Веома жива путујућа дипломатска активност председника Србије Александра Вучића у последње време била је више него приметна. Појачани утисак у јавности да се спрема нешто велико произвели су и медији редовно наглашавајући да притисак међународне заједнице на председника расте, како би се на проблем Косова једном већ ставила тачка.
Од свих критика које се упућују Вучићу на његово вођење политике, оне које се односе на спољну политику сасвим су ретке и појединачне. Најгласније и најконкретније долазе од председника Народне странке Вука Јеремића, уједно бившег шефа српске дипломатије и председника Генералне скупштине УН. Његова сазнања, пласирана пре свега на друштвеним мрежама и у ретким медијима који су спреми да их објаве, разоткривају једна другачији све српске спољне политике. Рефлексије такве политике несумњиво би могле имати далекосежне последице за Србију, како на демократију унутар земље, тако и на однос са светом. Зато, иако су тренутно међу интригантним домаћим питањима она која се тичу унутрашњих политичких кретања, те ставова опозиције и њеног уједињења у савез, овога пута у разговору са Вуком Јеремићем задржавамо тему на односима Србије с међународном заједницом, у чијем је центру пажње, недвосмислено, питање Косова.
Један сте од малобројних, али и жестоких критичара спољне политике Србије. Шта замерате томе како се она води?
Тешко је аналитички дискутовати спољну политику Србије, пошто се она углавном своди на серију контаката и ад хоц договора председника који су често узајамно контрадикторни или се чак искључују. Не постоји јасна визија спољне политике, нити стратегија како би се она остварила. Страним саговорницима се испуњавају захтеви с којима они долазе и беспоговорно им се повлађује – а ни то повлађивање није кохерентно. Вучић је стекао искуствени осећај да уколико на било који захтев каже „да“, да га то у неку руку ослобађа од притиска који би на њега могао бити извршен. Због тога се доста олако дају обећања на све стране, без осмишљене стратегије.
У условима када страни саговорници долазе са својим захтевима, коико су председник, или наша дипломатија уопште, у могућности да самостално воде спољну политику?
Српска дипломатија, мислим на Министарство спољних послова и нашу дипломатско-конзуларну мрежу, мање-више је искључена из важних међународних контаката које остварује председник – спољна политика је скоро у потпуности персонализована. Иако је то случај и у већини других области, у овој персонификација носи асиметрично велике опасности. Поготово за једну малу земљу као што је Србија, којој су односи са светом изузетно важни. Када је води само један човек, па све да је за њу и најстручнији, а Вучић то дефинитивно није, то закономерно доводи до проблема које је понекад прилично тешко отклонити. Имали смо у том смислу једно изузетно горко искуство деведесетих година.
Малопре сте поменули притиске који би могли бити извршени, а једна од Ваших изјава је да Вучић води спољну политику тако да свима који би потенцијално могли да му нанесу штету даје све што траже. О каквој штети је реч, је ли и она персонализоавна?
На трусном политичком подручју као што је Балкан, спољни фактор има амплификован утицај на унутрашња политичка дешавања. Вучић је тога потпуно свестан, с обзиром на то да је био део власти чији је почетак краја означило бомбардовање Србије 1999. године. Поучен тиме, он веома води рачуна да не дође у ситуацију у којој би га било који екстерни фактор са капацитетом да утиче на унутрашња политичка дешавања, народски речено, „узео на зуб“. Због тога су његови разговори са Американцима у вези са Косовом, или рецимо са кључним европским играчима у вези са економским ресурсима земље, другачији од оних које би водио неко други, мање оптерећен својом прошлошћу. Да се једноставније изразим, кад је неко уцењен оним што стоји у нечијој фиоци, онда се другачије понаша према томе који поседује компромитујући материјал. Имајући у виду његову прошлост – и даљу и ближу – он је у прилично незавидној ситуацији, и то нажалост битно утиче на кораке које прави у име државе.
Имате ли конкретан пример за то?
Можемо узети за пример бриселске преговоре око Косова. Вучић је помпезно најавио да ће српска страна 20. априла самостално формирати Заједницу српских општина (ЗСО). Томе је уследио нагли позив Ангеле Меркел у Берлин где му је јасно саопштено: „Немој да ти падне на памет да то урадиш“. Он није имао друге него да је послуша. Питање је да ли је са таквим ставом уопште требало да излази у јавност, али у сваком случају када неко ко има капацитет да му нанесе политичку или неку другу штету каже „не смеш нешто да урадиш“, уцењен човек нема куд осим да узмакне. А када узмакнете након што сте нешто значајно рекли, то има директне последице и на све остало што ћете у будућности евентуално покушати.
Који би, по Вашем мишљењу, био идеалан начин вођења косовских преговора односно наступа у међународној заједници?
