Објављено на порталу Преокрет (preokret.info).

Синиша Ковачевић је дежурна савест Србије. Исувише пристојан да би у оваквој држави био десничар, а опет довољно гадљив, свестан и савестан да би био мондијалиста. Деценијама већ лебдећи попут духа над земљом чијој је култури оставио свашта у аманет, он сваку његову драму комотно може да допише а да притом не изгуби ништа од актуелности нити историјске вертикале, јер, чини се, одвише добро познаје наш менталитет, страхове и пориве.
Тако је ових дана “дописао” и легендарну “Велика драма”, преточивши је у књигу која је тренутно један од муст хаве комада озбиљне литературе у Србији. Са Синишом Ковачевићем причамо отоме како је уопште одлучио да од много пута извођеног драмског текста направи роман, без страха да ће упасти у замку ђака понављача…

Рекли сте да сте роман „Освајање завичаја“, који је настао на основу “Велике драме”, написали на наговор свог издавача. Први тираж је распродан, критике су сјајне, а како сте ви задовољни после свега?

Довољно сам искусан да своје рукотворине и умотворине не пуштам преко прага моје куће уколико нисам задовољан. Моја сумња у вези са идејом издавача да се од “Велике драме” прави роман била је смештена у једну реч. Зашто? Сумње су ишле према мом мотивационом простору, чињеници да је “Велика драма” добила потврду и као драма и као представа… За овом врстом дораде, прераде, промене литерарног рода, обично се посеже онда кад немате нових идеја. Ја сам, напротив, био у дилеми који од два нова романа да пишем…Данас сам захвалан г. Манојлу Вукотићу што сам прихватио његов предлог.

Шта мислите да је “тајна” дуговечности “Велике драме” с обзиром на то да она и поред универзалних тема ипак обрађује један историјски период и животе људи у специфичним друштвено-историјским околностима?

Мислим да је, пре свега, у питању сам квалитет представе и саме драме. Она обухвата период од педесет година. Кроз то полувековно трајање мењали су се само политички котлови, али не и њихови садржаји. Вечито у дилеми, вечито са вишком вере, вечито склони емоционалном, а самим тим и брзоплетом опредељивању, без периода историјске досаде, вечито угрожених слобода и права…Права на политичку незаинтересованост, на лењост, на љубав. Живимо и данас политику као судбину. Ето откуд тај ниво општости у “Освајању завичаја” и “Великој драми”, и стална помама и јагма и за књигом и за позоришним улазницама.

Јунаци вашег романа “Освајање завичаја” чврсто верују у идеале и спремни су да се жртвују за њих. Видите ли данас ту врсту ентузијазма у људима? За шта данас вреди жртвовати се?

Живот без идеала није живот него трајање. Као и живот без чежње и живот без љубави. Само се дефиниција идеала и његов мисаони простор мења. Некад је то била идеја о општој срећи и њеној колективизацији, идеја алтруизма и хуманизма, индивидуалне и колективизоване слободе и мишљења и говорења и стварања… Данас је то идеја смештена у једну реч – интерес. То је свет материјалног, потрошачког, свет пуног фрижидера и дробине, новог аута, са наравно, обезбеђеним местом за паркинг. Али и данас постоје пре свега млади људи који ће то клатно вратити тамо где му је и место. Живот без слободе није живот, највећи противник слободе није ни сурови послодавац, ни ригидни политички систем, ни ауторитарни вођа, већ задовољан роб. Полако стасава генерација која схвата да се живот не живи него се побеђује.

Велика тема овог романа је и мењање свести, веровања, односно идеологије ваших јунака. Шта је по вашем мишљењу најважније да би човек преиспитао оно у шта малтене слепо верује и дозволио себи да увиди грешку и поново поверује у нешто дуго?

Само стално преиспитивање, сумња у непогрешивост и одбацивање идола и идолатрије. Само се будала не мења, само билмез храбро искорачује и бусајући се у јуначке груди изјављује: исто сам мислио и са осамнаест и сада са шездесет. Онда си ти, рођени, преспавао 42 године. Али се у тим променама обично не подразумева прелазак са једне на другу страну океана, од монархисте до републиканца, од расисте до мултикултуралисте. Не можете са тридесет палити крстове и линчовати црне суграђане, а у четрдесетој метанисати пред сликом Мартина Лутера Кинга. А ми данас диљем света, а у Србијици нарочито, управо сведочимо таквима променама код политичких елита. Од кољача телади и јагањаца, до вегана. Ствари које се не преиспитују су љубав, оданост, алтруизам, честитост… Е зато сада живимо време у коме се продаје крв. Нулта група је, наравно, најскупља. Јунаци “Освајања завичаја”, наравно и јунакиње, пате од вишка вере и мањка запитаности. Осим оних, малобројних, мудрих, дакако. Али ће политика и од њих направити жртве.

