Ко је одобрио потписивање Бриселских и Вашингтонског споразума а да ли је народ питан о томе? Како је донета одлука да се смање пензије иако је пре избора власт обећала да се то никада неће десити. На основу чега су потписивани Даблински, Маракешки споразум или споразум са Аустријом о повратку миграната из Аустрије у Србију, са тајним клаузулама о којима народ ништа не зна. Како може да се продају земља или вода, кључни ресурси једне државе без питања народа ове земље. Ко то уместо народа сам одлучује о уласку земље у Опен Балкан а да нико жив не зна тачно какве последице које ће имати по економски, социјални или правни поредак државе. Ко то са државног врха лобира за стране компаније које ће експлоатисати руде у србији упркос противљењу великог броја грађана и јавности. Коначно треба завршити са системом и политичарима који не држе обећања, који преговарају и договарају тајно иза кулиса на начин који често или чак по правилу није у интересу државе и народа.
Политичари више не смеју да буду полубожанства који нас са безбедних медијских висина прекоревају да нисмо одговорни или добри или нас пред изборе неумерено хвале, већ оно што су одавно требало да буду - буквално наши представници односно службеници које плаћамо за оно што желимо да раде. Народна странка је у својим принципима управљања Градом Београдом већ уградила облике непосредне демократије, а тај принцип треба увести у битним и важним питањима на читаву државу. Непосредна демократија или референдум је највиши демократски алат који се може применити у свакој земљи. Он омогућава да колективно доносимо конкретне одлуке које имају снагу закона, а које се морају безусловну спроводити у питањима од општег интереса и који не смеју бити ствар дискреционог одличивања политичара, посебно што су редовно и супротни њиховим вербалним залагања у предизборним кампањама, чиме се директно и безобзирно варају бирачи.
Ако је народ суверен, онда његова сувереност мора бити практично остварена. Народ мора да одлучује и да ли хоће да буде у дужничком ропству неумереним задуживањем државе. Он мора донети коначну одлуку о питањима од оних који се тичу промени Устава, чланства у поменутом и фамозном Опен Балкану, довођењу рударских компанија које могу и угрожавају животну средину, начину лечења болесне деце у иностранству па све до питања имиграција, социјалне политике, лоших пореских закона, медијских или чак лизборних закона. Политичка елита и власт безобразно истичу да народ нема капацитет и знање да би доносила такве одлуке. Да не гледамо Скупштину Србије па да им и поверујемо. Сигурно је да је колективна интелигенција већа од интелигенције већине политичара а народ је свакако мање корумпиран од њих. Сигурно је да ће ће боље одлучивати од хипер богатих појединаца унутар и изван државних граница. Уосталом, за сва спорна питања би се пре одлучивања отварала јавна дебата, где би све стране јавно и равноправно износиле своје аргументе о отвореним питању и питањима која ће бити предмет референдумског одлучивања. Ко је против оваквог одлучивања је против истинске демократије и истинског интереса народа.
Борислав Боровић
економиста, председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке Београд