Једини начин да се Србија ослободи јесте да се скупе људи из целе земље и покажу да се трауме не могу гурати под тепих. Потребно је десет заједничких дана и ноћи испред скупштине и председништва да се кактуси претворе у беле лале. Идеја о изласку на парламентарне изборе је сту-пи-дна. Шанса за њихово добијање не постоји. За победу је неопходно укрупњавање опозиције и излазак у једној колони.

Кад бих унапред мислио шта ће неко рећи, вероватно не бих написао ниједну драму, ниједан роман, ниједан твит. Оно што дефинишем као отисак властитог срца у прашини свог завичаја, Србије или скупштине, сасвим је свеједно, углавном је мој тренутно дефинисан став, без обзира на можда превелику емоционалност. Увек ће тако и бити. Наравно, кад припадате неком колективу, у обавези сте да, не само због кућног васпитања, него и поштовања одређених демократских регула, оно своје истакнете као лични став, а не као став одељења, школе, наставно-научног већа, странке... Са четири деценије бунтовничке биографије не размишљам шта ће неко да каже о нечему што сам рекао или написао. Моја јасно вођена мисао била је да су протести лошим вођењем упропаштени, да их је пратила невероватна количина незнања и одсуства свести о историјској и емоционалној одговорности. Они нису уследили због тога што неки фудбалер руши Славију да би градио стаклене куртон-куле или зато што је поскупео сир, него су настали на смртима непољубљене деце. Можда је патетично, али је тачно. Нити су организатори свете краве, нити су њихове речи и дела потекле из Курана, Торе или Светог писма. Подложни су критици. Деценијама сам изложен критици сваке врсте, с обзиром на то каквим се пословима бавим, тако да ме то што се неко можда нашао погођеним или увређеним не занима превише. Не занима ме нимало.

Ово за НИН каже Синиша Ковачевић, драмски писац, романсијер, професор на Академији уметности и потпредседник Народне странке, након што је један његов твит власт протумачила као признање опозиције да су протести „Србија против насиља" у ћорсокаку, док су поједини опозициони активисти то оценили као „напредњачко ботовање". Ковачевић говори и о стању у Србији, у српској опозицији, у Народној странци након одвајања Народног покрета Србије Мирослава Алексића и о могућим ванредним београдским и парламентарним изборима.

Како бисте описали ток протеста?

Почели смо их риком лавова, а завршавамо зујањем комараца. Протесте је требало водити с огромним пијететом и осудом према онима који су били дужни да спрече масакр у ОШ „Владислав Рибникар", али и у Малом Орашју и Дубони. А у среду се не зна да ли ће и шта ће бити у петак или у суботу. Па шетамо до РТС-а, па до Пинка, па до владе. Чему табанање, ако нема циљ, завршни акорд, тачку на „и", крешчендо на крају симфоније пред зајапуреним, размаханим диригентом? А дошли смо до тога да ко први пређе хиљаду километара добија заставу ЕУ и право да наглас прочита захтеве протеста.

Шта мислите да је требало урадити?

Рецимо, да свако испред РТС-а баци по кованицу, па да онај Јуда сутрадан уђе на посао преко крвавих сребрњака. Да на путу од владе до Пинка оставимо траг розе кредом, да обележимо трансверзалу српског стида, односно његовог недостатка. У уметности уопште, а нарочито у филму, књижевности, драматургији, постоји такозвани мотивациони систем где на хиљаду зашто мора да постоји хиљаду и једно зато. Уместо једно зато вишка, ми тренутно немамо ниједно зато које би поједноставило одговор на питање шта се то на протестима ради. Да се разумемо, мени је до тих протеста стало. Ја сам их иницирао, те касне ноћи у дану масакра сам послао поруку Алексићу и Миливојевићу и рекао им да већ сутра нешто мора да се уради. Мој је предлог био да се сви опозициони посланици скупе у скупштини и да је не напуштају, да у скупштину уђу и некадашњи посланици демократске провенијенције који више нису у мандату, а који имају право да буду у скупштини, и да се ту пред парламентом, пред грађанима, генерише крик пијетета и несносне тишине. Пошто је Народна странка иницирала договоре, преговори су се водили у просторијама нашег клуба. Додуше, тада смо имали један сто више и довољно столица, јер они што су нас у међувремену напустили још нису били однели пола намештаја. Ту је седела једна особа коју веома ценим, Биљана Стојковић, као председница странке Заједно. Шта ће она ту? Ако је она ту, онда треба да седе и Ђилас, Јеремић или Понош, већ су ту били господин Јовановић и Зеленовић, дакле цео зелено-леви тријумвират са још неколико својих посланика... Чудно. А Черчил је имао права када је рекао: ако хоћеш нешто да упропастиш, формирај комисију.

