Решење Вишег суда о Београду којим је одбијена тужба грађанина Вука Јеремића против грађанина Александра Вучића је тежак и опасан преседан и правни скандал који више не би смео да се понови, наводи у ауторском тексту магистар правних наука Зоран Чичак. Текст је објављен на порталу "Мој избор" и преносимо га у целини:
Грађанина Александра Вучића Република Србија није запослила да вређа људе, прети им и лаже о њима – то није његов посао као службеника Републике, и за такве радње он не ужива никакав имунитет.
“Правда без силе је немоћна; сила без правде је тиранска.”
(Блез Паскал)
Осмог јуна ове године, судија Вишег суда у Београду Сања Агатоновић донела је решење којим је тужбу грађанина Вука Јеремића поднету против грађанина Александра Вучића, ван рочишта, одбацила као “недозвољену”. Зашто смо ставили ове знаке навода, објаснићемо у даљем тексту.
О овом решењу ће, наравно, морати да се изјасни и другостепени, апелациони суд – јер ће тужилац, извесно, уложити жалбу на њега. Међутим, ово решење се у међувремену већ појавило на друштвеним мрежама и о њему су већ почеле бројне расправе.
Те расправе су, пре свега, политичке природе – што је сасвим нормално, имајући у виду да се и тужилац и тужени, прилично интензивно, последњих неколико година баве политиком.
Па ипак, без обзира што се и сам аутор овог текста, чешће него што би и сам то волео, бави политичким темама, овај текст неће бити само још једна од уобичајених политичких расправа. Много већи професионални изазов, објективно, представља нешто друго – правна анализа решења судије Агатоновић.
Зашто? Из два основна разлога.
Најпре, зато што је у савременој правној пракси у Србији доста тешко наћи једну судску одлуку у којој је поступајући судија учинио више повреда разних прописа – Устава, међународних уговора и закона – него што је то колегиница Агатоновић учинила у овој одлуци.
И друго, зато што је, поред повреда позитивних прописа, и процесних и материјалних, у образложењу овог решења учињено и неколико кардиналних формалнологичких грешака.
За потребе овог текста, све те грешке поделили смо у пет основних група, које ћемо анализирати, једну по једну, у даљем тексту:
1. Грешке које произлазе из погрешне примене одредаба Закона о парничном поступку (ЗПР).
2. Грешке које произлазе из погрешног схватања одредби о имунитету, садржаних у Закону о председнику Републике (ЗПР) и Закону о Народној скупштини (ЗНС).
3. Грешке које су резултат непознавања, или неразумевања, надлежности које је Устав предвидео за институцију председника Републике.
4. Грешке које произлазе из погрешне примене одредби Закона о облигационим односима (ЗОО) о примарној и супсидијерној одговорности државе за штету.
5. Грешке које су резултат непознавања одредби о људским правима, предвиђеним Уставом Републике Србије и међународим конвенцијама чији је члан Република Србија.
Пре него што почнемо са анализом тих грешака подсетимо читаоце на чињенице овог случаја.
Дана 25. маја ове године грађанин Александар Вучић је, на питање новинара ТВ Пинк, изјавио следеће:
“У Сједињеним Америчким Државама ухапшени су људи познати као блиски сарадници Вука Јеремића, а међу којима су, како наводе њихови медији, блиски сарадници Вука Јеремића и његове организације ЦИРСД, реч је озбиљној међународној банди лопова предвођеној Јеремићем. То смо знали, није то од јуче. Уплаћиване су паре од страних амбасада, а видећете шта ће ту да се испетља и о чему се ради и ко ће свирати клавир, те лопове и сецикесе оставите по страни…”
Грађанин Јеремић је, преко својих правних заступника, поднео тужбу за накнаду нематеријалне штете, 1. јуна ове године.
Суд је био дужан да тужбу достави туженом на одговор, закаже главну расправу на којем би тужени био у могућности да изнесе доказе за тврдње које су предмет спора, да затим процени квалитет тих доказа, примени важеће материјално право на околности овог конкретног случаја и да изрекне пресуду, на коју би незадовољна страна имала право жалбе другостепеном суду.
Уместо свега тога, судија је донела решење које ћемо данас анализирати.
1. Процесноправне грешке
У решењу о одбацивању тужбе, поступајући судија је навела да је она недозвољена. Овде се уочава прва формална грешка: Закон о парничном поступку наводи случајеве у којима је тужба недопуштена, појам “недозвољености” који је употребљен у тексту решења није познат у закону – све тужбе су дозвољене, наиме, али постоје случајеви у којима оне нису допуштене.
