Преузето са портала листа Данас.

 

„Кад је поплава и фазан и лисица су на истом деблу спасавајући се од несреће и зато мислим да ће се опозиција у времену непосредно пред изборе ујединити. Сада се опозиција уједињује око наизглед малих свакодневних ствари које живот чине, а у одсудном тренутку ујединиће се и око кључне ствари, а то је одлазак Вучића и његовог режима. А овај режим јесте несрећа за Србију“, тврди у разговору за Данас Санда Рашковић Ивић, потпредседница Народне странке.

Време полагано истиче, а није јасно да ни да ли Удружена опозиција Србије још постоји. Не тако давно разнородне странке ДОС-а успеле су да се уједине око једног циља – рушења Милошевића Може ли се то и сада догодити или су време и околности другачије?

Странке истинске опозиције, не мислим на услужну Вучићеву опозицију, треба грађанима Србије у међувремену да представљају своје политике везане за здравство, образовање, економију, екологију, културу, социјална питања… Однесено је неколико малих победа захваљујући удруживању опозиције и грађанских иницијатива. Спашено је водоизвориште у Макишу од изградње стамбеног насеља, тако да је Београду сачувана пијаћа вода. Реке на Старој планини су враћене природи и пропала је градња мин хидроцентрала које би уништиле еко систем на Старој планини, али и опстанак света који тамо живи. Јутка је коначно у затвору због сексуалног узнемиравања својих службеница.

На задовољство Вучића и странака власти рејтинг опозиције је веома низак, па ни не чуди што се председник подсмева рејтингу, упоређујући га са тачкицама?

Није први пут да се владајући режим подсмева рејтингу опозиције. Сетимо се само перјаница спсовско-радикалско-јуловског режима који се подсмевао тадашњој разједињеној опозицији. Исувише протагониста тог режима седи данас у власти и у медијима, па није чудо да се изругују, јер им је то модус операнди. Зароби државу и сатри противника свим средствима, а изругивање је једно од њих. У априлу 2000. године сам учествовала на атинском скупу демократске опозиције. И тада смо били разједињени, али смо се структурисали и однели победу на септембарским, а после и на децембарским изборима.

Зар Вам се не чини да Вучић својом тактиком једну по једну странку опозиције привлачи на своју страну, као што је недавно било са отварањем жичаре на Златибору?

Вучић вешто разара странке опозиције играјући на клијентелизам. Тако је и са жичаром на Златибору. А све иде по оном старом рецепту „друг Тито није знао за ову ујдурму“ и наравно, „крива је проклета Јерина“, сада у лику Зоране Михајловић.

Социјалдемократска странка Бориса Тадића покренула је разговоре унутар опозиције, међутим, Народна странка не учествује. Зашто, зар вам није било интересантно да чујете бар шта су њихови предлози?

Мислим да опозиција треба да се састаје и разговара без камера и јавних, помпезних најава. Тек кад се ствари дефинишу треба изаћи у јавност. Мислим да је неопходно овако дискретно поступање, јер смо ми недемократско друштво и режим користи сваку прилику да разводни и обесмисли сваку опозициону активност.

Није ли престрог став ваше странке да нема сарадње са странкама које су изашле на јунске изборе. Свако има право на грешку, па и странке?

На први поглед став несарадње са странкама које су изашле на изборе изгледа престрог. Али они којима услови избора у јуну нису сметали сада, пошто су на њима неславно пропали, желе да се угурају међу опозицију која је заговарала бојкот. Они су изгубили кредибилитет, јер су превртљиви. Наша би грешка била да нас два пута преваре, пошто су то већ једном учинили. Сем тога ту имате неке странке и коалиције које су склепане од стране режима да би биле опозиција. Поверење је изгубљено, а знамо да се оно поново јако тешко стиче.

