Литијум (симбол Li) је хемијски елемент  групе 1 (алкални метал) Периодног система елемената. Име елемента је изведено од грчке речи „литхос“ што значи камен. Литијум је поред водоника и хелијума једини елемент који је настао по теорији "Великог праска" (Big Bang). Природно се не јавља у елементарном стању већ обично у облику једињења као што су литијум-хлорид, литијум-хидроксид, литијум-карбонат и др.

Употреба литијума је разноврсна; користи у производњи пластике, керамике и стакла, у специјалним легурама и батеријама. Литијум-карбонат (Li2CO3) се широко користи у психијатријској медицини, за превенцију и лечење манично-депресивних поремећаја. У данашње време најважнија употреба овог елемента је у пуњивим батеријама за мобилне телефоне, лаптопове, дигиталне фотоапарате и електрична возила.

У људски организам уноси се путем хране и воде. Иако мање количине литијума у људској исхрани могу имати благотворне ефекте, прекомерно излагање литијуму има негативне ефекте по здравље људи као што су поремећај функције штитне жлезде (хипотироидизам) и поремећај у метаболизму глукозе. Резултати студије недавно спроведене у Немачкој указали су да повишен ниво литијума у крви негативно утиче на функцију бубрега.

 

Литијум у бројкама

Кад је Сони (Sony) лансирао прву литијум-јонску пуњиву батерију 1991. године, мало ко је могао да предвиди у којој мери ће оне постати важне у нашим животима. Потрошња литијума за батерије значајно се повећала последњих година јер се пуњиве литијумске батерије интензивно користе на тржишту електричних возила које је у експанзији. Употреба овог елемента у другим сферама је такође у порасту. 

Литијум се данас сматра кључним елементом у новој енергетској парадигми. Због свог потенцијала да замени фосилна горива литијум је важан фактор у производњи зелених технологија које имају за циљ ублажавање климатских промена и такозваног „антропогеног ефекта стаклене баште“ смањењем емисије угљен-диоксида (CO2). Нове технологије чисте енергије, као што су електрична возила, садрже компоненте које се ослањају на стратешке ресурсе попут литијума, што овај елемент поставља у центар глобалне енергетске транзиције. Потражња за литијумом у великој мери личи на потражњу за бакром или нитратима током индустријске револуције, или нафтом током 20. века. Као и у претходним годинама, уочљива је промена у глобалним агендама док се земље боре за контролу најлакшег метала у Периодном систему елемената. Растућа потражња за овим елементом покреће нове рударске активности али неретко изазива сукобе између друштва и животне средине.

Светска производња литијума је концентрисана на две локације: Аустралији и Латинској Америци. Латино-америчке земље Аргентина, Боливија и Чиле, познате као „литијумски троугао“ садрже 58 одсто светских ресурса, док „Троугао“ заједно са Мексиком и Перуом контролише 67 одсто светских резерви. 

Недавно је објављено (Chemistry World, месечни информативни часопис о хемији који издаје британско Краљевско хемијско друштво - Royal Society of Chemistry) да је откривено ново налазиште литијума дуж границе Неваде и Орегона (САД), које је можда највеће до сад откривено налазиште овог елемента. Према проценама у вулканском кратеру се налази између 20 и 40 милиона тона литијума, што представља значајне количине овог метала у смислу цене, сигурности снабдевања и геополитике. 

Према извештају Геолошког завода Сједињених Америчких Држава (USGS - United States Geological Survey) из 2023. године, резерве литијума у свету процењују се на 26 милиона метричких тона, од чега се највећи део резерви налази у девет земаља. Остатак (око 3,3 милиона метричких тона) налази се у осталим земљама укључујући и Србију. Идентификовани ресурси (резерве и претпостављена резерве) литијума у Србији су око 1,2 милиона метричких тона.

Упркос томе што је литијум заступљен у релативно значајним количинама, није га лако добити. Постоје два главна начина за копање литијума у великим размерама. Аустралија, водећи светски произвођач, извлачи литијум директно из рудника минерала сподумена. Чиле, заједно са Аргентином, Кином и другим врхунским произвођачима, добија литијум из слане воде. Један од начина за добијање литијума који се такође разматра у новије време је рециклажа литијумских батерија. Међутим, због хемијске природе литијума (запаљив у контакту са водом или ваздухом), професор хемије на Универзитету у Единбургу, Велика Британија, Џејсон Лав (Jason Love) сматра да овај поступак не може да се обавља јефтино нити у земљама које имају мање строге безбедносне стандарде.  

