Замислите један дан у Београду у којем 750.000 запослених на посао превози једва нешто више од 1.000 аутобуса, а у које може да седне по 12 људи. Апокалипса? Не, понедељак, 11. мај.  

Да пређем на ствар: мере које су најављене за режим градског превоза, након укидања ванредног стања, нису добро замишљене и довешће до хаоса, тензија, па и бројних неправди. Зато ћемо предложити измене и побољшања.

Према последњим изјавама важиће следећа правила:

1. У превоз ће моћи само запослени који поседују персонализовану Бус плус картицу за ознаком А1, или они који купе једнодневне, тродневне или петодневне карте по многоструко већим ценама;

2. Биће обавезно ношење маски и рукавица;

3. Улазиће се на једна, а излазити на друга врата. Редар у возилу ће контролисати да ли грађани носе маске и рукавице и колико је путника у возилу;

4. На седиштима ће се налазити налепнице са ознакама на које седиште сме, односно не сме да се седне. На поду ће бити трака са упутством где сме да се стоји и на којој удаљености;

5. На стајалиштима ће бити означена места на која грађани смеју да стоје, односно чекају превоз.

Такође је најављено да ће возила саобраћати по летњем, редукованом режиму вожње.

Којим чудом градске власти мисле да оваквим мерама неће бити гужве? И како је могуће да уместо да повећају број аутобуса услед обавезне дистанце, они најављују смањен број?

Ако погледамо из угла путника, уочавамо више проблема. Путник неће моћи да уђе у возило ако му послодавац није уплатио маркицу – а мора да се јави на посао. Хонорарни радници, продавци на пијаци, волонтери и многи други који нису пријављени, наравно не својом кривицом, неће моћи да се превезу. Посебно су дискриминисана незапослена лица која неће моћи да се јаве на већ заказани пробни рад или да оду на разговор за посао. О трудницама које се морају јављати на прегледе, такође се није размишљало. Огромне категорије становништва (ђаци, пензионери) биће искључене из јавног превоза, без икакве обезбеђене алтернативе.

Изгледа да је најважније било да буде што мање људи у аутобусима како би градска власт, која није у стању да ваљано организује превоз, некако изашла на крај са овим проблемом.

Посматрано из угла превозника, они ће имати проблема да превезу све путнике из простог разлога јер неће моћи да их сместе у возила са упола мањим капацитетом због обележених места. То ће нарочити бити проблем у „шпицевима“.

Како ће возач или редар  објаснити путнику да на станици на којој стоји 100  људи може да уђе само 25 у соло аутобус, а да остали чекају следећи који ће доћи за 20 минута и ко ће им гарантовати да ће у њега ући.

Нарочито ће бити проблематично на периферним терминусима када се на првој станици, на пример у Батајници,  попуне сва седишта и аутобус кроз цело насеље више и не прима путнике, јер углавном сви путују до центра града. Ово може довести до великог револта грађана, непоштовања предвиђаног размака, међусобног сукоба, па чак и напада на редаре и возаче. Требало би имати у виду и да приватни превозник неће моћи да рачуна на возаче старије од 65 година и да ће то додатно оптеретити Градско саобраћајно предузеће (ГСП).

На наплату долази вишегодишње неулагање у градски превоз и растурање ГСП-а. Оно располаже са 1.314 возила, што је испод нивоа из 2014. године. Просечна старост зглобних аутобуса, који су нарочито важни због држања дистанце, износи 17,27 година. За цену планиране гондоле, могло се купити 90 нових зглобних аутобуса. ГСП је 2015. године обављао 70 одсто укупног градског превоза, да би данас то спало на испод 55 одсто. Форсирају се приватни превозници, иако они нису побољшали ефикасност јавног превоза, а за додатних пет милијарди динара су више оптеретили градски буџет.

У овој ситуацији потребно је укључити максимални број возила, како би се временски интервали полазака на линијама смањили, а број  превезених путника повећао, с обзиром на ограничење броја путника у аутобусу. Како Град нема сам капацитете за велика повећања, јер се не ради паметно и систематски, потребно је укључити и ангажовати све расположиве превознике са неким привременим дозволама, а ако треба и возила војске и полиције. На овај начин би избегли гужве и могућа нова жаришта вируса.

Да би се поштовале мере социјалне дистанце од два метра између корисника, требало би размишљати и „изван кутије“. Наиме, да се не би стварале гужве у вршном сату, то јест јутарњем и поподневном „шпицу“, требало би максимално развући радна времена запослених грађана. Да различити сектори и у јавном и у приватном сектору почињу да раде у различито време, са интервалима од по пола сата – од 7 до 10 сати. На овај начин би се избегла навала при одласку и враћању са посла.

У првих месец дана док не дође до  уходавања, требало би размислити и да се не контролише документација у смислу да ли је лице запослено, већ се усредсредити на ваљану организацију. У сваком случају, не би требало инсистирати на персонализованој Бус плус картици, већ прихватити и ону на допуну, као и не повећавати цену карата.

Најважније је да не буде претераних гужви на стајалиштима, јер ако превоз постане извор нових случајева заразе то ће државу коштати скупо, а друштво ће опет завршити у неком новом ванредном стању. Учинићемо све да предлозима, па и притиском на градску власт олакшамо муке грађанима.

КОНКРЕТНИ АПЕЛИ

Персонализована Бус плус картица није доказ о радној ангажовању ни по једној правној одлуци, те апелујемо да се прихвата и БУС плус картица на допуну!

Да се не повећава цена карте ГСП-а. Безобразно је да се са 89 динара повећава цена на 250 динара. Реч је о радницима – не о туристима!

Да ред вожње не буде летњи – редукован, него у пуном капацитету!

Да се обезбеде маске и дезинфекциона средстава за руке при уласку у аутобус на сваком стајалишту свим корисницима!

Да се уведе промена радног времена и клизно радно време, како би се избегли такозвани „шпицеви“ и велике гужве!

 

Никола Јовановић
потпредседник Народне странке
шеф одборничке групе Савеза за Србију у Скупштини Београда