Дозволите ми да поставим неко питање неколицини људи у исто време, без обзира што знам да, обзиром да се скупштина распушта, вероватно или готово сигурно неће бити одговорено, мада сам исто тако једнако убеђен да не би било одговорено и да влада настави да ради у овом саставу.
Дакле, питање је везано за Експо и за Национални стадион, упућено је наравно господину председнику, министру финансија, министру спорта и министру грађевине.
Најљубазније вас молим да ово схватите крајње добронамерно, без икакве малициозности, као покушај да се нешто спасе док се још увек може спасавати.
Дакле, зашто стадион и Експо, коме, зашто милијарда евра, зашто се једна таква капитална инвестиција прави у неком далеком сурчинском кукурузишту у ситуацији кад је Војводина жедна, у ситуацији кад две трећине Војводине нема пијаћу воду или питку воду, како год хоћете, у ситуацији кад један град, рецимо, попут Зрењанина има такав квалитет воде да Зрењанинци не перу своје аутомобиле који су скупљи од 7.000 евра у Зрењанину него иду у Нови Сад.
Суштина је, дакле, у следећем, Експо треба да кошта око милијарду евра. Ја сам имао намеру да са доста цинизма и сарказма говорим о томе да је то новац који ће се јако лако вратити, јер Боже мој, довољно је само да милион људи дође у Београд и да потроши по 1.000 евра и ето повраћаја тих средстава. Наравно, Београд има капацитете и смештајне и саобраћајне и туристичке и угоститељске да то одрати, међутим, спасе ме тога да будем плагијатор, замислите, Твитер. Појави се на Твитеру, неким чудом ођедном, исказ једног нашег колеге посланика који је о томе говорио крајње духовито, елоквентно, тако да ја, ето, захваљујући Твитеру нисам плагијатор и у том смислу сам му, дакле, врло захвалан.
Послушајте ме, драге госпође и господо, дакле, Национални стадион од милијарду евра је непотребан. Коме се он прави? Коме се прави? Објасните ми то, молим вас, ако ће репрезентација тамо играти три утакмице или четири годишње и ако ће тамо бити три концерта годишње у коме ће, наравно, Чола, Прија, Цеца и Дино Мерлин одржати своје концерте.
Чак под претпоставком да се на предлог неке зајапурене љубитељице или љубитеља лика и дела господина председника тамо уведе поново неки слет и додела штафета, ја сам дубоко убеђен да господин Вучић има довољно изграђен интелектуални асортиман да то одбије.
Дакле, троши се милијарда евра ни на шта. Може се са по 100 милиона евра направити, како би се колоквијално рекло, лутка од стадиона, и од стадиона Партизана и од стадиона Звезде, а тих 800 милиона евра инвестирати у заливне системе, инвестирати у асфалтне путеве по руралној Србији, инвестирати, дакле, у неку далеко, далеко потребнију и далеко важнију инвестицију.
Па, немојте, молим вас, да дођемо у ситуацију о којој је са јако много цинизма и јако много духа својевремено говорио један велики српски писац који се звао Александар Поповић – у комунизму сви ћемо живети у Београду. Па, коме се гради Београд на води, коме сад треба поново да се граде хиљаде квадрата у Експу? Па, ко су ти људи који ће доћи у Београд? Па, овог тренутка 53 посто популације ове земље живи у четири града. Да ли ћемо заиста у једном тренутку сви бити Београђани, а оставити Србију да зашикари и закорови? Дакле, то је суштина.
Дакле, схватите ово као апел.
Наравно да не очекујем одговор, наравно да га не бих добио ни да, поновићу, влада наставља са својом активношћу. Наравно да је овде у питању сујета или потреба да неки мегало-објекат, попут неке пирамиде, носи нечије име, али дајте да и том човеку који је до те мере славољубив, нека буде… Дајте му Краљево, нека носи његово име. Краљево је ионако навикло да мења имена, па је било Карановац, па је било, не знам, Ранковићево, па је сада Краљево.
Дакле, поновићу, ово није питање, пре је апел, та милијарда евра може бити потрошена далеко мудрије и далеко паметније и далеко конзистентније.
Синиша Ковачевић