Уобичајено је да се Дан државности бира међу значајним догађајима из прошлости. У нашем случају празник Сретење је заправо сам себе изабрао и уштедео доста времена и енергије око међусобних зађевица или оспоравања. Наиме, два догађаја из деветнаестовековне српске историје подупиру темељ на коме данас стоји наша кућа. Први је свакако устанак из 1804. године а други прокламација Сретењског устава. Први догађај представља почетак ослобођења од спољних чинилаца, а други уређење ослобођене државе и слободу од домаћих. Читав 19. век протекао је у одлучној, бескомпромисној и жестокој борби који су наши преци водили стојећи на ова два камена. Елита је имала јасан циљ без обзира на династичке или идеолошке разлике.
Након што су се делимично ослободили туђинске власти (последице “првог” Сретења), настављена је борба за коначно и потпуно ослобођење. Али чврста и неправедна рука, некада и не много блажа од турске, давила је сваку унутрашњу слободу. Народ се дизао на буне и против своје власти када није била праведна. Било је побуна пре првог устава, али једна директно утицала на његово доношење, Милетина буна. Резултат тога је “друго” Сретење. И након тога, уз непрекидну борбу за ослобођење од Турака, трајала је борба за унутрашње слободе, неретко уз велике народне побуне.
Међутим, шта смо научили од наших предака? Прво питање је да ли постоји циљ ка коме се тежи и да ли постоје елите које тај циљ могу да спроведу у дело. Нажалост, ако се осврнемо око себе можемо видети да ни у траговима не постоји циљ а још мање истинска елита међу припадницима естаблишмента. Циљеви се магловито још и могу наћи, различити, често и супротстављени, у разноврсним друштвеним и политичким групама. Али ниједна од тих група нема довољне снаге ни компактности да своје жеље и намере изнесе до краја.
Са једне стране, неке од тих група су лење да иду даље од сигурног држања за руку неке велике силе, овде превасходно мислим на западне, које ће као дете вући неког од тих старатеља и у излогу продавнице слаткиша показивати бомбоне умотане у амбалажу “демократија”, “благостање”, “правна држава”, „људска права“.
Са друге стране, пак, уз добре и проверене вредности постоји недостатак активизма. Постоје и треће и четврте групе у спектру. Међутим, све оне су гордо и себично напумпане искључивошћу, међусобно се гађају својим квалитетима истичући увек недостатке оних других без озбиљне намере за заједнички циљ и компромис. Виђена матрица последњих 30 година. Последица образовања и одрастања у једнопартијском систему. Зато данас треба погледати у прошлост мало даље, посебно на Сретење и “сретењску” историју.
Сусрет тих група мора изнедрити озбиљне циљеве (без странака не може) и стратегију, и окупити политички активне умне људе који би представљали предводнике препорода и једног новог правца у политици, који карактерише стална борбу за унутрашњу и спољашњу слободу. Пре свега морамо бити свесни да ће та борба бити тешка и не само дуга, него перманентна. Опуштање доводи до оваквих интермеца где олигархија жели да приграби све а обично изнедри аутократу или диктатора. Демократија и све њене благодети нису датост или једном извојевана коначна победа, што је већина мислила 5. октобра, већ непрестана борба.
У ове дане морамо показати мудрост и учити од оних који су на овим просторима бивствовали пре нас и да схватимо да су то процеси које детерминишу карактерологија, географија и многи други чиниоци, и који доносе сличне или исте проблеме у различитим епохама. Предуслов остваривања великих и далеких циљева јесте један краткорочни без кога је свака умна делатност чисто губљење времена. Потпуна промена не само режима, већ постојећег система. Урадити оно што су учиниле генерације током Српске револуције, периода између два Сретења, отерати дахије али и спахије. Угледати се на претке, сагледати и мане, да би се ослободили и спољашњих и унутрашњих стега. Потребно је гађати два најосетљивија и начета пршљена на коме пуца кичма Вучићевог режима. Инсистирање на косовскометохијској велеиздаји и ограничавања свих видова слобода у друштву које доносе духовну и материјалну беду.
Сусретнимо се са својим прецима, тако ћемо се сусрести са нама самима.
Предраг Аранђеловић
историчар, члан Градског одбора Народне странке Београд