За нама је непуна деценија модерног школског система. Модерно значи ново, дигитално… Напредно?  Нови су дневници, напредни, плаћени три милиона евра. Нови су уџбеници, немачки, модерни и скупи. Нови су неки упосленици, обавезно блиски СНС-у и обично на 20, 30 одсто радног времена. Улазе на мала врата. Пишу некакве конкурсе, учествују у некаквим невидљивим пројектима, добијају некаква материјална средства, која видесмо само на папиру. Часове слабо држе.

А наставници у напредној дубиози. Изморени годинама безуспешном синдикалном борбом, засути папирима, обрасцима, мејловима, време проводе на електронским сокоћалима која су одавно из сопственог џепа платили на рате. Напредњаци им још пре шест година одузели од плата по једну рату низашта, што се задржа до данас. Неки од њих, са пуним стажом у међувремену, су постали пезионери, који са понижавајућих 300 евра месечно, чекају председника да им удели скроман поклон, бар једном у шест месеци. Они који су још ту, раде за своју цркавицу, раде за просечну плату. И, иако је просечна потрошачка корпа далеко изнад просветарске плате, они ћуте, уздишу и плаше се...

Учионице остадоше старе: старе клупе, стари зидови, стари руководиоци. Додуше, нови је министар. Нема везе са школством, али наглашава да је први потпредседник Владе Србије. Обавезно се тако се и потписује. Кога то брига, осим њега...

Време је, колеге. Време је, просветари, за буђење! За генерално реновирање. Време је да се чује оно чувено: „Мајстори, мајстори... шта сте учинили? То није више моја кућа, то више нисам ја!“

Време је да нашу кућу ми уредимо, а не некадашњи лоши ђаци, сада напредњаци!

 

Одбор за просвету Градског одбора Народне странке Чачак