Неки тврде да је поента протеста током лета била одржати ватру до јесени?

Ево, стигла је јесен, видећемо. Да се разумемо, у мојим реченицама нема ни трунке ликовања или злурадости. Најсрећнији бих био да су протести уродили плодом, да имамо слободне изборе, да имамо сређене бирачке спискове, да се гласа контролисано, да медији нису злоупотребљени, нарочито они с националном фреквенцијом, да смо лишени могућности да гласају мртви или рента-бирачи из Републике Српске, али изгледа да се до тога морало другачије. Окупљати људе у Београду, наравно, али и слати „тројке" у Нови Сад, Ниш, Крагујевац и Суботицу, па у друге градове, да расипају племенито семе бунта, како бисмо на крају, рецимо на четрдесети дан од трагедија, имали 200.000 људи у центру престонице, који не би отишли док се ствари не доврше и пред којима би власти морале да схвате да су страшно погрешиле. То су морали да раде људи који се у то разумеју. Ако имате анеуризму, нећете ићи код берберина да вас погледа. Требало је направити један креативни тим у којем је требало да седе један Драгојевић, Жанетић, Љубичић, пет студената драматургије – нека ми не замере, можда би с индигнацијом одбили, можда ће се срдити што их помињем – и да се деси нешто налик ономе ономад из Коларчеве, када је свако окупљање имало јасан драматуршки ток.

Да ли Народна странка остаје у организацији протеста?

Наравно, са свим ресурсима које има да понуди, мада нисам сигуран ни да би моје незадовољство људи у самој странци поделили, али, дозволићете, нисам с двадесет пет година одбио да радим Титов слет да бих данас дувао у нечије дипле или мењао тоналитет. Заузврат сам спреман да прихватим горки укус демократије ако моји предлози буду прегласани. Мислим да још увек није касно за Београдско пролеће у септембру. Понављам, незадовољство није због поскупљења кликера стакленаца, него зато што је систем заказао, а потом је одбио да преузме одговорност за стравичне догађаје који су се десили. Не само што врх ове државе није смогао снаге да препешачи триста метара и упише се у књигу жалости, него су после пласирали дилетантски направљене фотографије из школе, смејали су им се људи који се у то разумеју. А на протестима су наступали говорници којима је просто проширена реченица горњи лимит, част ретким изузецима. Или су активисти квасили чукљеве у пластичним лаворима, на дечјим гробовима, дозволите, и то звали перформансом.

Власт је први пут после дуго времена била озбиљно уплашена, али се чини да је примирила тензије и свела их на одрживу меру - Анкетни одбор за утврђивање околности које су довеле до трагедија је формиран, па замрзнут, забрана ријалитија је најављена, па ових дана ипак добијамо нову сезону, Ружић је поднео оставку на место министра просвете, али су Гашић и Вулин остали у својим фотељама...

