Бивша државна секретарка у Министарству унутрашњих послова, оптужена за трговину утицајем у корист организоване криминалне групе на чијем челу се налазио Вељко Беливук, коме се такође суди за тешка кривична дела, искористила је могућност да се брани у медијима, па је тако оптужила свог некадашњег шефа Небојшу Стефановића, бившег министра унутрашњих послова да је он, заправо, вршио кривична дела која се њој стављају на терет, и уз то прислушкивао председника Републике, њиховог заједничког главног шефа (на италијанском: il capo di tutti i capi).

Полицијског службеника Слободана Миленковића, начелника једног одељења у полицији које се бави откривањем кривичних дела у вези са опојним дрогама који је открио и поднео кривичну пријаву против Предрага Колувије и других лица да су производили опојну дрогу на имању ''Јовањица'' у Старој Пазови, Хркаловић је оптужила да је он, у ствари, трговац дрогом, а да је афера ''Јовањица'' намештена (Колувији, не би ли се некако облатио и председников брат, а тиме и председник републике лично), и да је ту аферу конструисао сам тадашњи министар полиције Стефановић.

Треба се подсетити да је и сам председник Републике недавно изразио чуђење што суд толико дуго Колувију држи у притвору, када на његовом имању и није пронађена нека велика количина дроге. Суд је убрзо Колувију пустио из притвора, па је и он, уз помоћ свога браниоца, који се у слободно време бави новинарством и политиком, почео да се брани и у медијима.

Више јавно тужилаштво у Београду је позвало инспектора Миленковића и његове колеге које су радиле на прикупљању доказа за кривичну пријаву  против Колувије да их испита о информацијама које је изнела Хркаловић у медијима.

Треба се подсетити да је инспектор Миленковић, након што је открио производњу дроге на имању Предрага Колувије, већ био предмет интересовања унутрашње контроле у полицији, изложен полиграфском испитивању, па је дао и једну врло чудну изјаву за медије да све што је открио на имању ''Јовањица'' нема никакве везе за породицом председника Републике.

Такође, треба се подсетити да се већ дешавало да оптужени за тешка кривична дела, бранећи се, доводе своје активности у везу са високим државним званичницима, али да тужилаштво због тога није реаговало. Тако Марко Миљковић, друго окривљени у Беливуковој групи је у истрази тужилаштву открио да је имао комуникацију са Александром Вулином, садашњим министром унутрашњих послова и његовим саветником Светозаром Вујичићем. Тужилаштво, међутим, тим поводом није реаговало иако изјаве оптужене Хркаловић нису ништа убедљивије од изјава оптуженог Миљковића.

Све ове и друге информације којима су грађани протеклих дана и месеци бомбардовани из медија потврђују више чињеница о стању државних институција, а посебно правосуђа.

Суђења за најтежа кривична дела измештају се из судова у медије. Уместо државног суда, суди јавно мњење на основу расправе о кривици која се води у медијима. Онај ко се народу преко медија прикаже кривим, биће осуђен, и проскрибован, а онај ко се народу прикаже невиним, биће ослобођен. Пресуде судске власти, на основу доказа и закона, у законом уређеном поступку, у без значаја. Тиме се враћамо у време настајања друштва уређеног законима и државе, у предцивилизацијско доба.

Селекција када тужилаштво предузима активности на провери навода које износе у јавности лица оптужена за тешка кривична дела а када не јасно показује утицај политичких центара моћи на његов рад. Наиме, тужилаштво реагује одмах да провери наводе Дијане Хркаловић, јер ти наводи могу да дискредитују полицајца који је открио и поднео кривичну пријаву против Колувије, чије је пуштање из притвора суду сугерисао сам Александар Вучић. Дискредитацијом Миленковића би се релативизовао злочин који се Колувији ставља на терет, а који је владајућој елити врло непријатан због веза које је Колувија јавно одржавао са државним функционерима и странком на власти бавећи се производњом органске хране, али и због открића (предмет ''Јовањица 2'') да су државни службеници запослени у службама безбедности свесно обезбеђивали производњу дроге, за шта им се и суди. Тако, тужилаштво очигледно поступа онако како одговара владајућој политичкој елити.

Наравно, у самом судском поступку против Колувије нема никаквог значаја да ли ће Миленковић бити дискредитован, нити да ли је и он заиста трговац дрогом, већ је битно да ли има доказа да је Колувија произвођач дроге. Али све то је неважно, јер је судски поступак неважан. Важан је поступак у медијима, јер од њега зависи политички рејтинг.

На другој страни, пошто владајућој политичкој елити никако не би одговарало да се открије да је настанак и јачање Беливуковог клана омогућено од припадника те елите, истраживање навода оптужених чланова клана о њиховим комуникацијама и везама са политичарима тужилаштво не предузима. Треба се подсетити да је истрага активности тога клана, коју је спровело тужилаштво, била врло јасно временски и на сваки други начин ограничена тако да се не идентификују лица која су из државних структура омогућила његов настанак и јачање.

Тужилаштво, дакле, води рачуна о интересима носиоца политичке моћи, а не о јавном интересу сузбијања криминалитета, што му је уставна и законска надлежност и одговорност.

Коначно, закључак који је поражавајући јесте да криминализација државе сеже до самих врхова политичке моћи. Тако политичка моћ престаје да буде само политичка, већ постаје и криминална.  Институције правосуђа, тужилаштво и суд, које су по уставу и закону овлашћене и надлежне да зауставе процес криминализације државе, стављене су под апсолутну контролу носилаца те исте политичко-криминалне моћи која државу и криминализује. Тако је круг затворен. Само акција слободних и храбрих грађана може да изведе друштво и државу из тог круга.

 

Јовица Тодоровић, адвокат
и председник Одбора за правосуђе Народне странке