Ако тај рецепт применимо на српско друштво, сматрате ли да је могуће да се људи тргну из апатије, преиспитају своје ставове и здушно поверују у неку светлију будућност, коју би требало сами да створе?

Модерно време креира јавно мњење. Оно га не прати, путем медија, нарочито електронских, оно га ствара. О тој самоствореној будућности се и ради. Веровању у властиту способност и посебност. Праву на другачији став. Али док су медији у Србији у рукама слугана и кукавица, власника малопре поменутих фрижидера и паркинг места, та се светла будућност ствара у ријалити програмима и у непогрешивости омиљеног нам Вође, који полако али неопозиво од комичне постаје трагична историјска фигура. Дакле, и та апатија о којој Ви говорите, вештачки је створена и намерно произведена апатија.

Оштро и без зазора критикујете садашњу власт, што кроз интервјуе и јавне наступе, што преко Твитера. Ако би требало да у неколико реченица сведете ту критику, које би биле ваше главне замерке?

Култ вође који нема интелектуални потенцијал и асортиман да се од тога одбрани, слуганство и подаништво, негативна селекција, лоповлуци, подлост, девастација знања и поштења, некомпетентност…

Колико релативизација истине, правде и закона утиче на моралну слику Србије и формирање нових генерација?

Ако желите да урушите систем вредности да бисте лакше владали, замутите воду, елиминишите ранији, више генерација стварани модел и замените га новим, дијаметрално супротним. Поштење прогласите за глупост, лоповлук за сналажљивост, чанколизање за прилагођавање, стицање знања за непотребно губљење времена, злочин претворите у прекршај, замените културни модел субкултурним, касније субкултуру кичем и јефтиним прангијањем, уведите шовинистички и ксенофобични дискурс и патриотизам – култура, потреба за њом, срамота и стид, нестају као руком однешени. Наравно промени се и естетска, потом и језичка парадигма, медији у свом том хаосу мало погурају, и ето зомбираног стада које ће слепо ићи за предводником. Он ће их увести у уски, мрачни тунел, који, гле чуда, води право на линију за машинско клање, њега ће, наравно, у том мраку, негде на половини тог тунела неопажено извући и дати му мињон као награду, док не отрчи по ново стадо. Такве су генерације изгубљене заувек, јер онолико времена колико траје каљужање и посртање без гордости, толико отприлике траје и устајање и чишћење.

Шта мислите о афери Крушик?

Крушик је почетак њиховог урушавања, једна у низу великих крађа и отимачина која је откривена захваљујући пре свега храбрости једног човека. Она најбоље сведочи о мери њихове бахатости, о одсуству било каквих моралних принципа, недостатку било каквог страха од последице… Уведеш оца у посао, сину даш место директора, љубавницу у министарство, дезертера на место министра војног, плагијатора да чува државну благајну, нешколованог лопова да води полицију, купца дипломе да у једном мандату води државу, крадљивицу на чело Народне банке… Верујте да је ово тек почетак низа.

Шта мислите о српској опозицији, а шта о интелектуалној елити која ретко проговара о ономе што види? Зашто је то тако, да ли је у питању страх, рајински менталитет или нешто треће?

Морате ми дефинисати опозицију, а и интелектуалну елиту. У парламенту и ван њега постоје странке које нису у власти, али које здушно, мање или више прикривено, помажу режиму. Постоји и опозиција која му се супротставља. Емоционално и политички много сам ближи овој опозицији која се успротивила култу вође, лоповлуцима и незнању, девастацији знања и поштења, противи се слуганству и рајетинском понашању, које полако али сигурно поново постаје и одлика менталитета. А културне, уметничке и научне елите, објективно говорећи, имате и на једној и на другој страни. Одлика таквих људи треба да буде и могућност објективног, промишљеног и аналитичног посматрања философско-историјског контекста. Ако они не виде да је на челу државе човек који то својим интелектуалним и моралним капацитетима не заслужује, онда или нису елита или су, из лукративних разлога, одлучили да пољубе султана у опанак и тако напуне дробину.

Зашто ви упркос свему јавно изностите своје ставове?

Своје ставове износим јавно да бих остатак живота провео у миру са самим собом, да ме се деца и студенти које сам учио животу, не стиде. Да заслужим по коју сузу и воштаницу, неких далеких дана. Да миран станем пред родитеље. Да ми и преци и потомци кажу – ниси нас брукао. Мени доста.

Како гледате на радове широм Београда, делује ли вама то као нешто што је реално улагање у град и његову будућност или као вид буразерске економије, радова ради радова, односно провизија, уградњи и обртања новца у рукама људи блиских власти?

