Преузато са портала листа "Данас".
Представници режима се у готово свим јавним наступима редовно хвале привредним растом Србије уз готово па неизбежно лицитирање процентима раста БДП-а (односно „Џи-Ди-Пи-ја“ како то „стручно“ воле да истакну).
Међутим, оно што се на тзв. „јавном сервису“ и другим прорежимским медијима не може чути или прочитати је чињеница да се у значајном делу тај номинални привредни раст генерише вештачки „преко леђа“ грађана Србије.
Другим речима, грађани Србије уместо да имају користи од раста наше економије, они заправо плаћају цех режимског „билдовања“ привредне статистике.
Ово се може илустровати са два очигледна примера.
Први пример јесу јавни пројекти који се реализују по пренадуваним ценама и који су често праћени сумњом на високу корупцију кроз „уграђивање“ разноразних предузећа блиских владајућем режиму.
Актуелни пример такве праксе је београдски метро, чија је цена од почетне једне милијарде, већ доспела на пројектованих шест милијарди евра за прве две линије тог метроа!
Очигледно, оваква пракса је на дужи рок погубна за државне финансије и јавни интерес.
Међутим, са аспекта краткорочног статистичког мерења раста БДП-а оваква пракса узрокује два битна резултата.
Прво, она узрокује раст државне потрошње на јавним (нпр. инфраструктурним) пројектима.
И друго, она води томе да (подобна) предузећа укључена у ове пројекте у својим пословним резултатима исказују енормну добит.
Парадоксално, у привредној статистици оба ова резултата узрокују раст БДП-а, који се онда политички експлоатише као показатељ успешности ове власти.
Другим речима, корупција и расипништво генеришу статистички привредни раст. Али ако се погледају реални ефекти овако генерисаног привредног раста за грађане Србије и на јавни интерес – резултати су поражавајући: (1) држава се задужује да би финансирала пројекте са пренадуваним ценама, (2) државна каса се расипнички празни тако да нема новца за најосновније ствари – нпр. новац за лечење тешко оболеле деце морамо да скупљамо путем СМС порука јер држава нема пара да то плати, иако имамо статистички „незабележен привредни раст“, и (3) новац се из државне касе прелива у приватне џепове појединаца блиских владајућем режиму.
Притом, како ова аргументација не би остала на нивоу празне приче, довољно је указати, примера ради, да је Државна ревизорска институција (ДРИ) у свом извештају о раду за 2020. годину утврдила да су само три јавна предузећа (ЈП Путеви Србије, ЈП Електропривреда Србије и предузеће Инфраструктура железнице Србије) имала током 2020. године неправилности у јавним набавкама у износу од преко једне милијарде евра!
Дакле, више од једне милијарде евра наших пара су ова три предузећа само у 2020. години потрошила мимо закона!
Други пример се односи на вештачки генерисан раст цена на тржишту некретнина, пре свега у Београду али и у другим градовима у Србији.
Београђани знају да су цене станова толико драстично скочиле у последњих пар година, да је то ван сваке памети.
Питање је одакле долази тај раст цена некретнина када су плате грађана порасле готово па занемариво у истом том временском периоду?!
Дакле, имамо вештачки раст цена некретнина који није праћен растом куповне моћи грађана, који би по нормалном току ствари куповином станова (пре свега кроз кредитна задужења, тзв. хипотекарне кредите) требало да диктирају тржишно кретање цена некретнина.
Међутим, насупрот томе, код нас цене на тржишту некретнина драстично скачу потпуно независно од стања куповне моћи на страни потражње?!
Одговор на питање како је то могуће је средином ове године пружила међународна организација „Global Initiative Against Transnational Organized Crime“ (GI-TOC), са седиштем у Женеви, која је у једном од својих извештаја препознала Београд и Србију као „регионални центар за прање пара кроз улагање у некретнине“ где раст цена некретнина не долази природним путем кроз раст куповне моћи грађана, већ као последица прилива илегалних новчаних токова који се сливају у наше тржиште некретнина.
Опет, са аспекта статистичког мерења раста БДП-а ефекат је парадоксалан јер овакав вештачки генерисан раст цена некретнина утиче на то да инвеститори грађевинских пројеката исказују енормни профит у својим пословним књигама, што последично резултује статистичким растом БДП-а.
Као и код првог примера, и овде су реални ефекти оваквог „привредног раста“ за грађане катастрофални, јер је највећи број њих практично онемогућен да реши стамбено питање од свог рада и плате коју поштено зарађују.
Јер примера ради за двособан стан у Београду месечна рата кредита износи више од једне просечне плате у Републици!
Дакле, уместо да грађанима услед привредног раста буде лакше да реше своје стамбено питање, њима то бива све теже јер је раст цена некретнина несразмерно велики у односу на раст њихових зарада.
Ова два наведена примера лепо илуструју онај афоризам „статистика наша дика, што пожелиш то наслика“! Наравно да привредни раст мора бити циљ сваке власти.
Али он мора бити заснован на одрживим и реалним основама, а не вештачки генерисан тако да служи за статистичко-маркетиншке потребе на терет грађана Србије.
Као и сваки мехур и овај се може пумпати до одређене мере. Али када једном пукне, последице ће бити катастрофалне, а цех ће као и обично бити испоручен свима нама.
Слободан Доклестић
члан Правног савета Народне странке