Објављено у листу "Данас".
Изборна кампања је у пуном јеку, а до изборима је остало око три недеље. Главни слоган владајуће странке у овој кампањи је „дела говоре“, а ударни симбол те кампање је багер који су напредњаци од милоште назвали „Радиша“. Он би вероватно требало да персонификује грађевинска прегнућа владајуће странке. И заиста, да не буде све негативно, у овој нашој земљи би сваки значајнији инфраструктурни грађевински пројекат требало, у најмању руку, да буде награђен громогласним аплаузом.
Међутим, за тај аплауз неопходно је и то да се ти пројекти реализују на законит начин, транспарентно и домаћински. А ту већ власт не стоји најбоље. Најблаже речено. И ту долазимо до оног чувеног „али“ које толико често срећу квари.
Просто је невероватно да се од толиких грађевинских пројеката који се тренутно раде огромна већина њих реализује без спроведеног поступка јавне набавке. Уместо тога, власт директно договара цену и реализацију пројекта са одабраним партнером, уз потпуно игнорисање прописа о јавним набавкама. А и код оних ретких пројеката код којих је формално спроведена јавна набавка, то је по правилу урађено или потпуно незаконито или без било какве праве конкуренције између понуђача.
Да не буде забуне, оваква ситуација није карактеристика само код инфраструктурних пројеката. И у другим привредним сегментима ситуација је слична. Примера ради, Државна ревизорска институција (ДРИ) је у свом извештају за 2020. годину утврдила неправилности у јавним набавкама код три јавна предузећа која је контролисала (Путеви Србије, Електропривреда Србије и Инфраструктура железнице Србије) у износу већем од 120 милијарди динара. Дакле, само ова три јавна предузећа су, према налазу ДРИ, током 2020. године незаконито потрошила више од милијарду евра јавних пара.
Зашто је поступак јавних набавки толико важан? Па, из најмање три разлога. Прво, законито спровођење тог поступка би требало да гарантује домаћинско располагање јавним новцем. Јер сваки динар који се на тај начин уштеди може се преусмерити за друге намене – на пример за школе, болнице, универзитете, веће плате, бољу здравствену заштиту, ефикаснију управу и за све оне друге ствари које у овој земљи нису онакве какве би требало да буду. Друго, поступцима јавних набавки (наравно када се ваљано спроведу) се спречава корупција, јер се јавни уговори додељују најповољнијем понуђачу одабраном у законитом и транспарентном поступку. И треће, кроз систем јавних набавки се утиче на формирање исправног вредносног система у друштву, јер се ствара свест о томе да ће посао добити најбољи и најефикаснији понуђач, а не онај који има најбољу „комбинацију“.
Зато је потпуно поражавајућа чињеница да је актуелна власт потпуно изобичајила примену Закона о јавним набавкама код пројеката иоле веће вредности. Овакво трошење милијарди евра јавног новца на нетранспарентан начин, директним погодбама са одабраним партнерима је не само незаконито, већ је и са моралног аспекта апсолутно неприхватљиво. Јер тај новац који се тако недомаћински троши по правилу долази из новог јавног задуживања наше земље. Ниво јавног дуга Србије је у последњих 10 година порастао за готово 15 милијарди евра и данас прелази невероватних 30 милијарди евра. Ако се новац од задуживања расипа кроз незаконите уговоре и прелива у приватне џепове одабраних и привилегованих партнера, онда се тиме заправо уништава економска будућност наше деце – која ће те дугове морати да враћају. А остаће им путеви, пруге, мостови и друге ствари које су „плаћене“ вишеструко више од онога колико заиста вреде.
Зато би у оном багеру са почетка приче више одговарало име „Крадиша“ него „Радиша“. Не због поштених радника који часно зарађују за живот радећи на тешким пословима, већ зато што тај багер када га прикажу представници владајуће гарнитуре представља персонификацију крађе економске будућности наше деце.
И још једна напомена за крај. Новим Законом о јавним набавкама из 2019. године укинуто је правило по којем су уговори закључени супротно одредбама тог закона апсолутно ништави. За оне који нису правници, требало би указати да о апсолутној ништавости одлучује суд, на захтев било ког заинтересованог лица, а право на истицање апсолутне ништавости не застарева. Уместо тога, сада се такви уговори могу једино поништити (такозвана релативна ништавост) и то искључиво одлуком једног управног органа – Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки. Захтев за поништај се мора поднети у року од 60 дана од дана сазнања за разлог поништења, а најкасније у року од шест месеци од дана закључења уговора. После тога се уговор више не може поништити, чак ни решењем ове комисије.
Зато је неопходно под хитно изменити Закон о јавним набавкама како би се вратило правило о ништавости уговора који су закључени супротно његовим одредбама. Поред тога, неопходно је ојачати институционалне механизме за спровођење тог закона (на пример увођењем специјализованих одељења у јавним тужилаштвима која би се бавила овим питањима). Коначно, потребно је омогућити и такозвано „приватно спровођење“ овог закона од стране узбуњивача који имају сазнања о незаконитим набавкама и којима би требало омогућити да пред судом подигну тужбу ради утврђивања ништавости уговора који је закључен супротно одредбама тог закона.
Нарочито имајући у виду значај Закона о јавним набавкама требало би предвидети и обавезну санкцију да добављач који је знао или морао знати да се уговор закључује супротно одредбама Закона о јавним набавкама мора вратити у целости новац који му је исплатио наручилац, те да узбуњивач (то јест тужилац) који је покренуо односни судски поступак има право на накнаду у одређеном проценту од тако повраћеног новца који био незаконито исплаћен (на пример до 30 одсто по узору на слична решења у САД). Коначно, право на подношење таквих тужби не би застаревало и требало би да важи и ретроактивно за уговоре закључене пре ступања на снагу тих законских измена, како би се обезбедило да ниједан уговор не измакне овом виду контроле. То би био један велики корак у смеру нормализације и правног уређења овог друштва.
Слободан Доклестић
председник Правног савета Народне странке