Објављено у листу "Данас".
Већ дуже време, понашање власти и начин доношења одлука као и актуелни догађаји, конституисање новог парламента и избор нове владе, отворило је питање да ли је у овој земљи урушен уставни поредак. Да ли правни поредак са својим највишим правним актом треба јасније да каналише политички живот, и да ли се код нас догађа управо супротно, за Данас говори Светозар Чиплић, повереник Народне странке за Војводину и професор Правног факултета у Новом Саду.
Премијерка Брнабић је недавно изјавила да се о саставу Владе Србије пита искључиво председник Србије Александар Вучић. Како коментаришете ту изјаву?
То је потпуно непознавање Устава. Без обзира шта је изворно по струци, неко ко обавља државну функцију мора да зна како државни органи функционишу. Очигледно је да јој је најважнији лични однос који има према председнику Републике. Председник Републике коже да предложи мандатара, и ништа више. Нажалост, премијерка је показала правно и политичко непознавање уставно-правног система Србије.
Да ли вам се чини да Устав није прецизно одредио однос функција председника државе и председника странке?
То је тачно, али не видим у томе основни проблем. Основни проблем је у томе што је Устав Републике Србије из 1991. године и актуелни из 2006. године, рађен по узору на француски устав из 1958. Међутим, за разлику од француског устава који је увео полупредседнички систем и јасно га дефинисао, пре свега у смислу ко је шеф извршне власти, а то је председник Републике, због чега се он и бира непосредно. Устави Србије нису до краја извели тај модел, него су оставили простора да у зависности од тога колико сте јака политичка личност, били председник владе или председник државе, ту буде моћ. Једини тренутак у ком је успостављена некаква равнотежа је тренутак када је Коштуница био председник владе, а Тадић председник Републике. Један од највећих српских државника, покојни премијер Ђинђић, говорећи о Југославији као недовршеној држави, нажалост је предвидео да је Србија будућа недовршена држава. Да, и ми јесмо недовршена држава.
Сличну ситуацију имали смо и 2008. године. Борис Тадић био је председник државе и председник странке која је победила на изборима.
Сасвим је природно да када председник Републике излази на изборе, не излази као лице које нема везе са неком политичком опцијом. Проблем је у томе што Устав налаже да без обзира што сте ви изабрали кандидата неке политичке странке за председника Републике, он мора да заступа све грађане Србије. У том смислу, постоји у Уставу неписана конвенција да мора да поднесе оставку на место председника странке, јер више не представља само чланове и симпатизере своје странке већ све грађане. Нажалост, нисмо довољно демократски сазрели да у том видимо неки проблем. То је урадио само Томислав Николић. Он је био један од најневидљивијих председника Републике.
Да ли тако и треба да изгледа и функција председника Републике?
Не. Ако се бира непосредно, он је по Уставу спреман да буде шеф извршне власти и да буде равноправан са парламентом. Уколико га као у Аустрији, Мађарској или Немачкој бира парламент, он је слабији експонент извршне власти. То су стабилни системи. У том систему унапред знате ко ће бити шеф извршне власти. У нашем систему, нажалост, не познајете до краја ко ће бити шеф извршне власти. Подсетимо се ко је у време премијера Ђинђића био председник државе? То је био Милан Милутиновић, крајње невидљив човек. При томе, биран је непосредно. Ми ћемо увек као флексибилнији систем трпети померање политичке моћи са председника Републике на председника владе, или чак на првог потпредседника владе.
Доста се говори о промени Устава, поготово сада, како је СНС освојио већину већу од двотрећинске. Сви су фокусирани на преамбулу Устава. Међутим, да ли се у сенци преамбуле може провући промена начина избора председника државе, те да председничких избора 2022. можда и не буде?
Преамбула нема правно дејство, она је свечани, уводни део Устава, и мењањући преамбулу, бришући и описујући нешто друго, не мењате у Уставу ништа. Она не припада нормативном уставноправно обавезујућем делу. Ако хоћете да мењате начин избора председника, морате да промените нормативни део Устава. Парламентаризам се у Србији није показао као успешан модел. У Србији би далеко боље било да се уведе канцеларски принцип, где председника владе бира скупштина, а он бира чланове владе који су њему одговорни, а не скупштини. Председник би се у том случају бирао од стране парламента, и он би имао репрезентативну и протоколарну функцију.