Међутим, проблем овде није само језичке природе, много је озбиљнији. Наиме, ово решење је донето у поступку тзв. претходног испитивања тужбе, предвиђеним чланом 294 ЗПП. Овде имамо два озбиљна проблема – први се тиче основа за одбацивање тужбе, а други процедуре у којој је та одлука о одбацивању донета.
Најпре, разлог наведен у образложењу решења (наводни имунитет председника републике – о томе ће бити више речи касније) уопште није наведен међу седам разлога за одбацивање тужбе које предвиђа чл. 294 ЗПП.
Сматрамо да је на овом месту корисно да цитирамо први став чл. 294 ЗПП и читаоца подсетимо на свих седам разлога:
“Суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да:
1) одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16);
2) је тужба поднета неблаговремено, ако је посебним прописима предвиђен рок за подношење тужбе;
3) о истом захтеву већ тече парница;
4) је ствар правноснажно пресуђена;
5) је у истој ствари закључено судско поравнање;
6) не постоји правни интерес тужиоца за подношење тужбе из члана 194. овог закона;
7) је тужба неразумљива или непотпуна.”
Дакле, решење је донето позивањем на основ који у закону уопште не постоји. О питању имунитета судија је била дужна да се изјасни као о материјалном питању, дакле у пресуди донетој по окончању главне расправе (ако би у тој расправи правни заступници туженог уопште истакли тај приговор), а не као о процесном питању, решењем.
Друга повреда закона учињена у решењу судије Агатоновић тиче се става 2 члана 294 ЗПП у којем се наводи следеће:
“Пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога прописаних у ставу 1. овог члана, суд је дужан да одржи рочиште на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе.”
Ово рочиште никада није сазвано и тужиоцу, грађанину Јеремићу и његовим правним заступницима је изјашњавање о одбацивању тужбе онемогућено.
У образложењу решења поступајући судија констатује да: “тужба у овој правној ствари није одбачена као неразумљива или непотпуна, нити постоје други разлози за одбачај тужбе прописани одредбом члана 294 став 1, тачка 1-7 наведеног Закона о парничном поступку … већ је тужба у овој правној ствари одбачена као недозвољена, односно недопуштена, због неутуживости.”
И, морамо да признамо, ово јесте једна поприлично бизарна, свакако цинична, али и ипак помало духовита конструкција: судија најпре признаје да решење није засновано ни на једном законском основу, а онда – баш због тога – и да странка у поступку не може да користи процесно право које би иначе могла да користи, да се судија позвао на основ који постоји у закону.
Уместо законског основа, судија Сања Агатоновић измислила је институт који не постоји у ЗПП – као ни у једном другом закону, уосталом – институт тзв. “неутуживости”.
2. Погрешно схватање одредаба о имунитету
Члан 119 Устава Републике Србије и члан 11 Закона о председнику Републике предвиђају имунитет председника Републике у готово истоветном тексту: “Председник Републике ужива имунитет као народни посланик. О имунитету председника Републике одлучује Народна скупштина.”
Једина разлика између два члана је у томе што члан 11 ЗПР додатно прописује да о имунитету председника Републике Народна скупштина одлучује тзв. апсолутном већином, односно већином гласова свих народних посланика (126). Међутим, с обзиром да се ово питање није ни поставило у раду Народне скупштине (нити би, бар поводом ове тужбе коју данас анализирамо, и могло да се постави), ту разлику у тексту две норме можемо у даљој анализи да занемаримо.
Оно што је, међутим, на овом месту врло важно истаћи то је очигледна намера уставотворца (и законодавца) да изједначе имунитет председника и народног посланика – како у погледу опсега тог права, тако и у погледу његовог квалитета, али и свих осталих правних стандарда који се на овај институт примењују.
Дакле, mutatis mutandis, на имунитет председника Републике примењују се све норме које су предвиђене за имунитет народног посланика у Закону о Народној скупштини. Другим речима, то значи да се члан 119 Устава и члан 11 ЗПР не могу тумачити одвојено од члана 38 Закона о Народној скупштини који ближе уређује опсег имунитета народног посланика, случајеве у којима се он примењује, као и поступак који се у таквим случајевима примењује.
Зашто је, међутим, судија Сања Агатоновић пропустила да у образложењу свог решења уопште помене члан 38 ЗНС? Зато што одредба тог члана руши целу конструкцију њеног образложења, и то двоструко.