Ако будемо икада имали коме о овоме да причамо неће нам веровати. Радове изводе предузећа без референци, радници појма немају, пуцају цеви, ваљамо се у блату месецима… Да ли се ту и тамо мало крадуцне, не верујем. Све су то поштени и честити људи. Да нису, не би били у странци која влада.

Како допрети до обичног народа када су сви канали комуникације затворени, загушени, запушени магловитим испарењима измишљених афера, завера, атентата…?

Слобода се не добија, она се осваја. Храброшћу, упорношћу, стрпљењем. Ново политичко време од појаве телевизије усваја гесло да ко има медије има и моћ, а самим тим и власт. Нажалост, у комбинацији са новцем, битангама које су готово по правилу свугде у свету власници медија, те самим тим и са фантастичним могућностима злоупотреба. Ми у Србији данас сведочимо о томе. Вучић је схватио значај и моћ медија, нарочито електронских, зато је ставио шаку на све телевизије, зато бригаде ботова које примају синекуре по разним јавним предузећима, свакодневно засипају простор друштвених мрежа коментарима који афирмишу вођу и власт. Срећом, то су најчешће необразовани и недуховити људи, па су им такви и коментари. Проблем је са телевизијама које дакле нису приватне, него су њихови власници на конкурсу добили у закуп национално добро које се зове фреквенција. Они су у законској обавези да, уколико имају информативни програм, буду објективни и доступни свима. Јесу ли? А то се решава тако што тело које их контролише треба да буде састављено од људи са интегритетом, без политичке припадности, али са добрим познавањем медија и са индивидуалним поштењем. Јесу ли чланови РЕМ такви? Просудите. А како су власници телевизија добили фреквенцију, једнако тако им се, ако не поштују законске и моралне норме, она може и одузети. Иначе, свесно заглупљивање народа и намерно довођење у заблуду, свесно сејање магле и страха, како одлично кажете, “магловитим испарењима измишљених афера и завера”, тешко је кривично дело које никада не застарева. Барем по мом закону.

За културу и информисање је у новом буџету Србије предвиђено мање од 1 одсто укупних средстава, нешто мање од 10 милијарди динара укупно, што је најмање у последњих 6 година. Када се зна како се та средства распоређују, шта мислите да можемо да очекујемо на пољу културе?

Код нас је, нажалост, култура сведена на ниво инцидента. Не постоји ни културна стратегија, а ни културна политика. Као да неком одговара народ чији поглед на свет завршава на ивици хоризонта офарбаног у розе. Онај који има потребу за књигом, за театром, филмом, изложбом, концертом, тај има потребу и да мисли. Зато се сада стварају, медијским инжењерингом, генерације које никада, али баш никада у животу нису узеле књигу у руке. Неке јавне личности са доста гордости говоре о томе. Наравно речником од четрдесет речи, који им је сасвим довољан за међусобну комуникацију. Мали народи морају да инвестирају у културу више него у тенкове. Културом могу да се одбране и сачувају идентитет, топовима и авионима не, нарочито ако се ради о многоструко надмоћнијем непријатељу. Србију су од отоманског ропства ослободиле Жича и Грачаница, Симонида и Филип Вишњић. Карађорђе и Милош су само мало помогли у томе. Да није било Високих Дечана, не би било ни устанка ни устаника. А како ће тај новац бити распоређен, можете и сами да претпоставите. Биће братски и поштено распоређен онима који су већ или који ће тек пољубити Султана испод учкура. Као и до сада.

Често говорите о младима који одлазе и освајају нове завичаје и старима који остају да “умиру наредних година у самоћи, у становима са мирисом мокраће и старости”. Има ли лека за то и шта мислите да треба предузети, с обизиром на то да је ово тренд у читам региону, а не само код нас?

Постоје различите врсте одлазака. Као и у љубави. Одавде се одлази јер бежите од безнађа, од песимизма, од таме и глади, немогућности да мајци купите лек или детету патике, немогућности да добијете посао ако не узмете књижицу са Вучићевим потписом. Одавде бежите у потрагу за изгубљеним достојанством. Хрвати, Бугари, Румуни, Пољаци, одлазе да би им било боље. Да би уместо две хиљаде евра зарађивали три, да науче, да виде, да се врате… Бојим се да наша деца иду без повратних карата. А одлази најбоље, најлепше, најкреативније што имамо. Српска дијаспора је већ сад лепша и паметнија од матице, ускоро  ће бити и бројнија. Има лека, наравно. Омогућити повратницима исте услове које добијају Арапи, Турци, Немци, Хрвати, кад инвестирају у Србију, елиминисати партијско запошљавање, искоренити корупцију, развијати оне привредне гране које представљају компаративну предност Србије, отпустити фиктивно запослене, одустати од идиотлука типа национални стадион, гондола, јарбол, мост у детелини, новогодишња расвета од маја до априла, похапсити лопове, увести принцип одговорности, стипендирати најбоље студенте и ђаке, омогућити одређени број бесплатних и јефтиних авио карата…

Нови таласи емиграције запљускују Србију, а многи људи у страху емигранте гледају као војску која тихо али сигурно осваја и Балкан и Европу. Шта стварно мислите о томе?