Поновићу, још није касно. Али ево шта се догодило. Цитирам председника: замолићу власника једне приватне телевизије да тих ријалитија више не буде, и, гле чуда, тај власник отвара сезону новог ријалитија, промењеног назива, али с истим учесницима. O tempora, o mores! Он као Херберт фон Карајан диригује школованим музичарима од којих сам неке препознао из респектабилних београдских оркестара. И шта ћемо сад, опет да идемо пред Пинк где ће нам зајапурене плавуше показивати средњи прст? Американци кажу да постоји хиљаду начина да се одере мачка, код нас постоји један једини начин да се Србија ослободи: да се овде скупе људи из целе Србије и покажу да се онаква врста траума не може гурати под тепих. Зашто није позван ниједан родитељ несрећне деце, када су неки од њих већ имали довољно снаге да се појаве на телевизији? Зашто нисмо били суочени с квинтесенцијом тог космогонијског бола родитеља који је дете испратио у школу, а телефоном сазнао вести какве је сазнао? Ми нисмо само анестезирани, ми смо еутаназирани, него се та еутаназија контролише. Још нам нису ушприцали онај последњи кубик који ће нас усмртити. Начин да се прстом мрдне били су ови протести. Да се на њих не доводе бебе и пудле, да се на њих не доносе заставе ЕУ – њих треба чувати за референдум о евентуалном чланству – него српске заставе, али спуштене на пола копља.

У последња четири месеца су се и односи у опозицији променили – негде је техничка сарадња унапређена, негде је озваничена, као у случају покрета Срце, странке Заједно, Демократске странке и Румунске партије, а негде су се и погоршали. Да ли су протести на то утицали?

Како да нису. Моја је идеја утопистичка, јер мислим да је за победу на изборима неопходно укрупњавање опозиције и излазак у једној колони. О свим другим питањима бисмо разговарали и дебатовали после избора. Ко је верујући, ко не, ко је десно, а ко лево, ко је за повратак најновијих емиграната из Србије, а ко је против. Зашто Холанђанин, Корејац или Немац имају комплетну инфраструктуру и субвенцију од 100.000 евра по радном месту, а особа са српским пасошем не. Шта ћемо с војском, будући да се методологија рата из чаробне пушке по имену „калашњиков“ изместила у дронове и сателите. Хоћемо ли канал Дунав-Тиса-Дунав оспособити за поновну пловидбу и наводњавање или ћемо га пустити да зашевари и затрпати га тресетом. Али то све долази касније. Уз укрупњавање опозиције је потребно и много тога другог – апликације које раде, 16 до 18 хиљада контролора, спречавање бугарских машиновођа како бугарски возови не би стигли на бирачка места... Морате имати довољно бензина да у кампањи обиђете све те продавнице у Србији испред којих људи пију млако пиво. Наш главни проблем је у једној глави из које се моћ и утицај распршују ка хиљаду послушника и то се мора елиминисати. Сваки пут када помислите да сте неки посао урадили, Бог се насмеје. Тако и сад. Неке партије се уједине, ја кажем да постоји шанса за ослобођење, како је ја видим, а онда изађу господа Микетић и Јовановић, или господа Алексић и Јеремић, и кажу: не постоји.

Прошле недеље, део опозиције је почео да опструише рад Скупштине до расписивања ванредних парламентарних и београдских избора. Да ли опозиција тренутно има капацитета за изборе или захтева нешто што власти прижељкују?

Народна странка ће урадити све што може да се опозициони фронт не разбије, а да се друштвено-политички опозициони капитал увећа и очува. Ако бих говорио у своје име, мислим да је идеја о изласку на парламентарне изборе сту-пи-дна. Молим да то поделите на слогове. Шанса за њихово добијање не постоји...

...можда да би се одвојили од локалних избора следећег пролећа?