Најпре, она ту конструкцију руши у одредби става 3:
“Народни посланик који се позвао на имунитет не може бити притворен, нити се против њега може водити кривични или други поступак у коме се може изрећи казна затвора без одобрења Народне скупштине.”
Дакле, став 3 члана 38 ЗНС искључује примену имунитета за народног посланика (па самим тим и за председника Републике) у свим поступцима у којима се не може изрећи казна затвора. Према томе, искључује је, expressis verbis, у парничном поступку.
На овом месту, можда, није на одмет подсетити и на случај једног од бивших председника Републике, Бориса Тадића, који је крајем 2009. године одговарао пред судијом за прекршаје (радило се о испијању шампањца – дакле, алкохолног пића – у свечаној ложи после победе фудбалске репрезентације Србије у некој утакмици) иако се у том поступку, и за тај прекршај, могла изрећи и затворска казна (до 60 дана). Борис Тадић се није позвао на имунитет, Народна скупштина му тај имунитет није успоставила својом одлуком, а судија за прекршаје – за разлику од судије Вишег суда у Београду – није сматрао да је његов посао да се тиме бави.
Овде долазимо и до друге тачке у којој члан 38 ЗНС руши конструкцију решења Вишег суда у Београду: не само да за парнични поступак никакав имунитет није предвиђен, него се на њега нико – од законом овлашћених учесника – није (чак ни погрешно) позвао.
Грађанин Вучић није – јер му тужба није ни достављена – а Народна скупштина такође није (јер она то може да учини, по сопственој иницијативи тек ако народни посланик или председник, из било ког разлога, пропусти да то учини, а Скупштина процени да је ипак опортуно да се у конкретном случају имунитет примени).
Ако се субјекти, који су законом овлашћени да врше одређено право, не позову на исто, онда њихову вољу не може да замени логицирање судије.
Претпоставимо, на пример, да судија Агатоновић води парницу у којој тужилац тражи новчано потраживање које је застарело, а тужена страна пропусти да истакне приговор застарелости, или у одговору на тужбу или у главној расправи? По логици решења о којем данас расправљамо, она би, вероватно, уместо туженог, сама истицала процесне приговоре и тако се, од судије, претворила у његовог правног заступника.
3. Непознавање надлежности председника Републике
Озбиљна мањкавост овог решења је и очигледно непознавање, или можда неразумевање, надлежности председника Републике, утврђених члановима 111-113 Устава и 18-22 ЗПР.
Наиме, није све што грађанин Вучић каже у својим – сада већ готово свакодневним – јавним иступима, вршење функције председника Републике. Од почетка није било, а сада, на почетку друге године његовог “мандата” то је све мање.
Много онога што каже је заправо речено у вршењу функције председника политичке странке, много су сасвим личне, понекад рационално врло тешко објашњиве, фантазмагорије, опсервације, патетична самосажаљења, лоше метафоре.
Оно што, у сваком случају, није надлежност председника, то су увреде и претње упућене другим људима, из политичких, личних или било којих разлога. Једна од тих увреда је, уосталом, и предмет тужбе грађанина Јеремића.
У овом конкретном случају, утврђивање да ли је грађанин Јеремић у иностранству учинио неко кривично дело или није, не само да није у надлежности председника Републике, него није у надлежности било ког државног органа Републике Србије.
Према општим правним правилима за решавање сукоба закона, lex loci delicti comissi (закон места где је дело учињено) и forum delicti commissi (суд где је дело учињено) за то су надлежни органи држава у којима је грађанин Јеремић учинио (или није учинио) одређено дело – САД, Кине, неке афричке државе, било које земље – али не Републике Србије.
Јер, као што је из околности случаја очигледно, на територији Србије он није предузео ниједну радњу која би могла да буде повезана са овим случајем. То је очигледно већ и из чињенице да ниједан јавни тужилац у Србији не води поступак против грађанина Јеремића.
Грађанин Вучић је, дакле, био дужан да утврди да ли се против грађанина Јеремића води неки поступак (у било којој јурисдикцији) и да затим – ако се испостави да се такав поступак негде води – сачека да се он правноснажно оконча.
Тек онда би могао да, законито, коментарише његов исход. Коментари које је он дао 25. маја не само да су преурањени, засновани на некаквим приватним и тајним изворима, и да крше претпоставку невиности, него представљају и директно мешање у правосудне поступке који се воде у другим државама.