Прошлог месеца конституисан је нови сазив парламента.
Имали смо конститутивну седницу скупштине, где су само констатовани мандати. За народну скупштину можемо да кажемо да је конституисана онда када је тако организована да може да обавља све своје надлежности, Конституисање парламента је повређено кроз члан 4. пословника, који каже да се на првој седници народне скупштине потврђују мандати народних посланика, потом се врши избор председника народне скупштине, врши избор потпредседника народне скупштине и именује генерални секретар. Врло је јасан члан 4. где на првој седници морате да урадите те четири наведене радње, а урадили су само једну. Другим речима, овај режим има манир да игнорише Устав и да држи ван функције што је више могуће државних установа. Сада немамо конституисан ни парламент, ни владу, ни аутономну покрајину, ни локалну самоуправу. Једини ко је у мандату је председник Републике и судови. То се зове аутократија.
Већ месецима се води полемика у јавности око тога да ли је ванредно стање уведено по Уставу или је Устав том приликом прекршен.
Код ванредног стања, одлуку доноси народна скупштина. Секундарна норма Устава каже да уколико народна скупштина није у могућности да се састане, ту одлуку ће донети председник скупштине, председник владе и председник Републике. Ми то нисмо имали. Проблем је био у томе што председница народне скупштине, на једини начин на који може да утврди да ли ће се скупштина састати или не, је да је сазове, да има дневни ред и да пошаље позив посланицима. Она то није урадила. Сам Уставни суд, нажалост, рекао је да је на основу њене процене да скупштина не може да се састане, одлуку донео тај тријумвират. У фактичком, процесном смислу, нико није утврдио да тај исти парламент не може да се састане. Са друге стране, када се после 90 дана скупштина састала да одобри увођење ванредног стања, важиле су исте епидемиолошке мере које су важиле и онда када је скупштина није могла да се састане. При томе, Закон о одбрани, који има једну неуставну одредбу, ванредно стање које није ратно, него се тиче непогода, болести и тако даље, процену о томе да ли је угрожено здравље грађана по том закону доноси министар одбране. Устав то не предвиђа. То је више него злоупотреба система.
Сведочимо вишегодишњем ћутању Уставног суда на злоупотребу уставног система. Како, као некадашњи судија Уставног суда, то коментаришете?
Код Уставног суда, који би требало да буде нова, засебна грана власти, увек се потенцира његова стручност и његова независност, чак и већа у односу на редовне судске органе. Уставни суд није део судског система. Наш систем је један од модернијих, где се покушава смањење утицаја политичке власти, парламента и извршне власти. Када погледате, имате утицај власти, парламентарне, законодавне, представничке власти и судске власти на избор судија. Питање је да ли су то људи од интегритета, без обзира како су ту дошли… Колега Дајовић са београдског Правног факултета рекао је да је одлука Уставног суда поводом иницијативе за оцену уставности одлуке увођења ванредног стања епитаф на Устав Србије. Они су заправо бранили извршну политичку власт од Устава, а не Устав од политичке власти.
Тридесет година од увођења вишестраначја у Србији, да ли смо за то време оптрчали круг и вратили се на почетак?
Почели смо да трчимо и дошли смо у неку пустињу у којој не знамо како да се снађемо. Погледајмо Устав из 2006. који су донеле политичке странке које више нису у парламенту . ДС, ДСС и СРС. Када погледамо 14 устава које је Србија донела од 1835. до данас, изгледало би као да смо ми држава која много даје и усавршава своју уставност. Не, ми смо држава која своју уставност мења или је прилагођава ситуацији, уместо да ситуацију прилагођава Уставу. И у партијском и у демократском систему немамо стабилност. Ми јесмо негде кренули, али сигурно нигде нисмо стигли.
Интервју приредио Арсеније Мандић