Судећи по изјавама европских парламентараца, међустраначки дијалог власти и опозиције требало би да отпочне ускоро. Народна странка је најавила да ћете учествовати у дијалогу и која је то црвена линија испод које нећете ићи?

Народна странка ће учествовати у дијалогу уз посредовање парламентараца из ЕУ. Ослобађање медија, дебате тематског типа, престанак говора мржње који доминира Скупштином, иако опозиције тамо нема, одговорност за изговорену клевету, раздвајање председничких, парламентарних и избора за град Београд, регулисање финансирања кампање и строге санкције за притисак на бираче и њихову куповину, ето то су неке црвене линије испод којих не би требало да се иде. Наравно, ви не можете спречити овакав режим да „софистицирано“ купује бираче. Очигледан пример је помоћ од 30+30+50 евра за пензионере и 30+30 евра за најсиромашније. Подсетила бих да живимо у земљи у којој имамо 2 милиона необразованих људи. Неписмених Србија у 21. веку има 127.500, око 700.000 људи нема завршену осмољетку, а оних са завршеном само основном школом 1.280.000. Ти људи не могу да се запосле на нормалним пословима од којих би могли да живе, па су осуђени на преживљавање и милостињу власти, а то значи на тешку манипулацију. У Србији само 16 одсто има завршен факултет или вишу и високу струковну школу. За функционисање економије потребно је да таквих буде барем 40 одсто. Било би целисходније да се новац од пројеката који служе да подржавање култа личности најјачег човека Србије преусмери да се неписмени описмене аналфабетским курсевима, да се стимулише образовање. Тада би и економија била боља и одлепили би се од „мотања каблова“ или неких прљавих индустрија. Наравно, субвенционисање домаћих привредника и пољопривредника треба да иде под руку са образовањем. Пензионерима би требало омогућити више лекова на позитивној листи. Данас кутија „Јанувије“ која је лек за шећер, кошта 5.000 динара. Уз ово важна је и доступност здравственим услугама. Примера ради, пензионерка од 68 година са артрозом кука треба да чека на операцију до 2024. или може да се оперише приватно одмах за 7.000.000 динара! Али тада би људи били самоуверенији и независни, па би тиме база гласачке машине режима била угрожена.

Многе воде ће проћи док се ту нешто не промени. Али ако основни услови које тражите не буду испуњени, да ли ћете поново бојкотовати изборе, и зар вам се не чини да то није баш добар пут до остваривања слободе и демократије?

Ако услови које тражимо не буду испуњени то значи да Србија постаје антидемократска држава које се средњоазијски режими не би постидели. Поштеније је онда да се Скупштина укине, баш као и странке и да се прекине са фингирањем демократије.

Сноси ли и опозиција кривицу што је у Србији демократија потпуно дезавуисана?

Опозиција не сноси одговорност за дезавуисање демократије, нити за интернационализацију тог проблема. Режим је утулио демократију и урушио све институције.

На који начин онда опозиција може да победи на следећим изборима?

Свесна сам да ће борба за позиционирање опозиције на следећим изборима бити тешка и мукотрпна. Наше је да представљамо своје политике и да изађемо с кадровским изненађењима, баш као што су урадили и у Црној Гори.

У колико колона би онда опозиција требало да изађе на изборе?

Рано је говорити о колонама. Пред саме изборе треба донети одлуку шта је целисходно, једна или више колона.
Само један човек у Србији има право на своје снове

У Србији тренутно само један човек остварује своје снове подижући град у граду , монументалне споменике, највеће фонтане, највеће стадионе? Шта је са Вашим и мојим сновима. Имамо ли право на наду?

Тачно, један човек праћен својом камарилом има ексклузивно право на снове. Али ми као народ не смемо допустити да будемо само хор у грчкој трагедији. Наравно да имамо право на снове и наду, али за то се треба борити, не задовољавати се баченим мрвицама са господарове богате трпезе. И треба истрајати.

 

Интервју приредила новинарка Данаса Мирјана Р. Миленковић