Они, независно од штете која је том приликом проузрокована грађанину Јеремићу, представљају и озбиљан дипломатски скандал и нарушавају углед Републике Србије.
Сад ћете ме, вероватно, питати: а зашто је све то уопште важно? Зар нисмо већ констатовали да је судија два пута погрешно применила одредбу члана 294 ЗПП, да је погрешно схватила правну природу имунитета (који се не примењује на поступке у којима се не може изрећи затворска казна) као и да се на тај имунитет неовлашћено позвала (јер на то није овлашћена чланом 38 ЗНС)? Јесмо.
Важно је, међутим, из једног другог разлога. Ако је судија, рецимо, помислила да је баш све што грађанин Вучић каже – о било чему и било коме – вршење његове уставне функције, онда ми имамо озбиљан проблем.
Нема га више грађанин Јеремић, него га имамо сви ми. Јер, по тој логици би сутра и неко много озбиљније кршење закона од стране грађанина Вучића него што је то била ова увреда (на пример, неко кривично дело) неки други судија могао да подведе под “вршење функције председника Републике”.
Ово не наводимо само зарад интелектуалног егзибиционизма – недавни догађаји у САД су сасвим јасно показали да постоје одређени профили личности (а њима, изгледа, припадају и Александар Вучић и Доналд Трамп) који су склони кршењу закона, а потом заклањању државом коју чине својом саучесницом – или таоцем, свеједно.
Баш зато је врло важно да се успостави прецизан правни стандард: вршење функције председника су само они акти и радње, као и коментари и изјаве о њима – који се односе на врло узак круг питања тачно одређених уставом и законом:
Све друго није државни, него политички, или чак сасвим лични дискурс.
4. Погрешна примена Закона о облигационим односима
Малу дигресију у претходном одељку направили смо као увод у овај. Наиме, из суштинског неразумевања надлежности председника Републике, судија Сања Агатоновић је ушла у наредну грешку – у погрешну примену одредаба Закона о облигационим односима о одговорности државе за штету.
Наводећи члан 172 ЗОО, по којем: “Република Србија, као правно лице, одговара за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу, или у вези са вршењем, своје функције” а одмах потом и правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије од 15. марта 2007. године у погледу грађанскоправног имунитета, поступајући судија улази у нови круг формалнологичких проблема.
Наиме, одговорност државе за штету коју причине њени службеници трећим лицима уведена је у ЗОО управо ради заштите тих трећих лица (оштећени ће штету увек лакше наплатити од државе него од њеног службеника) док се наведно правно схватање Грађанског одељења ВСС односи на штету коју судија проузрокује трећем лицу незаконитом пресудом.
Једно са другим, заиста, нема никакве везе. А са овим спором, и са тужбом грађанина Јеремића против грађанина Вучића за накнаду штете, нема везе ни једно, ни друго. Никакве.
Цитирани члан ЗОО би се, сасвим јасно, могао применити у случају да је возач грађанина Вучића ударио у кола грађанина Јеремића и на њима проузроковао штету. Грађанин Јеремић би у том случају могао да тужи Републику Србију, чији је возач службеник, запослен на радном месту возача, и чији је редовни посао да вози њено возило.
Цитирано правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије би се, сасвим јасно, могло применити да је грађанин Јеремић претрпео штету незаконитом одлуком неког судије (ево, на пример, баш у овом случају о којем данас расправљамо). И у том случају би грађанин Јеремић, као и у претходно наведеном примеру возача, могао да тужи Републику Србију чији му је службеник – у овом случају судија – својом незаконитом радњом нанео штету.
Али, грађанина Александра Вучића Република Србија није запослила да вређа друге грађане, прети им и лаже о њима – то није његов посао као службеника Републике. Није га, исто тако, запослила ни да суди грађанима.
Увреде, претње, лажи, и пресуде донете на конференцијама за штампу и импровизованим “обраћањима” могу, дакле, да буду све друго – његов политички циљ, његова лична опсесија, израз његове менталне лабилности – све то могу да буду, само његов посао не могу да буду.
За такве радње он не ужива никакав имунитет и за ону штету коју грађанин Вучић причини трећим лицима, поступцима и радњама које нису његов посао, не може одговарати Република Србија, него мора одговарати он сам.
Нема, према томе, никакве разлике између нематеријалне штете коју је грађанин Вучић проузроковао грађанину Јеремићу својим одговором на питање “новинара” ТВ Пинк и материјалне коју би му проузроковао ако би, рецимо, дошао у његов стан и разбио му телевизор.