Око 98 одсто целокупне светске понуде литијума долази из само пет земаља: Аустралије, Чилеа, Кине, Аргентине и Бразила. Историјске промене у ланцу снабдевања литијумом довеле су до тога да САД изгубе титулу највећег произвођача литијума из деведесетих година прошлог века. Чиле је преузео примат доживевши бум производње у једном од најбогатијих налазишта литијумом богате слане воде на свету. Такође, нагло је порасла производња литијума и у Аустралији која сада чини 47 одсто светске производње. Кина, трећи по величини произвођач на свету, осим развоја домаћих рудника, фокусирана је на прераду и тренутно има скоро 60 дсто светских капацитета за прераду литијума за батерије, што наглашава њену доминантну позицију у ланцу снабдевања литијумом.

Иако се тржишта литијума према УСГС разликују од локације до локације, крајња употреба литијума на глобалном тржишту распоређена је на следећи начин: батерије, 80 одсто, керамика и стакло седам одсто и друге употребе, 13 одсто. Само у 2022. у односу на претходну годину уочен је тренд пораста производње и опште потрошње литијума (за 21 одсто односно 41 одсто) на глобалном нивоу. Уз то цене литијум-карбоната за батерије су порасле 2,5 пута. Мало је вероватно да ће се тај тренд променити, посебно што Међународна агенција за развој предвиђа многоструко повећање потражње за литијумом до 2040 године. Овај пораст се  десио упркос томе што у свету не постоји стварни недостатак литијума. УСГС процењује потенцијалну количину литијума широм света на око 98 милиона тона, занемарујући океане који садрже много више овог елемента.

 

Литијумска грозница у Србији

У долини реке Јадар, недалеко од града Лознице у западној Србији, налази се лежиште „Јадар“. Јединствено лежиште литијума и бора светске класе и минерал јадарит, оба названа по реци Јадар, откривени су 2004. године. За развој пројекта „Јадар“ у Србији задужена је компанија Rio Sava Exploration d.o.o., огранак међународне корпорације Рио Тинто.

(Аутор слике Даниела Поповић Београчић)

Од открића јадарита и почетка првих активности у оквиру пројекта „Јадар“ грађанима Србије представљано је да ископавање литијума из рудника јадарита може постати покретач просперитета за нашу земљу. Од тада па до данас бура изазвана идејом рударења литијума у Србији се не стишава. Док власт овај пројекат представља кроз призму економског просперитета, многи је сматрају еколошком катастрофом. На сајту компаније Рио Тинто се наводи да би ископавањем могло да се добије око 58.000 тона литијум-карбоната који би се користио за производњу батерија. У поређењу са светским произвођачем број један – Аустралијом (петом земљом у свету по количинама резерви) која је у 2022. години произвела 61.000 тона (према подацима УСГС) то је тек пар хиљада тона мање. Иако бројке са сајта делују прилично фасцинантно, поставља се питање да ли је тако нешто и реално?

Компанија на свом сајту наводи и да је пројекат „Јадар“ у Србији један од највећих гринфилд пројеката за производњу литијума у  свету. Како се у свету експлоатација литијума из рудних стена углавном врши у пустињским областима, у том смислу, Србија је јединствен пример у свету где се разматра експлоатација литијума у плодној земљи (Португалија је недавно одустала од овакве идеје). Да ли ће трава у долини Јадра бити и даље зелена кад почне експлоатација литијума?

Према мишљењу професора Џејсона Лава, уколико нема значајних улагања у технологију зелене енергије, литијум, упркос својим наводним зеленим акредитивима, може само допринети неповољној климатској ситуацији у свету.

У најновијем саопштењу за јавност (од 20. септембра 2023. године) компанија Рио Сава наводи да је из безбедносних разлога почела са радовима на уклањању "грађевинских елемената традиционалне архитектуре који претходе рушењу напуштених објеката на парцелама у власништву компаније". Да ли је ово почетак краја?

 

Какав је стварни утицај рударских активности? Да ли су све карте на столу?

Да би се добили одговори на ова питања, неопходно је да се анализира транспарентност и доступност еколошких информација о рударењу литијума из оквира управљања животном средином. У расветљавање оправданости ископавања литијума (и бора) у долини Јадра укључили су се стручњаци различитих струка, академици, научници, универзитетски професори, еколошки активисти и политичке странке. У протеклих неколико година указивали су на негативне последице експлоатације литијума (и бора) на долину Јадра (и шире подручје западне Србије).

Чланови Српске академије наука и уметности (САНУ), послали су тадашњој потпредседници Владе Србије писмо и документ у којима су аргументовано изнели разлоге зашто није добро да Рио Тинто изгради рудник литијума у Србији. У свом предлогу изнели су став да је потребно да се боље сагледају могући проблеми и непоправљиве последице које би ова инвестиција изазвала. 

У покушају да се допринесе решавању нагомиланих питања српског друштва, питања која се не могу одлагати и која су од суштинског значаја за опстанак, у САНУ је одржан скуп „Пројекат Јадар - шта је познато“ са циљем да се омогући увид у пројекат и да се подстакне критика и јавна размена мишљења учесника дискусије.

