Преузето са портала УГС Независност
Привредни развој Србије мора бити у функцији раста стандарда грађана. Међутим, БДП је готово непромењен у односу на 2008. а социјалним раслојавањем и прерасподелом дохотка уништена је средња класа док трећина становништва гладује, изјавио је члан Одбора за финансије и привреду Градског одбора Београд Народне странке, економиста Борислав Боровић.
Слушајући наше званичнике многи поверују да је Србија “економски тигар” и да је наша привреда у рангу с немачком или данском. А, заправо, наш бруто-друштвени производ (БДП) од свега нешто више од 7.000 долара по глави становника је међу најнижим у Европи.
У овом тренутку сваки становник Србије задужен је за приближно 4.500 евра. Истовремено, око два милиона пензионера и радника прима пензије и плате које су мање од 300 евра а за најосновније потребе четворочлане породице месечно је потребно 98.000 динара.
Економиста Борислав Боровић каже за портал УГС Независност да је Србија у периоду од 2012. године до 2020. године имала најмањи кумулативни раст БДП у региону од свега 17,86 одсто.
Председник Србије је саопштио да је у првом кварталу привреда Србије била трећа у Европи с растом од 1,7 одсто. Јесмо ли заиста трећи у Европи?
Неозбиљно је коментарисати свакодневне иступе државних званичника са изношењем парцијалних података о историјским привредним успесима Србије, јер се ради о обичној политичкој пропаганди упућеној ка бирачима и стварању лажне слике о привреди Србије. Почеће и са месечним извештајима о расту БДП ако им то иде на руку, што је потпуна бесмислица. Кредибилно анализирати раст привреде има смисла само у годишњим временским оквирима.
Да ли смо сведоци континуираних медијских лажирања статистичких података?
Очигледно је да јесмо. Сетимо се изјаве, да смо први у Европи по паду привреде у време пандемије, мада је лако проверљива чињеница да смо били шести, што није лоше, напротив. Али је невероватно да се служе оваквим маркетиншким триковима и неистинама непримереним било којој озбиљној држави. Помпезно објављивање раста БДП у неком појединачном кварталу је крајње неуобичајена пракса, а овде служи за домаћу употребу и политичко “пумпање” оптимизма, а вероватно и притиска на државне институције које се баве статистиком. Квартални извештаји могу, али и не морају, бити индикатор годишњег раста, па се о оцени раста привреде може говорити само на основу годишњих извештаја раста БДП. Раст БДП у једном кварталу нема много утицаја на живот грађана и потребан је континуирани вишегодишњи високи раст да би се то одразило на животни стандард, а то у Србији, нажалост, није случај.
Где се Србија налази у односу на Европу, а где у односу на земље у окружењу узимајући у обзир кумулативни раст БДП последњих десетак година?
Када би гледали телевизију и слушали председника, одговор би био да смо били најбољи у Европи, али чињенице говоре да смо били најгори или при самом дну европске лествице, бољи само од Хрватске и вероватно Грчке. Што се тиче региона, Србија у периоду 2012-2020 има најмањи кумулативни раст БДП, што делује шокантно за све који поверују у медијске фалсификате, који Србију представљају као “економског тигра” и шампиона привредног раста. У том периоду, кумулативни раст Србије је био 17,86 одсто што је мање него у БиХ, Албанији, Северној Македонији и Црној Гори, чак и од тренутно окупиране територије Косова и Метохије. Ако узмемо у обзир и земље бивше Југославије и суседне Бугарску и Румунију, већи кумулативни раст смо имали само од Хрватске. Земље Централне Европе су у овом периоду расле просечно преко 22 одсто.
Генерално, иако БДП није најреалнији параметар раста једне привреде, иако се представља као еталон успешности. Далеко је бољи параметар бруто додата вредност, јер једина она обезбеђује профит, плате, или враћање кредита, али ни то нам не иде у прилог.
Зашто власт избегава да објављује износ БДП по глави становника?
Власт манипулише или у најбољем случају селектује податке по властитим критеријумима како јој када одговара. Када је привредни раст био драматично мањи него било где у региону, фокус званичника је био на смањивању дефицита и остварењу суфицита у буџету, али и тада са фалсификованим хвалоспевима да је „највећи у историји“ иако је у периоду 2005. и 2006. буџетски суфицит био кудикамо већи. Сада, када је дефицит у две узастопне године, заиста највећи у историји, прича је пребачена на кварталне податке о расту БДП.