У оба случаја, наиме, предузета радња била би изван његове надлежности. То, на жалост, судија Сања Агатоновић није била у стању да схвати.
5. Грешке које су последица непознавања одредби Устава и међународних конвенција о људским правима
Озбиљан проблем са решењем које анализирамо је и имплицитна колизија са когентним нормама Устава којима се штите људска права.
Образложење овог решења је директној колизији са одредбама чланова 21 (“Забрана дискриминације”), 25 (“Неповредивост физичког и психичког интегритета”), 32 (“Право на правично суђење”) и 36 (“Право на једнаку заштиту права и на правно средство”) Устава Републике Србије.
Из истих разлога, образложење директно крши и чланове 6 тачка 1 (“Право на правично суђење”), 8 (“Право на поштовање приватног и породичног живота”), 9 тачка 1 (“Слобода мисли, савести и вероисповести”), 10 (“Слобода изражавања”), 13 (“Право на делотворни правни лек”) и 14 (“Забрана дискриминације”) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, од 4. новембра 1950. године.
Наиме, ако бисмо основну тезу спорног решења Вишег суда у Београду развили до крајњих консеквенци, закључак би био сасвим јасан, и прилично застрашујући: грађанин Александар Вучић може потпуно некажњено да прича шта год жели о било чему и било коме, не водећи рачуна о истинитости онога што говори.
При томе, он не само да може да износи негативне вредносне судове (што и није спорно – ни суд већине грађана Србије о њему није ништа бољи него његови о њима) него и чињеничне неистине, односно лажи.
За све што би рекао, не би сносио никакву одговорност, односно – по логици судије Агатоновић – сву штету коју би трећа лица претрпела због његових увреда и лажи морала би да надокнади Република Србија као правно лице.
Грађанин Вучић би био заштићен чак и тиме што суд њему не би доставио ниједну тужбу на одговор – без обзира што би тај одговор писали његови адвокати.
У таквој орвелијанској дистопији, посао судије не би ни био да утврђује чињенично стање и на њега примени важеће материјално право, него да нађе најлакши начин на који ће тужбе против грађанина Вучића данас, а ко зна против кога све не сутра, бити одбачене пре него што поступак доказивања уопште и започне.
6. Закључак
Решење судије Вишег суда у Београду, Сање Агатоновић, којим је грађанину Вуку Јеремићу ускраћена судска заштита од увреда којима га је изложио грађанин Александар Вучић – ако постане правноснажно – само ће формално потврдити оно што сваки правник у Србији већ добро зна, а многи наши грађани који нису правници, већ осећају: да у овој земљи, у двадесет првом веку, постоје људи који су изнад закона.
Није овде проблем само у томе што историја, готово увек, све оне који се забораве, па у неком моменту помисле да су стварно изнад закона, на крају брутално стави изван закона.
Проблем је много шири, и обухвата однос грађанина према држави у целини. Ако је један човек изнад закона, зашто то не би могао да буде и неки други? По тој логици, свако ко има довољно наоружаних људи око себе, или довољно новца, или подршку некога довољно моћног, може помислити да је изнад закона?
Темељи друштвеног уговора на којима је једно људско друштво организовано у државу – једнакост свих и свакога пред законом – нарушени су.
Зашто би било ко онда дошао у суд да тражи правду, ако ту правде у суду нема? Како ћемо спречити људе да правду, коју неће наћи у суду, не остварују новцем, пиштољем, састанком у некој амбасади, чланством у некој политичкој странци?
Због тога би било јако важно да се деси неколико ствари:
Прво, да апелациони суд у другостепеном поступку поништи ово решење.
Друго, да правничка јавност Србије буде јединствена, и да свако од нас – не више зарад ове или оне странке или идеологије, него зарад части наше професије – објасни оним својим суграђанима који нису правници колико је ово тежак, и опасан, преседан.
И треће, да се професионална одговорност судије Сање Агатоновић испита у одговарајућем дисциплинском поступку, да се том приликом утврди колико су грешке које је учинила заиста резултат незнања, а колико страха или неких, можда, спољних утицаја – те да се, зависно од резултата овог поступка, предузму одговарајуће мере, како се овакав правни скандал, никад више, не би поновио.
А на крају овог текста, колегиници могу само да саветујем да поново узме уџбенике из уставног, облигационог и грађанског процесног права; кад их већ није довољно пажљиво читала онда када јој је било време за то.