Дуго је све тињало у мени. Таложило се доста тога месецима, а суштина је врло проста. Ако видите да не можете на једном месту ствари да померите и да губите време, онда је много боље да демисионирате и одатле се склоните. Ја сам у Одбору за културу и информисање Народне скупштине био суочен с проблемом који би се у политичкој теорији звао "терор већине", и то првог дана кад сам сео у столицу.

Овим речима драмски писац, редитељ и потпредседник Народне странке Синиша Ковачевић почиње да објашњава за Нова.рс разлоге за подношење неопозиве оставке на место председника Одбора за културу и информисање у српском парламенту.

У том одбору су седели, како прича Ковачевић, људи који су страначки делегати, и немају идеју и потребу да културу и информациони простор ове земље учине квалитетнијим и бољим.

„Информација дефинише квалитет слободе у једном друштву, а култура време које ће управо по културним референцама бити запамћено. Неће бити запамћено по томе ко је био министар културе или председник Владе. Мало ко данас зна ко је био на руском престолу кад је Гогољ писао ’Мртве душе’ или на енглеском престолу кад је Дикенс писао ’Дејвида Коперфилда’ или ’Оливера Твиста’“, каже Ковачевић.

У почетку је Ковачевић рачунао, како нам признаје, да постоји надстраначка свест код чланова тог одбора, поличка одговорност. Али, није било тако, каже Ковачевић: „Све је претворено у простор свађа и дезавуисања посланика опозиције на сваки начин. Било је ту најбруталнијих могућих увреда, негирања предлога који су били врло квалитетни и лишени било каквог страначког преџнака, а све је кулминирало ситуацијама због ’тачака’ које су вриштећи тражиле да буду на дневном реду. Рецимо, била је то ситуација с ’Информером’ и оним скандалозним интервјуом. Просто, терором већине све је скидано с дневног реда. И то је већ био знак да је ту, просто, немогуће било шта урадити. А онда су уследиле и салве примитивизма, па се тако један од посланика већине обраћао другом посланику с речима: ’Пијандуро, марш напоље’. То није простор у којем сам се осећао комфорно, нити ситуација на коју сам навикао“.

А као „шлаг на торту“ дошла је, како каже, „подметачина с РЕМ-ом“: „Мимо свега што РЕМ или није урадио или је, пак, погрешно урадио, већина у том одбору прогласила га је узданицом и парадигмом успешног пословања. Мислим да, после тога, више није било разлога да седим тамо“.

Кад је прошлог лета прихватио да буде председник скупштинског Одбора за културу и информисање, драмски писац и редитељ рекао је да је „загазио у политички поток, и да ће покушати да се домогне друге обале“… А сада, после свега, мисли да је тада показао „неку дечачку наивност“: „Стварно сам био убеђен да ти људи, без обзира што немају потребну стручност да седе у таквом одбору, имају добру намеру. Али, први мехур од сапунице пукао је кад је дошло до парадоксалне ситуације у којој ја, као опозициони посланик, говорим да су промили, који су одређени за културу, недовољни и мали, а већина – посланици власти – тврде да су ти промили више него довољни. Знате, немам ништа против часних професија туристичких водича, којекаквих менаџера, грађевинаца или лекара, али имам против таквих професија у Одбору за културу и информисање. И то је суштина. Све време се радило о апсолутном непознавању материје, ма незнању. Било је ту и сјајних људи, али они који су чинили већину у том одбору, усудио бих се да кажем без намере да било кога увредим, да то чак нису били ни конзументи културе. А о суштини информација и тога да се слобода и демократија сваког уређеног друштва мери на слободи речи и мисли, не треба ни говорити“.

Коинциденција је, очигледно, „умешала прсте“, јер истога дана кад је Синиша Ковачевић поднео неопозиву оставку у Народној скупштини, у истом дому потпредседник Одбора за културу и информисање и посланик СНС-а Небојша Бакарец изнео је јавно у парламенту нешто што се не сме – колике су хонораре неки глумци добијали за серије.

„Његове приче о глумачким хонорарима и реченице, типа ’опозиција је наоружана до зуба’ могу само прокоментаришем тиме да свако ради према властитој савести и интелигенцији. Неко ко користи време у парламенту се дефинише као народни трибун, зато што би његове реченице требало да буду мудре, паметне, лековите. Ако је такав биће и запамћен, дочим ће неко други бити предмет спрдачине и поруге. Но, свако бира свој пут. Стицај околности је такав да су врата за посланике у српском парламенту, чини ми се, прешироко отворена и да ту селекције нема. Нарочито, кад је у питању странка на власти. Видите да су њихове ударне песнице бивши чланови неких других странака, конвертити који су у историјском смислу пре 15 минута или 15 дана на Вучића бацали дрвље и камење. А такви људи су му и министри. То очито говори о интелектуалној слабости те странке. Није више поента ни у супротстављеним ставовима и оштрини исказаних реченица, већ недостаје елементарна пристојност, нема се слуха за другачију мисао, став“, оцењује Ковачевић.

Било је логично, како опет каже Ковачевић, враћајући се на доскорашњу функцију, што се прошлог лета нашао на челу скупштинског Одбора за културу. Више је, како истиче, написао, снимио и изрежирао током каријере него што су „сви чланови Одбора прочитали“:

„Мени је то место припало у контексту политичке расподеле у парламенту. Зато сам имао право да одатле и изађем. Дочим је моја позиција посланика дефинисана и народном вољом. Ја сам, дакле, народни суверенитет пренео у парламент без лажне скромности. Верујем да је значајан број људи, који је гласао за листу на којој сам био, гласао за њу зато што сам ја био на њој. И немам право да те људе изневерим“, каже Ковачевић.

Дакле, без обзира на катастрофични модел понашања у парламенту, и колико год му то не прија, остаће посланик у Народној скупштини. А до тад наставиће да излази на улицу и протестује: „Излазим на улицу као ојађени, разочарани, претужни становник престонице у којој су се пре месец дана десила два страшна злочина, зато што је ово друштво дефинисало простор насиља као афирмативну категорију. И немам права да одустанем. Наравно да ћу бити на улици, наравно да ће протести трајати. Па, они су крик тишине. И докле год та тишина протесте увећава, дотле ће они трајати и бивати све већи“, закључио је Ковачевић.