Потпредседник Народне странке Здравко Понош годинама је био успешан војник који је прошао најзначајније школе и на крају постао начелник Генералштаба Војске Србије, али о невидљивом непријатељу кога је успео да победи није могао да изучава ни у једној војној стратегији.
О томе како је изгледала борба са вирусом корона, лечењу на Сајму, али и политичким догађајима који прате ванредно стање и инфективном стању српског друштва, Понош говори за Недељник.
„Боље сам него што лекари тврде. Прву недељу сам изгубио јер тада нисам био довољно лоше да би ме са ВМА упутили на тестирање које је требало да докаже да сам стварно болестан. Четврту недељу сам провео на Сајму чекајући тестирања која је требало да докажу да сам стварно здрав. По повратку кући провео сам још две недеље лечећи се од последица прележаног ковида и нелечења на Сајму”.
Суочили сте се са короном, али и видели из прве руке како изгледа српски здравствени систем. Како изгледа борба против короне из првих борбених редова?
Ако већ користимо војну терминологију, мислим да је примереније рећи да су у првим борбеним редовима здравствени радници, они који су се бавили лечењем оболелих. Носим позитивно искуство са Инфективне клинике. Посвећеност и пожртвованост од лекара до помоћног особља је нешто што пацијенту улива поверење и наду да ће све бити у реду, иако мало шта иде наруку и једнима и другима. Имао сам срећу да су ме лечили лекари као што је проф. Кораћ, др Лидија Лавадиновић, млада докторка Анкица Вујовић, сестра Стана и њене колегинице.
То како се они односе према послу свакако нема везе са њиховом платом. То је стара школа која се учи методом усменог предања. Питање је само колико још дуго може систем да опстане само на таквим људима, јер не може занавек да се плива узводно.
Ако здравствени радници заслужују аплауз, ко га није заслужио и због чега?
Здравствени радници су свакако заслужили аплауз. Они су видели ствар из више углова него сви ми. Они су нас лечили, али често били и пацијенти. Процентуално највећи део пацијената на Сајму, у време кад смо моја супруга и ја били смештени тамо, били су здравствени радници.
Верујем да аплауз прија здравственим радницима, али то не решава њихове, а самим тим ни проблеме свих нас који пре или после будемо пацијенти. Остају проблеми малих плата, лоших услова рада, непотизма, партијског запошљавања, напредовања и стручног усавршавања, корупције у набавци медицинске опреме и материјала.
Они којима је непријатно кад пацијентима саопштавају да нема тоалет папира, али да је тако било и пре епидемије, да је постељина углавном поцепана, али није од јуче, да су лоши инфузиони системи који им стижу на клинику већ неко време, најмање имају разлога да се осећају посрамљено. Управо они, одељенски лекари, медицинске сестре, помоћно особље заслужују аплауз.
Не треба да им то ускратимо због оних који су њима ускратили услове рада, а нама услове лечења какве смо бар некад имали. Не треба да им ускратимо израз захвалности и поштовања због оних које не поштујемо ни ми ни они, а који су више времена провели опевајући Вучића, упарујући боју рукавица са блејзером или смишљајући како да на конференцијама за новинаре не кажу ништа.
А какво је било лечење на Сајму?
Хала један Београдског сајма прозвана је “Привремена болница Београдски сајам” и дата на управљање Министарству одбране. Од ове четири речи прва је непотребна, а друга нетачна. Сајам није болница, тамо се нико није лечио. Београдски сајам је простор за изолацију са 700, а не како је власт слагала са 3.000 лежајева.
Да је неко стварно планирао да то буде болница, не би ту “установу” дао на управљање војном ветеринару који се током каријере више бавио квалитетом јунећег меса него здрављем крава. Да је болница, пацијенти би имали редован контакт са медицинским особљем. У болницама се то практикује као визита. Да се тамо лече пацијенти, који по правилу имају респираторне проблеме, неко би некад тамо видео лекара са стетоскопом или оксиметром. Боравак на Сајму је, у здравственом смислу, ризично губљење времена.
Војска је преузела добар део надлежности у ванредном стању. Као човек који је дуго био на челу Генералштаба, како бисте оценили понашање и спровођење мера од стране Војске?
Одмах сам рекао да је потпуно промашено да се војска са дугим цевима изводи на улице наших градова. Сасвим друга ствар је ангажовање војске за обезбеђење мигрантских центара, границе и свега оног за шта би полиција исцрпила своје капацитете. Али тек након што је јасно да, иначе бројнија и за ове задатке опремљенија и обученија полиција, нема више капацитета.
Највећу штету угледу Војске већ стандардно нанео је министар одбране који је својим полтронством, некомпетентношћу и глупошћу неисцрпна инспирација комичарима и разлог за срам људи који носе униформу док је он министар.