Питао сам Вас за БДП по глави становника.
Истоветна прича је и о БДП per capita. Деценија која је иза нас није донела битнији раст БДП по глави становника и на нивоу је из 2008. године, иако су бар демографска кретања морала утицати на раст per capita, због забрињавајуће депопулације Србије. Дакле, не можемо се похвалити ни у апсолутном износу али ни по тенденцији кретања и зато власт ове податке крије „као змија ноге“. Са 7.400 долара по глави становника, бољи смо само од Албаније (5.350), БиХ (6.100) и Северне Македоније (6.000) али далеко иза свих осталих суседних земаља укључујући Црну Гору (8.910), Хрватску, Словенију, Бугарску или Румунију. Прилично бедно за земљу која се самопроглашава економским тигром и када је светски просек 11.000 долара.
Ствар је још гора, ако се гледа per capita заснован на паритету куповне моћи становништва. Србија је 2012. године била боља од Албаније, БиХ, Северне Македоније и мало испред Црне Горе. Након осам година, Црна Гора је претекла Србију, која је најспорије расла по овом параметру, а који је у директној корелацији са животним стандардом грађана.
Зашто Србија заостаје у привредном развоју?
Више је разлога, али генерално због погрешног економског модела, који бих чак оценио као погубан за будућност српске привреде. Настављена је општа распродаја националних ресурса, остатака привреде, бања, банака, земљишта, вода… Што смо више распродавали, више нам је растао јавни дуг. Парадокс или намера? Поменути економски модел, нажалост, развој привреде базира на иностраном задуживања, што је економски апсурд, јер су кредити у страној, а приходи у домаћој валути. Уз то ни један кредит није искоришћен у пројекте који ће обезбедити профит и враћање кредита, јер на тим пројектима готово искључиво посао добијају стране компаније и сав профит одлазе ван Србије, а кредити у целости остају нама.
Имамо ли користи од огромних субвенција страним фирмама?
Тако је и са субвенцијама страним компанијама, које након почетног улагања, профит извлаче из Србије чиме практично финансирамо буџете страних држава. Продајом банака и осигуравајућих кућа, продали смо тржиште за мале паре, где банке и осигурања раде парама домаће привреде и грађана, а профите извлаче из Србије. То је невођена шпекулативна реалокација новца из Србије коју је тешко надокнадити.
Пола буџета пунимо из увоза иако декларативно подржавамо извоз, пољопривреда трпи нелојалну субвенционисану конкуренцију из иностранства, сточни фонд је мањи него што је био 1910. године, а образовање као мотор будућег развија је на најнижим гранама последњих деценија. Уместо мерила меритократије, влада принцип примитивне партократије, велике системе нам воде полуписмени страначки кадрови, а законе нам пишу невладине организације и лобисти страних корпорација… Ово је само део разлога нашег заостајања.
Да ли улазимо у клопку дужничког ропства?
Већ јесмо, јер је официјелни јавни дуг који је званично прошао кроз трезор 28 милијарди евра, али без седам милијарди недостајућег новца за покривање буџетског дефицита и за враћање кредита у овој години. Бар толико је и уговорених али неповучених кинеских кредита, па је учешће јавног дуга од 60 одсто БДП далеко испод оног што ћемо имати у 2021. години. Проблем је, што раст јавног дуга ни близу не прати раст БДП. Да нам је БДП растао у истом проценту као јавни дуг за ових девет година, он би требало да је 64 милијарде евра, а не 48 милијарди евра.
Да ли и курс утиче на удео јавног дуга у БДП?
И нереалан курс одржава удео јавног дуга у БДП на нижем нивоу од стварног. Компарација са задуженошћу земаља у Европи и свету немају употребну вредност, јер је јавни дуг Србије углавном из спољњих извора што није случај са САД, Немачком, Италијом, Јапаном посебно. Са друге стране, наш укупни спољњи дуг такође расте, ако се рачунају и дугови компанија и банака које послују у Србији. Процена је, да компаније дугују око 11 милијарди евра а банке око три милијарде, што наш укупни спољњи дуг диже на скоро 45 милијарди евра у овом тренутку. Иако тај део дуга приватног сектора није директна обавеза државе, она мора наћи девизна средства за плаћања компанија у иностранству.