Говорио сам већ о томе. Као народ, обавезни смо да помогнемо. Због разумевања шта је то бежанија и шта су ратне страхоте, колико очајни треба да будете да у децембру са малом децом седнете у претоварени, пробушени чамац који вас превози ноћу преко Дунава. Четири пута смо у прошлом веку бежали од пушака, ножева, авиона… Сетите се бежања из Босне 1914, па Албанског страдања, нове бежаније из Босне и Хрватске од усташке каме, колоне трактора и моторних фреза, колико јуче.. .Ако неко мора показати емпатију, ми смо… Имамо ли потенцијал привредни, финансијски, медијски, просветни, културни да те људе других навика, менталитета, културног и социјалног обрасца, на страну религија, адоптирамо? Наравно да немамо. Нити би они да остану овде. Али смо, канда, потписали неке још увек скривене договоре да оно што не треба Европи и пре свега Дојчланду, остане овде. Бојим се да ћемо бити несрећни и ми и они. Шведска успева да од друге генерације Авганистанаца и Сиријаца направи Швеђане, Немачка то успева у трећој, ми нећемо успети никад. Нити смо ми људи и простор за њих, нити они за нас. Задњих пар година нема више породица, нема деце. То су сад момчине од двадесет до тридесет година. Да ли је то, како каже Јохан Хубер, латентна, тиха и прикривена инвазија, јесу ли то ђувегије у потрази за невестама, не знам. Видим само да се предворје Европе опасало жицом. Мислим наравно на Хрвате, Мађаре, Словенце. Ми нисмо!

Рекли сте да је Европска унија великогермански пројекат и захвалили богу што је тако. Може ли мало да појасните ово мишљење?

Европска унија јесте великогермански пројекат у коме је Немачка успела да уради оно за шта је узалуд изгубила два светска рата. Не више Дебелим Бертама, Тигровима, Штукама и Месершмитима него другим, пре свега политичким, економским И финансијским потенцијалом, захваљујући, наравно, свесрдној подршци предтрамповске Америке. Све што је марширало на Москву и Лењинград данас је ЕУ. Само нема Фон Паулуса. Ту су и Француска и Италија и Бугари и Румуни и Хрвати и балтички народи и Скандинавци и Шпанија и Португал… Изласком Британије тај састав постаје још хомогенији. Мислите ли, заиста, да је у тој мегалодржави глас једне Словеније и Малте раван гласу Немачке, глас Луксембурга или Лихтенштајна гласу једне Француске. Којешта. Једна преадминистрирана и бирократизована творевина, настала на принципу и развалинама Аустроугарске империје у којој и Пољаци и Мађари и Словаци везују коња тамо где газдарица каже и трепћу кад она говори. Као и кад је говорила Марија Терезија или Франц Јозеф. Наводни мирнодопски аспект просто потире чињеница да све чланице морају бити у НАТО униформама и пуцати из америчких пушака. Оно што је тамо добро, то су радне и хигијенске навике, синдикална заштита радничких права, заштићена права свих мањина, медијске и колективне и индивидуалне слободе, које не сежу до анархије, право на другачији став и мисао, људске и уметничке слободе, однос према традиционалним вредностима, владавина права, школство… Мало ли је? Србија треба да тежи ка свим тим вредностима, да упристоји и грађане и државу, па онда да одлучи хоће ли у то друштво богатих и уређених или ће да настави својим путем. Пре него што оде у Европу, мора Европу довести у Србију. Тек након тога одлука грађана Србије биће ваљана и валидна.

Како данас гледате на питање Косова, видите ли икакво решење овог проблема?

Проблем Косова могу да реше само Срби и Албанци, договором неких паметнијих, трезвенијих и рационалнијих генерација. Све док у томе буду посредовали Вашингтон, Москва, Анкара, Брисел, до договора неће доћи никад. Наравно да Косово и Метохија припадају Србији и Србима, али и свим Албанцима који су тамо рађали децу и сахрањивали родитеље. Потребно је да се Албанци ослободе тријумфализма донетог на крилима НАТО авијације, а Срби оптерећујућих митологема.