Објављено у листу "Данас".

 

Један од највећих проблема са којима се данас суочава наша земља је проблем такозване „беле куге“, тј. негативног природног прираштаја.

У просеку у последњих 15 година, број становника наше државе се сваке године само услед негативног природног прираштаја смањи за око 35.000 становника. Дакле, сваке године у нашој земљи нестане (тј. изумре) један град величине, на пример, Вршца или Пирота. Притом, тај број не укључује исељавања из Србије већ само разлику између броја умрлих и рођених у једној години. Додатно, ова статистика не укључује ни велики пораст негативног природног прираштаја у 2020. и 2021. години због пандемије корона вируса, када је број умрлих био већи од броја рођених за 55.000 (у 2020. години), односно за преко 70.000 (према проценама за 2021. годину).

Ако напред наведено није довољно да објасни озбиљност овог проблема, може се указати на још једну чињеницу: број становника централне Србије (без Косова и Метохије) се од 1990. године до данас смањио за безмало МИЛИОН становника! Истине ради, у овом броју учествују и исељавања из Србије која нису занемарива, али је највећим делом (око 90%) овај број последица негативног природног прираштаја.

Дакле, ситуација је изузетно лоша са тенденцијом да постане катастрофална. Ако се ствари овако наставе, у догледној будућности ћемо се суочити са постепеним изумирањем наше нације.

Зато је неопходно да држава одлучно реагује и низом системских и дугорочних мера утиче на промену ове ситуације. Прво, да се овај тренд раста негативног природног прираштаја успори. Потом, да се потпуно заустави. И на крају да се преокрене и да у Србији почнемо да бележимо константан раст позитивног природног прираштаја (на пример, као током 1970-их година када смо – без Косова и Метохије, бележили просечно позитиван природни прираштај од скоро 40.000 становника годишње).

Да би се то постигло, потребна је озбиљна и промишљена државна политика усмерена на то да се пружи подршка опстанку и развоју породице као основне ћелије друштва, а посебно да се омогући пристојан и квалитетан живот породицама са троје и више деце. Популистичке мере овде не помажу, и у бити чине више штете него користи јер се губи време које је драгоцено, баш као и вера да се нешто може променити због неучинковитости таквих популистичких мера.

Примера ради, потпуно је нелогично да држава даје једнократно 300.000 динара за прворођено дете, а 266.000 динара за друго дете и то на 24 месечне рате?! Додатно, у акутној ситуацији „беле куге“ наш систем је постављен тако да држава уопште не даје такозвани родитељски додатак за пето и свако наредно дете – као да је циљ да се потпуно финансијски дестимулишу (ионако изузетно ретке) породице које имају четворо деце да добију још неко дете?! А шта тек рећи за идеју да се проблем реши увођењем додатних испитних рокова на факултетима?! То је једноставно неозбиљан приступ вероватно најозбиљнијем националном проблему са којим се данас суочавамо.

Уместо тога, неопходно је схватити да ове мере морају бити логички устројене и да не смеју бити ограничене само на директну финансијску подршку за рођену децу, већ да морају системски променити шири друштвени амбијент тако да суштински подрже идеју породица са троје и више деце.

У том смислу, потребно је усвојити мере породичне политике које ће између осталог укључити и следећих 10 приоритетних мера подршке породицама са троје и више деце:

1. Увести бенефицирани пензијски стаж за мајке троје и више деце по прогресивном систему (што више деце то већа бенефиција);

2. Смањити опорезивање зарада за родитеље троје и више деце кроз повећање неопорезивог дела зараде – опет прогресивно у зависности од броја деце;

3. Увести могућност скраћеног радног времена за мајке троје и више деце од 36 часова недељно, при чему би држава плаћала накнаду зараде за часове скраћеног радног времена (два радна дана месечно) у висини просечне зараде у Републици;

4. Увести забрану прековременог и ноћног рада за мајке троје и више деце;

5. Предвидети обавезно увећање трајања годишњег одмора за треће и свако наредно дете;

6. Регулисати значајно увећану отпремнину код отказа по основу вишка запослених за мајке троје и више деце;

7. Увести продужену накнаду за време незапослености код НСЗ за родитеље троје и више деце;

8. Обезбедити бесплатне уџбенике за сву децу за основну школу;

9. Увести ослобођење од пореза на закуп стана или куће који се користе за становање породице са троје и више деце;

10. Увести обавезу државе да уплаћује доприносе за пензијско осигурање на минималну зараду за време незапослености мајки троје и више деце.

Коначно, поред напред наведеног, држава мора обезбедити и мере подршке младим брачним паровима за решавање стамбеног питања. У том погледу, држава мора учинити најмање две ствари.

Прво, да обезбеди подршку за решавање стамбеног питања кроз бескаматне државне кредите којима би се обезбеђивало учешће младим брачним паровима за банкарски стамбени кредит за први стан – са одложеним периодом доспелости прве рате тог државног кредита за најмање 20 година и уз отпис дела или целог тог кредита по основу броја деце које добије тај брачни пар (нпр. брачни пар са троје деце да оствари отпис 50% тог кредита, док би брачни пар са петоро деце остварио потпуни отпис кредита).

У овом погледу потребно је указати да недавно усвојена одлука Владе Србије о новчаној помоћи младим паровима за куповину прве некретнине, иако на добром трагу, једноставно није ни довољна, ни адекватна.

Најпре, ова мера је очигледно предизборног карактера и ограничена је само на 2022. годину по принципу „држи буре воду док избори оду“.

Дакле, њој недостаје стратешки и дугорочни карактер који је неопходан ако се жели направити озбиљна промена. Осим тога, ова мера промашује и циљ који би требало да оствари – а то је стимулисање породица са троје и више деце.

Јер ако се ова новчана помоћ бесповратно оствари већ за рођење првог детета, онда се тиме једноставно не решава проблем негативног природног прираштаја.

Друго, држава би морала да организује широм земље изградњу повољних станова солидарности за младе брачне парове који би били доступни за дугорочни закуп или куповину кроз бескаматне стамбене кредите које би одобравала држава.

Без тога све мере популационе политике једноставно падају у воду, будући да су цене некретнина толико скочиле да је младим брачним паровима, по правилу, изузетно тешко (ако не и немогуће) да реше стамбено питање на задовољавајући начин.

 

Слободан Доклестић,
председник Правног савета Народне странке