Забрињава и цена задуживања која је сада већа него код земаља у региону, а брине и тајност колатерала као гаранције враћања кредита. Ако је било повољно што су камате биле на историјски ниским нивоима готово читаву претходну деценију, сада то може бити супротност са додатним тешкоћама враћања дуга.
Које су последице тога што је прерађивачки сектор у другом плану, заправо продуктивност у прерађивачкој индустрији је упола мања него у земљама источне и централне Европе?
Један од највећих изазова са којима се суочавају компаније из прерађивачког сектора је ниво ликвидности, па је тако четвртина њих навела да им је неизвесност у наплати потраживања највећи проблем у пословању. Проблем ликвидности није проблем само прерађивачког сектора него привреде у целини, јер је ниво новчане масе у Србији на нивоу четвртине БДП, што је незабележен случај у Европи. Ми смо као човек, коме је потребно пет литара крви а имамо 1,5 литар.
Прерађивачки сектор у Србији је готово препуштен сам себи с малим учешћем јавне потрошње и улагањем у овом сектору, ако се упореди са његовим значајем за економију. Србија је, рецимо, највећи извозник кукуруза по глави становника у свету, али би ефекти били знатно већи када се не би извозила јабука, малина или кукуруз, већ када би се стимулисали прерађивачки капацитети. Тако би се повећавала вредност саме робе и шириле могућности за њен пласман на светском тржишту. На тај начин не само што не би било вишкова и незадовољних пољопривредника који уништавају оно што су месецима производили, већ би дошло и смањења дефицита државе.
Да ли је у реду да сектор пословања некретнинама у БДП учествује са 6,9 одсто БДП, што је више него сектор пољопривреде или грађевинарства?
Недавно је изашао извештај утицајне међународне организације из Женеве која се зове „Глобална иницијатива за борбу против транснационалног организованог криминала“. Та организација, једна од најпознатијих за детектовање прања пара у свету, означила је Србију као место необичних активности у сектору трговине некретнинама и могућих центара прања новца и то посебно у периоду 2018-2020. Посебно означавају „Београд на води“, али и друге дестинације у Србији, где се наглашава да тржиште и даље расте и где се сумња, да извор средстава потиче из нелегалног и прљавог новца који се слива у овај сектор.
У богатим и уређеним земљама, грађевински бум је за похвалу, у неуређеним и сиромашним – звоно за узбуну. Заиста је тешко објаснити овакав удео у БДП, који је чак већи него удео комплетног грађевинарства, изградња ауто-путева, пруга, градње Турског тока… за који је држава задужила огромна средства у иностранству. Озбиљна држава би морала ово да промптно испита и томе стане на пут. Недавно хапшење челника једне београдске општине је показало да пипци таквих радњи сежу и до државних структура на локалном нивоу који личе на организовану шему прања пара.
Шта су шансе Србије за већи привредни развој?
Пре свега, привредни развој мора бити у функцији раста стандарда грађана а не у функцији бројки или статистике која углавном не говори ништа о стандарду већине становника. Држава је јака колико јој је јака најслабија карика, односно њени најсиромашнији становници. БДП је готово непромењен у односу на 2008. годину а социјално раслојавање није никада било веће. Дакле, на истом нивоу БДП дошло је до прерасподеле дохотка у корист богатих са готово уништеном средњом класом и трећином становништва на рубу егзистенције и глади.
Милион пензионера и 700.000 радника има плате и пензије испод 35.000 динара.
Тако је, а са 250.000 људи изнад 65 година који немају пензије, то је двомилионска армија несрећника. Да би привредни развој био већи, Србија мора да направи радикалан заокрет у економској политици да би почела да стиже земље Централне Европе.
Када бих био циничан, рекао бих да треба радити супротно од оног што се данас ради. Оптимална економска политика мора бити производња, дакле свега што смо у могућности да произведемо, од хране до намештаја, од путева до нових насеља, од обалоутврда до електрана, али претежно од стране домаћих фирми. Да трошимо колико зарадимо и увозимо колико извозимо. Да се развијамо на основу рада и производње, а не искључиво на дуговима, трговини или увозу.
Сматрам да актуелност традиционалних, конзервативних учења не губи смисао, напротив, свет се мора вратити њима, Србија поготово.
Интервју приредио Велимир Перовић