У новом броју Макроекономских анализа и трендова (МАТ) који издају Привредна комора Србије и Економски институт у Београду грађани се упозоравају да би судски спорови које воде са банкама око кредита могли угрозити стабилност банкарског сектора.
Истиче се да би ефекти судских одлука у вези са накнадама и трошковима обраде кредита банкарском сектору донели губитке који би могли да доведу до стечаја појединих банака. И из кабинета гувернерке Народне банке Србије (НБС) Јоргованке Табаковић долазе тумачења ових судских спорова са сличним упозорењима о потенцијалној дестабилизацији банкарског сектора.
На страну што су оваква поступања банака довела само до дестабилизације милиона породица у Србији, крајње је време да се широј јавности предочи суштина начина пласирања кредита и укаже који су то наводни ризици банака на које се оне позивају код ових судских спорова, не улазећи у арбитрирање исхода тих спорова.
Све ово што банке и њихови “дрвени адвокати” укључујући и НБС наводе у ризике би можда имало смисла, да је реч о зајмовима које би банке давале грађанима, а не о кредитима који се пласирају.
Банке никада или у ретким изузецима грађанима дају зајмове, већ кредите као својим депонентима. Оно што познаје Закон о облигационим односима, не познају или неће да познају НБС и банке, а најмање о томе, нажалост, знају грађани као корисници кредита.
Постоји битна разлика између зајмова и кредита. Када банка даје зајам, она је посредник између новца штедиша или средстава из инодугова пословних банака са једне стране, и оних којима је тај новац потребан са друге стране, а разлика између каматних стопа је њихова зарада. Реч је о новцу који је већ у оптицају.
У случају зајма, вредност пословне имовине банака се не мења већ се ликвидна средства на рачуну претварају у потраживања по основу датих зајмова. Сав ризик је на банци, он је реалан и не може се потпуно елиминисати, а покрива се разним средствима обезбеђења да би се тај ризик смањио.
Код кредита о којима се воде судски спорови, банке су креатори новог новца који банке нису имале нити пре, а ни при емисији тих кредита.
Кредити су заправо рачуноводствене операције банака преко компјутера, где “из ничега” стварају своја потраживања по основу пласираних кредита са једне стране, и обавезе клијената по основу добијених средства са друге стране. Приликом давања кредита банке заправо емитују новац који до тада није постојао у финансијском систему преко секундарне, а суштински преко примарне емисије новца коју им је НБС омогућила.
Када банке дају кредите, вредност њихове билансне суме или пословне имовине се увећава. Какав је онда ризик за средства која су се пласирала "из ничега - еџ нихило” на који нас упозоравају банке и њихови спонзори? Одговор је - никакав.
Из угла банака, реч је једино о “ризику” смањења енормног профита банкарског сектора, а не о било каквом губитку који би их наводно довео у стечај. Зато је ординарна бесмислица да би им пресуде око накнада и трошкова обраде кредита могле угрозити пословање и отерати их у стечај, јер приходи које банке остварују пласирањем кредита по разним основама далеко превазилазе исказане каматне стопе, што би требало у ствари да буде зарада банке.
Борислав Боровић
председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке Београд