Шта ће вам председник општине Мерошина ако ћете још четири године имати терор ових скупштинских полуфабриката? Београд као престоница је морао имати изборе. Председник државе који одлучује о свему – вероватно је одредио и састав фудбалске репрезентације који је играо против Мађара – дао је реч да ће се десити, и то у разговору са човеком који је самовољно, без икаквих разлога, не консултујући се ни са ким, отишао у председништво да смирује некакве тензије. Зашто сад републички избори, није ми јасно. Наравно да ћу учествовати у кампањи, допринећу колико могу, ако странка тако одлучи, јер, уосталом, свака је странка субординантна, али не може се октроисати став појединца, нарочито ако странка још није изнела свој став. Мада, чини ми се да смо већ загазили у Мораву и сада нема назад. Вучић ће једва дочекати парламентарне изборе. Он савршено добро покрива тачке своје политичке рањивости. Француско-немачки план? Па рећи ће да га није потписао. Он се већ сваког дана с четири националне фреквенције обраћа по три сата, а у околностима где опозициони политичари на њима добијају по двадесет секунди, као у реклами за капи за нос, његово иманентно одсуство смисла за хумор, где може да буде и циничан и једак, биће неоспорено. Ситуација од маја темељно дефинише меру пропасти и народа и државе. А намерно сам рекао „народ", јер та реч полако у јавном дискурсу постаје забрањена. Ви ако хоћете да чујете синтагму „српска репрезентација", или „Срби нападају" морате да гледате ХРТ. Падишах је поставио пашу, а паша повремено прими овдашње војводе, кнежеве, неко честитога пашу пољуби у опанак, неко у учкур, и буде како паша каже. Ако је Пинк стуб српске демократије, тако ће бити. Ако је НИН комунистичко гласило па га треба угасити, тако ће и бити. Ако је цензус пет одсто превелик, спустиће га на три. А ја мислим да треба да га дигне на десет, нека забрани и предизборне коалиције, али да опозиционе партије добију фер прилику да се гласно и у пристојном трајању обрате бирачима. Демократија је најмање лош систем политичког уређења. Има она сентенца која се приписује Сократу, а вероватно је апокрифна: три сељака могу да прегласају Платона и њега. Просвећени апсолутизам је имао одличне резултате, али би после доброг апсолутисте често долазиле хуље. Зато смо колективно и дошли до демократије у којој бирачи посланицима делегирају свој суверенитет, а коју ми тек морамо да негујемо, градимо, заливамо, освајамо. Као и слободу. Јер, ми смо као земља дубоко неслободни, остали смо без суверенитета, што једнако хендикепира и Србе, али и Мађаре, Русине, Словаке, Бошњаке који живе у њој. И није случајно што власти стално понављају како смо суверени. Јарам лакше примате ако се не опирете.

Како на изборима процењујете шансе Народне странке, сада када се део под Алексићем одвојио? Санда Рашковић Ивић је рекла да су том епилогу допринели лична сујета и мешање са стране...

