Србија је земља апсурда, место где се дешавају чуда, где је све “званично” другачије него што се здравим разумом може закључити или голим оком видети.

Чудо једно, што више продајемо домаће предузећа, банке, ресурсе или институте, јавни дуг нам се не смањује него расте.

Што смо финансијски стабилнији, то се више задужујемо, што више нас убеђују да напредујемо по расту БДП, то више падамо по националном дохотку по глави становника.

Чудо је и што се смањивањем пензија доказује већа брига о пензионерима, где се већи државни дуг сматра бољим од мањег, где се “узимају кредити да се не би задуживали”, где је инфлација директно пропорционална броју свадби које се организују у Србији, где домаћа привреда порезима субвенционише страну конкуренцију, где су највеће плате у државним предузећима у највећим губиташима, где су уговори са странцима тајни, а приватни подаци противника власти јавни.

Србија је земља у којој пада стопа незапослених са смањењем броја запослених, где вас могу отпустити са бироа за запошљавање, где је месечни трошак државе за једног затвореника већи од просечне плате, где обавезе према банкама расту што више отплаћујете кредит, где се извози дрво а увози намештај, где цена горива на пумпама расте када му пада цена у свету, где се акциза на струју наплаћује чак и ако нема њене потрошње.

То је данас држава у којој нас убеђују да је мања државна територија боља од веће, где се на хиљаде регистрованих на ковид организују страначки митинзи а за десетине уводи полицијски час, где се за граме наркотика иде на робију а за тоне на телевизију, где је проституција ван закона али није ван телевизија са националном фреквенцијом, где председник јавно дели новац па тек онда влада доноси одлуку о томе...

Хвалимо се да смо економски тигар, иако су они из Азије, а у Србији их има само у зоолошким вртовима.  

 

Борислав Боровић
председник Одбора Народне странке за привреду и финансије