Крај календарске године. У приватном кругу, људи се спремају за предстојеће празнике. У државним органима раде се завршни рачуни, годишњи биланси, извештаји, врше персонална померања. Управо је ово време које доноси нову енергију, оптимизам, али и разочарања. Овога није поштеђено ни наше правосуђе, у оквиру којег улога председника судова, баш у ово годишње доба, добија на својој посебној „специфичној тежини“.

Они су ти који, припремајући и доносећи један документ важан за унутрашње функционисање суда – „Годишњи распоред послова за наредну календарску годину“, показују праву, реалну моћ, али и надмоћ, и који „ведре и облаче“. Док миљеници, често незаслужено, задовољно трљају руке, по принципу „ко ближе ватри, боље се огреје“, они други бивају премештени у друга одељења, или на места са знатно неповољнијим условима рада. Ово је цена њихове самосвојности, професионалних принципа и неретко, како се каже, „тврдог формалног принципа“. Поштовање принципа је, очигледно, једно у судници, али у опхођењу са „бројем један“, и није нека врлина. Бивају поједени пред својом кућицом као у „Човече, не љути се“, без права на нову шестицу.

Што је већи суд – ово је све израженије. Као и у другим областима живота и рада, судије не воле велико померање, осим када процене да је оно по њих боље, или га сами траже, или за њега конкуришу. Све је то за њих, по правилу, мука и професионални стрес, а понекад и професионално понижење, када их противно сопственој вољи и реалној заслузи, „врате“ на почетну позицију.

Према актуелним законским прописима, председници судова у обавези су да „Годишњи распоред послова“, према правној области у оквиру које судија суди, утврде до 1. децембра (текуће године), како би судије имале времена да, ако су незадовољне, уложе приговор у року од три дана (од дана саопштавања на седници свих судија – тзв. Колегијуму), и то председнику непосредно вишег суда. Међутим, ту управо наилазе на „тениски зид“, јер им лоптицу враћа, према истој регулативи, председник непосредно вишег суда (за председника основног председник Вишег суда, за овог председник Апелационог, и најзад, председник Касационог суда). Сваки непосредно виши управо поставља председника нижег суда у статусу вршиоца функције, док их све – што се већ више година, па и деценија, показује као закономерност – не постави Скупштина, са истом владајућом већином. Према томе, шансе да ће незадовољне судије успети у случају приговора заиста су минималне у овом „ланцу команде“ (да ли, можда, једног дана и правосудне „командне одговорности“!?).

Ако ме питате да ли се икада десило да нижи председник остане у „мањини“ – било је једном, чак недавно (почетком ове године), и то у случају када је непосредно виши био опет исти, председник Вишег суда у Београду. Редовније се дешава да судије добију правосудни „ритерн“ у свој део терена, или се у дисциплинском поступку тражи њихов „аут“ за наук осталима (има и оних који су се, чувајући професионално достојанство, определили за сопствени „аут“).

Да је све ово тачно потврђују ранија, али и недавна дешавања у тзв. Специјалном суду (Вишем суду у Београду), у којем је постало правило да се не чека са „летећим изменама“ из „Годишњег распореда“ (чије се образложење не даје). Не чека се ни када се ради о вишегодишњем поступању у значајним предметима (јавност је имала прилике да о њима чује на другим местима), ако ни због чега другог онда због значаја материје, интереса јавности, и потребе да се окончају ови поступци, који тако почињу изнова.

О вредности законске могућности наводног убрзања понављања поступка у таквој ситуацији у пракси, говори чињеница да ниједан од наведених поступака, ни две године након прве промене судије, до данас није правноснажно окончан, иако су неки били пред завршном речју. А сада ће се ово поново десити, услед најновије промене судије Александра Трешњева.

Наједном, више нису најважнија начела целисходности и економичности, нити остала правила поступка, па ни резултати рада, већ друге, рекло би се „личне ствари“. Аргументи у вези са истеклим мандатом, које смо имали прилике да прочитамо, или са резултатима рада, не стоје, јер шта је онда са осталим судијама у истој „мандатној“ ситуацији, или са слабијим резултатима, који не само што остају незаменљиви, већ напротив и напредују (неки од њих немају ниједну, или имају понеку ретку потврђену мериторну, тзв. „спорну“ пресуду, али аванзују по изразито пријатељској линији, што сви знају).

Чак и да се, уз извесне олакшице, релативно брзо понове одређене процесне ствари и поступци, морамо се запитати – колико то кошта ову државу, тачније њене грађане? Где је ту рачуница? Ко ће за то, и да ли ће уопште, на крају одговарати због погрешне одлуке, неки „нижи“ и „непосредно виши“ (одбијајући приговоре судија и када за то није било разлога, или је могло и морало бити одлучено другачије)? Или ће све то, као и многе ствари у овој ојађеној земљи, затрпати неки нови снегови, заборав, понека „бенигна“ смена? Док ће грађани, мимо своје кривице, али и правде, и даље живети тешко, испод руба европског стандарда – питајући се зашто им није боље. 

 

Владимир Вучинић,

Члан Председништва Народне странке и бивши судија