Објављено у листу "Данас".

 

Прошле недеље били смо сведоци, за наше прилике, једног неуобичајеног догађаја. На позив групе истакнутих српских интелектуалаца четири парламентарне политичке организације државотворне провенијенције су заједнички подржале Декларацију о реинтеграцији Косова и Метохије у уставно-правни поредак Србије. Укратко, ова Декларација се залаже за то да се преговори о КиМ воде у уставним оквирима тако да статус наше јужне покрајине буде уређен по принципу суштинске аутономије. Баш онако како то предвиђа Устав Републике Србије.

Међутим, нешто за шта би се очекивало да буде уобичајен и нормалан дискурс у нашем јавном и политичком животу, изазвало је салву омаловажавајућих и неретко увредљивих коментара са оба краја наше политичке сцене. Наизглед супротстављени политички полови су се спојили у тачки неочекиваног јединства – а то је готово једногласан напад на идеју поштовања уставног оквира за статус наше јужне покрајине!

Заиста је било отужно слушати протеклих дана прегршт мање или више домишљатих поспрдица на рачун ове Декларације и њених аутора, који као академици, професори универзитета и доктори наука изгледа не достижу интелектуалне висине вајних критизера који су доживели ментално просвећење идејом да је једино решење за питање КиМ то да Србија призна (или макар прихвати) независност наше јужне покрајине! Јер, по њима, питање КиМ се мора одмах решити, а како косовски Албанци не желе да разговарају ни о чему осим о пуној независности, то Србија нема другог избора осим да то прихвати?!  

Насупрот злурадим критизерима, није циљ ове Декларације ни да хушка на рат нити да сутрадан реинтегрише КиМ у уставно-правни поредак Србије. Дозволите да њени аутори знају боље од тога. Циљ је нешто друго: да нас све подсети на наш косовски завет, на уставно-правни оквир за статус КиМ, и оно најважније да позове на промптни прекид политике пузајућег признавања независности тзв. „Косова“ кроз политику константних уступака којима се миц по миц сепаратистима на КиМ предаје један по један прерогатив државне суверености док на крају држава Србија не ишчезне потпуно са територије наше јужне покрајине!

Наша држава већ готово 10 година нема ниједан документ који дефинише преговарачки оквир, стратегију и циљеве наше државне политике по овом најважнијем државном и националном питању. Уместо тога, политика се води ad hoc по нахођењу једног човека, без било какве контроле Народне скупштине. То је резултовало тиме да смо у протеклих десет година косовским Албанцима дали готово све, а нисмо добили ништа. И сада смо дошли до краја тог ћорсокака где је још једино остало да омогућимо тзв. „Косову“ да постане члан УН, а потом и других међународних организација. Када то учинимо, њихово формално признање од стране Србије више неће имати никаквог практичног значаја. Ствар ће бити неповратно завршена.

Зато се сада, одлучније него икада, мора стати на пут том сценарију. Нема тих пара које могу опрати наш образ када одемо да се сретнемо са прецима знајући да смо потомцима оставили државу ишчупаног срца. Колико кошта то да деци оставимо велику Албанију на јужној државној граници? Која је цена Пећке патријаршије? Дечана? Грачанице? Богородице Љевишке? Свих осталих наших светиња на КиМ? Ако смо то већ изгубили како неки кажу, зашто нам онда нуде паре да то продамо?! Не можеш продати оно што није твоје, зар не?!

А шта тек рећи на тобожње обећање о убрзаном пријему у ЕУ?! На примеру Северне Македоније можемо видети како функционише у пракси тај концепт „обећање, лудоме радовање“. О томе заиста не вреди трошити речи. Једноставно, вређа интелигенцију.

Кажу нам „реал-политичари“ и то да морамо бити реални и да схватимо да је Косово изгубљено јер држава Србија нема никакву власт тамо. Мудрост је то велика. Да су наши преци 1917. године имали ту памет, ми бисмо данас били Грци и живели у ЕУ! Можда би било најбоље да нам прво демонстрирају ту мудрост у пракси, па да пробају да објасне Украјини да је, на пример, Крим реално изгубљен и да је то сада Русија. Или тамо можда важе неки други аршини?!

Устав Републике Србије јасно и изричито дефинише положај КиМ у оквиру државе Србије са статусом суштинске аутономије. То мора бити темељ државне политике по овом питању. Ниједан једини корак у супротности са тим више не сме бити предузет! Ова Декларација коју су (за сада) подржале четири парламентарне политичке организације са 44 посланика у Народној скупштини Републике Србије представља први корак ка редефинисању државне политике по питању КиМ ради заштите државног и националног интереса.

 

Др Слободан Ј. Доклестић
aдвокат у Београду
председник Правног савета Народне странке
потписник Прогласа за одбрану Косова и Метохије