Посебан разлог за срамоту је одбијање Генералштаба да позајми војничке кревете за болницу у Шапцу са лажним оправдањем да нема.
Друга је прича о инфекцији која је ушла у касарне, а чије последице је Вулин прогласио тајном. У исто време цео свет је дневно био информисан о зарази које је захватила амерички носач авиона, о смени команданта носача и о оставци секретара морнарице. Број наших оболелих војника је био тајна, не за њихово добро или очување угледа Војске, него да неко не би био смењен и да неко не би морао да поднесе оставку.
Како бисте оценили политичку сцену у Србији после месец и по дана ванредног стања?
Држава је моћан и скуп механизам који може да се употреби на добробит њених грађана или углавном за корист власти. Вучић је од ванредног стања брутално направио кључни део изборне кампање. То је национално и државно неодговорно, а политички врло прљаво.
Начин на који је посегнуто за ванредним стањем је опасна злоупотреба, а малтретирање старијих суграђана и претња тесним гробљима је начин којим је Вучић покушао да забашури своју неодговорност са почетка приче. Легенда како је пазарио респираторе по свету је или за саслушање или за лечење. Његова прича о ангажовању агената БИА да чувају те респираторе по складиштима по свету је прича за лаку ноћ.
Готово ништа није требало урадити онако како је овај режим урадио. А требало је да се поштује Устав и закони ове земље, да се поштују њени грађани, да се дозволи институцијама да професионално раде свој посао, да се здравство, социјала, одбрана и све остало не сакате неспособним партијским кадровима.
Борбом против епидемије руководили су кризни штабови састављени од стручњака и политичара. Како оцењујете утицај струке?
Можда у односу на стручњаке који су лагали и оне који су причали глупости и није тако велики грех оних који су, по властитом признању, прећуткивали истину. Некоме је прихватљиво и позивање на државни разлог то што се избегава одговор који би могао да значи критику председника. Чини ми се да је доктор Кон, који се определио за такав приступ, превидео да он није државни службеник, није више ни у Војсци, оседео је, лекар је … Он има професионалну и људску обавезу да говори истину. То што ће накнадно рећи шта је била истина није ни поштено ни одговорно према људима који су поверовали његовој седој глави и одмереним наступима.
Нешто не верујем да је и Вучић рекао пуну истину доктору Кону зашто га је тако усрдно молио да не подноси оставку. А било би пристојно да му је рекао да је то зато што су истраживања јавног мнења показала да народ више верује Кону него њему и његовим министрима. И да му насушно треба као смоквин лист. Али кад се тај смоквин лист осуши и отпадне видеће се колико је мала та ствар на којој је висио. А онај ко је пристао да као лист буде убран како би покрио нечију срамоту, увенуће прерано и улудо.
Треба ли опозиција да понуди бирачима алтернативу на изборима, посебно ако се има у виду незадовољство грађана актуелним мерама?
Нема у Србији никаквих услова за изборе. Данас мање него пре епидемије. Они могу да се одрже само након што бар девет месеци имамо нормално и надзирано стање. Сада имамо ванредно стање, ненормалну власт и огорчене грађане. Није то амбијент за изборе. То је експлозивна смеса које су сви свесни, а режим се игра ватром.
Интензивни су протести у 20.05. Шта мислите, шта људи који лупају у шерпе желе да раде на дан избора?
Већина тих људи да верује у институције не би лупали у шерпе него куцали на врата тих институција. Па неће ти људи пристати да им хулигани које им пале бакље по крововима сутра пребројавају гласове. А неће ни Вучић одустати од тих пешака своје власти, све док му пожар који потпаљује не захвати царске скуте. Они су јефтинији од чланова партије који траже посао и све су незахвалнији. Овима је довољна и дозвола за кретање током полицијског часа. Али нису те јефтине паликуће неки проблем, они су само индикација проблема. Проблем су еутаназиране и криминализоване институције због којих грађани самостално посежу за правдом. Док је полиција онемогућена да ради свој посао, док је тужилаштво опскурни сервис власти, док су најмоћнији медији фонтане зла и лажи, ко разуман мисли да оловком, папиром и руковањем са Вучићем може нешто да промени?
Да ли се одустаје од ригорознијих мера због мање подршке или због реалног престанка опасности од вируса?
Ванредно стање је Вучићево природно стање. Док год је Вучић на власти, у Србији ће бити ванредно стање, под разним називима, у различитим формама и уз маштовита оправдања. То да ли ће се невоља са вирусом продужити и колико озбиљно током ове и следеће године није пресудно. Пресудно је које прљаве послове ће режим морати да прикрије разним формама ванредног стања у Србији.
Интервју приредио новинар Недељника Душан Телесковић