О негативним последицама на биодиверзитет и деградацију земљишта говорио је и проректор Универзитета у Београду, професор Ратко Ристић, који је одлучно био против отварања рудника. Подсетио је јавност на чињеницу да је Србија ратификовала конвенције Уједињених нација о климатским променама, биодиверзитету и деградацији земљишта, при чему се обавезала да не повећава учешће деградираних површина.

Студија "Утицај истражне фазе у зони налазишта јадарита на промену садржаја арсена, бора и литијума у реци Јадар" (2022) коју је израдила група истраживача предвођена др Драганом Ђорђевић, научном саветницом Института за хемију, технологију и металургију - Института од националног значаја, показала је да постоје повећане концентрације бора, арсена и литијума у реци Јадар низводно од рудне зоне. Истакла је да рудник литијума и бора никако не може да буде еколошки.

Представници локалних заједница, активисти еколошког удружења „Не дамо Јадар“ и други еколошки активисти оштро су се противили ископавању литијума и бора у јадарској долини истичући да то није само локални проблем, већ проблем целе Србије и свих њених грађана, који у борби против рударења литијума треба да буду јединствени и да мисле једни о другима. Јадар је једна од најплоднијих долина, у којој  живи више од 19.000 људи, који лепо живе од пољопривреде, а о њима држава не мисли на адекватан начин. Реализацијом пројекта „Јадар“ дошло би до девастације простора и трајне промене карактера предела укључујући деградацију биодиверзитета, земљишта, шума, површинских и поџемних вода, расељавање домаћег становништва, престанка пољопривредних активности, и стварању трајног ризика по здравље становника оближњих села и града Лознице.

Народна странка предвођена Вуком Јеремићем, била је 2022. године међу потписницима Друштвеног споразума о забрани истраживања, експлоатације и прераде литијума у Србији, чиме се јасно определила према пројекту рударења литијума од стране Рио Тинта.

У сажетку свих дискусија и мишљења може се истаћи најважније; приоритет српског друштва и државе треба да буде очување природних ресурса, повећање броја становника, спречавање угрожавања животне средине, простора за живот и пољопривредне активности, очување плодне земље и здраве хране и сузбијање загађења и прљавих технологија.

Са социо-економског аспекта ископавање литијума је, и наставиће да буде, спорно питање које превазилази националне границе и нераскидиво је повезано са врућим глобалним питањима као што су климатске промене и будућност електричних аутомобила. Моћни економски и геополитички интереси покрећу потрагу за новим материјалима и технологијама које могу олакшати неухватљиву енергетску транзицију ка декарбонизованом друштву. Из перспективе друштвеног метаболизма, ова потрага генерише сукобе око еколошке дистрибуције, подрива услове живота будућих генерација постављајући питања еколошке правде. Енергетске транзиције убрзавају процесе деградације животне средине, одузимања имовине, отимања земље и маргинализације локалних заједница у земљама које снабдевају тржиште литијумом. Научници који се баве проблематиком рударења литијума у земљама које имају најзначајнији допринос светској производњи овог елемента идентификовали су недостатке у разумевању друштвено-еколошких утицаја рударења литијума. Информације о ископавању литијума много су доступније у медијима и научним чланцима него у владиним или корпоративним извештајима, што по њима представља вероватни показатељ спремности да владе и компаније деле информације.

И поред колективног деловања заједница, друштвених субјеката и појединаца, може се закључити да постоји велико ограничење у приступу техничким, финансијским и политичким ресурсима неопходним за ефикасно решавање овог проблема. Недостатак информација о животној средини не само да дезоријентише становништво, већ и ограничава и омета учинак државе као гаранта права на животну средину.

Потребни су значајни напори како би се осигурало да транзиција ка новом енергетском поретку, ма колико пожељна била на глобалном нивоу, не представља додатно оптерећење за локалне заједнице и територије које често нису у истом чамцу са компанијама и владама.

У нашој земљи свака даља девастација животног (и радног) окружења мора бити заустављена. Они који олако деле дозволе за истраживање литијума у Србији никако не доприносе бољој перспективи из угла одрживог коришћења природних ресурса на начин који не угрожава животну средину. Да ли нам је са оваквим односом власти према животној средини у Србији будућност извесна?

Свако од нас може и треба да буде део промена, односно део решења, јер промене и почињу од појединаца. Ипак заједно можемо више и боље.

Народна странка нема дилему у вези са рударењем литијума и бора у нашој земљи, а Србија има алтернативу овој активности.

И као у стиховима песме „Земљо моја“ групе Амбасадори

"Видим поља што се житом злате
и на бријегу видим родни дом
сваког трена мислим на те
земљо моја, земљо моја....."

 

Проф. др Јелена Поповић-Ђорђевић
Народна странка
Градски одбор Београд
Општински одбор Земун