Ниједну странку цепање не може да оснажи. Госпођа Рашковић Ивић је потпуно у праву. Направљена је једна капитална глупост, јер се пошло од погрешне претпоставке да на челу странке мора бити онај ко је у њој најпопуларнији, што проистиче из флагрантног непознавања политичке историје и прагме. Никада ни Черчил ни Хелмут Кол нису били најпопуларнији политичари. Маргарет Тачер је то пошло за руком током свега два месеца, када су Енглези ратовали на Фокландским острвима. Молим да ме се не схвати погрешно, али од партије су популарнији били и Хитлер, Стаљин, Мусолини и Тито. Дакле, аутократе и диктатори. Алексић јесте несумњиво популарнији од Јеремића, али искуствено, политички, интелектуално и образовно није дорастао да води Народну странку. Није ни Јеремић човек са ореолом, али о неслагањима се разговара. Не долази се у петак да се дугови, ако уопште постоје, утерају у понедељак. Велики део чланства, а међу њима и ја, био је против предаје странке Алексићу. Он је десет година био у парламенту и практично све време је био благословено непознат, чак и у сеоској продавници где обавља куповину. Да се разумемо, и сам купујем у сеоској продавници и препознаје ме само њена власница и један Врањанац коме понекад купим пиво. Он је истурен као фронтмен Народне странке делом и као знак захвалности што је својевремено уступио НПС како би Народна странка уопште настала без административних корака попут скупљања потписа. Желели смо и да направимо још једног страначког лидера. А онда, с растом његове популарности, дошли смо у ситуацију великог апетита, а малих уста. Лично сам сведочио да је Јеремић Алексићу говорио: популарнији си од мене, хајде да уместо цепања странке останеш на челу посланичког клуба, да будеш носилац листе и председнички кандидат. Није било довољно. Притом, током раста његове личне популарности, у посланичком клубу је седело бар осморо људи интелигентнијих, бржемислећих и образованијих од њега. Један седи пред вама. Уследило је нешто прилично заверенички и цикетански. Себи се узела функција председника Извршног одбора Народне странке, а то је функција која контролише организацију и генерише њен крвоток, да би се у једном дану ођедном појавило осамдесет одсто одбора који захтевају да Јеремић колико јуче абдицира, а да се странка Алексићу преда на сребрном ајнцеру. Људима који су отишли с њим желим срећу у даљој борби против ове власти, али чини ми се да је Народну странку напустио њен празнији део. Уследиле су ружне речи и етикете, једно паланачко стање свести, за које ипак верујем да се десило мимо Алексићевог знања. Ако ово буде читао, надам се да ће моје упозорење да смири своје Небојше који не контролишу властите речи, протумачити као очински савет. Иначе ћемо и ми отворити нека питања. Надам се да до тога неће доћи. И даље смо у истом рову, само више не стојимо раме уз раме. А за одговор зашто се све ово сада одиграло треба бити мало стрпљив. Као и са судбином ваших новина. Рецимо, треба сачекати, па видети како ће изгледати политика НПС-а према Косову, да ли ће се и како мењати. Овако, њихов програм не да није написан, него није ни вербализован и не могу да га коментаришем. А за два месеца се нико неће сећати господина Алексића, осим ако буде унапређивао своја знања и вештине. Неки су политичари имали сву моћ у својим рукама, цртали пешачке прелазе где пожеле, данас су политички сахрањени у Алеји малишана. За трајање је потребно понављање и континуитет. Политика је маратон, није трка на сто метара.

Ово је трећа политичка организација која је у последњих шест година настала из Народне странке, након „Да се струка пита“ Владимира Ковачевића и покрета Срце Здравка Поноша. Влада ли у Народној странци криза страначке демократије?

Четврта, ако рачунате Центар за локалну самоуправу Николе Јовановића. Ја, на пример, не умем да изаберем кума. То ми лоше иде. Вук не уме да одабере најближе сараднике. То су били све његови интимуси и пријатељи. Нико није савршен, па ни Јеремић. Треба више времена проводити по Србији, назути опанке-шетаљке и обилазити све, од Суботице наниже, и на терену стварати нови систем вредности. Али нико му не може замерити недостатак образовања, честитост, знање... Рекао бих да у Народној странци влада вишак демократије, јер се релативно често деси да Јеремић буде прегласан и да то поднесе с једним лапидарним миром који ја као председник странке, рецимо, не бих имао.

Народна странка заузима специфичну позицију у српском парламентаризму, јер је реч о конзервативној странци која није против Европе. Да ли цепањем странке њени потенцијални гласачи добијају или губе?

Одлично запажање. Ја нисам антиевропејац. Живео сам тамо. Нема европског булевара који не би препознао трагове мојих ципела. Европа коју сам ценио и уважавао не личи на ову сада, која је служинче Америке, али је и даље нешто чему вредносно треба тежити. И Србија је постала респектабилна земља када се отворила ка Европи, колико год и даље била у отоманском глибу, када је гледала кроз прозор кроз који се чуо валцер, мирисале су сахер-торте, када смо све своје синове, и веома ретко кћери, тамо слали на школовање. И сви су се вратили да помогну изградњу државе у својој отаџбини. Ако имате демократију без нације, ако је наступ интернационални, или анационалан, добијете комунизам. Ако имате нацију без демократије, добијете стадо с којим пастир ради шта хоће. Верујем да се у сусрету демократског и националног, у којем би била поштована и остварена права сваке националне мањине, крије одговор како Србија да буде земља за сву њену децу Потребно је десет заједничких дана и ноћи испред скупштине и председништва да се кактуси претворе у беле лале. И да испуњавају музичке жеље.

 

Интервју приредио Стефан Славковић