или се радују обрачунима где неки ''нови људи'' веома бруталним методама смењују оне старе. На несрећу, не видим ни, историјски гледано, логичнији излаз из ове ситуације у којој се наше друштво налази. Сви актери који на процесе у друштву имају икаквог утицаја су безнадежно загледани у сопствене привилегије и саможиво спремни да их бране по сваку цену, потпуно несвесни и незаинтересовани питањима неке шире заједнице. Незабринути проблемима људи који живе на истом простору са њима, који деле заједничке обичаје, језик, историјско памћење.
У једној таквој друштвеној поларизацији, где су заправо сви ''своји међу својима'' обично се разбуктавају најгори могући грађански ратови и класни сукоби. Пошто смо историјски понављачи и препотентне незналице те краљице друштвених наука, неће бити за чуђење уколико нам се у неко веома блиско време поново десе такве немиле појаве где ће се људи делити уздуж и попреко, од породица и фамилија преко кућа и крајева.


Данас нам ситуација, у којој ''бивши'' радник тражи своја права, уверен да су она потпуно заштићена од државе ако их је иста гарантовала својим печатом, више и не изгледа толико смешна и забавна. Бивши радници су проглашени за бивше људе јер их је таквим означила и једна бивша држава, актуелна још само по томе што селективно спроводи законе и успешно користи монопол физичке принуде према својим појединим грађанима.


Таква бивша држава, не зна ни шта су јој границе, интереси, перспектива. Она је маћеха и нежељена средина њеним многобројним држављанима који од ње беже главом без обзира. У њој се безбедно осећају једино они који користе државну власт у сопствену корист. Сви остали су добили печат бивших људи.


А где је печат? Не, није више смешно.

*Текст првобитно објављен на сајту Јужне вести

 

Љуба Костић

Повереник Народне странке у Нишу и активниста "Нишког културног клуба"