Прича о сеоским женама као посебно угроженој категорији, последњих је година постала преуска да би описала ситуацију у такозваним руралним срединама. Јер, некако, баш у тим последњим годинама, сви сеоски становници постали су „сеоске жене“, односно, једнако угрожени, деградирани, дискриминисани. Млади, стари, они у најбољим годинама, мушкарци, жене, деца... 

Почевши од немогућности запошљавања у месту становања, непостојања било каквог културног или спортског садржаја, преко два до три поласка расклиманих аутобуса према Сомбору, свом административном центру, и то углавном у преподневним сатима, непостојања банке ни банкомата, препуних уличних канти и чопора паса луталица који тумарају полупразним сеоским улицама. Становништво, све старије, тешко долази до секундарне здравствене неге, до Центра за социјални рад, о позоришту, галеријама и музејима да се и не прича, нема никаквог сазнања о могућности бесплатне правне помоћи, нема увид у анализу воде коју користи, као ни о многим својим правима... 

Сеоске месне заједнице којима су последњих година, у духу апсолутне централизације власти, одузете све надлежности, зјапе полупразне и баве се писањем сувопарних извештаја који завршавају у дубоким, мрачним фиокама нашег административног центра, а покушаји оживљавања “сеоске идиле” кроз конкурсе којима би се покренула пољопривреда, мала сеоска домаћинства и производња, обично заврше у рукама моћних, оних који имају да дају 50 одсто учешћа. 

Не треба да нас чуди безглаво стрмоглављена крива, која показује број становника, од пописа до пописа на селима, као ни чињеница да нека села немају прваке у школама. О одливу мештана у веће центре већ је много тога речено

Лека наравно има, само треба добре воље, првенствено од стране државе, па онда и од стране локалних самоуправа. Зашто тај процес иде обрнуто, којој то држави није у интересу јако село, право је питање за доносиоце закона и одлука. 

Повереништво Народне странке Сомбор