Много штете је направљено у последњих пет година, јер се преговарало тако да је направљена серија иреверзибилних уступака, а да се заузврат тражило изузетно мало. Па и од тога мало што се тражило, није се добило ништа. Такав начин преговарања је више него очигледно био погрешан. Вучић то и сам признаје када каже да Албанци на Косову нису формирали ЗСО, што је било обећано. Поставља се онда логично питање – како сте то преговарали да све буде имплементирано, осим онога што је требало да добије српска страна. Мислим да је у бриселским преговорима, да ли намерно или омашком, пропуштено да се на озбиљан начин ставе на сто нека изузетно важна питања. На пример, питање имовине – што приватне, што државе Србије. Питање имовине је нешто што западни играчи никако не би могли олако да одбаце, с обзиром да је оно доста важно у западном поретку. Олако се прешло преко тога да је Приштина направила акт експропријације „Трепче“, рецимо. Даље, шта ће бити статус и гаранције за српско културно наслеђе на територији Космета? То је тренутно одвојено питање око кога се сепаратно обарају руке у Унеску и то, рекао бих, на доста површан начин. То питање је морало бити експлицитно на столу као део преговора у Бриселу, а није се нашло. Елем, резултат таквог начина преговарања је да смо сад дошли у ситуацију да Приштини недостаје само још једна битна ствар у контексту успостављања државности на основу једностраног проглашења независности у фебруару 2008, а то је столица у Уједињеним нацијама. Налазимо се у потпуној дефанзиви. Морало би се преговарати на потпуно другачији начин, и направити ревизија приоритета. Онда би тај процес постао за нас далеко кориснији и отворио могућност да у њему нешто и добијемо.
Можда и у вези с тим, у последње време примећена је велика Вучићева ужурбаност на релацији Париз–Њујорк–Брисел, што пословно што приватно. Међутим, Ви сте јавно разоткрили да се на тим путовањима тајно састајао с Тачијем. Знате ли и о чему су разговарали?
Знам. Вучић је помислио да може да сакрије од јавности да се, на пример, двапут тајно видео с Тачијем пре него што ће се трећи пут јавно срести с њим у Бриселу. Прво су се видели 13. марта у Паризу, други пут наредне недеље у Њујорку и за та два састанка јавност није требало да сазна. А они су заправо били припрема за њихов заједнички састанак са Могерини 23. марта у Бриселу.
Главни разлог тих састајања био је следећи. Вучић је, наиме, исказао своју спремност да потпише свеобухватни уговор о нормализацији односа између Београда и Приштине, који би практично омогућио Косову столицу у УН. Али да би тако нешто урадио, проценио је да му је било потребно да добије нешто опипљиво заузврат. Његова идеја је била да добије поделу Косова, прецизније север покрајине, што је Тачи одбио.
На састанцима у Паризу и у Њујорку, Вучић је зато отишао корак даље и понудио размену територија, односно да у том пакету, Косову осим столице у УН припадну и општине на југу Србије. На то је Тачи - пристао. Међутим, проблем је настао када су страни актери, пре свега САД, рекли како било какве промене граница принципијелно нису прихватљиве, чак иако се две стране о томе договоре, јер би то створило опасан преседан који би после могао да се примени и негде другде на Балкану. И онда је настао озбиљан проблем за Вучића, који се много раније обавезао да ће потписати споразум о свеобухватној нормализацији односа, а тренутно изгледа да ће заузврат добити – ништа. Последња ствар коју је с Тачијем договорио било је да направи изрежирану сцену на северу Косова са хапшењем Марка Ђурића.
Ви тврдите да је то договорено?
Да. То је договорено не би ли се некако продрмала међународна заједница поруком у смислу „уколико не дође до споразума, ево, можемо имати озбиљно таласање“. Мислим да је више него јасно да су и Тачи и Вучић то унапред знали, јер су у петак, 23. марта, вечерали са Могерини у Бриселу. Штавише, и Марко Ђурић је био на тој вечери. Иначе, тог јутра српска страна је упутила Приштини званично обавештење да ће Марко Ђурић у понедељак 26. марта посетити север покрајине. Да је постојала жеља да се избегне насиље, онда би Вучић то вече на вечери с Тачијем, и у присуству Ђурића, испред Могерини, рекао да је упућен тај захтев за понедељак, и да би било важно да та посета прође без икаквих проблема – да ми нећемо да провоцирамо, а да Могерини буде гарант да се ништа непредвиђено неће десити. Али не, ни Вучић ни Тачи, иако су обојица знали да се Ђурићева посета планира за понедељак, нису отворили то као питање пред Могерини. Исто тако, након што се насиље догодило, Србија није затражила хитну седницу СБУН. То би била нормална реакција једне земље чланице УН да није био у питању изрежиран догађај.
Објавили сте још једну дипломатску тајну: да у Београд стиже, како сте рекли, амерички контроверзни бизнисмен и лобиста Кори Левандовски, како би се тајно састао с Вучићем, а разлог је наизглед бизаран.
Вучић је од Левандовског тражио да му омогући телефонски разговор с Трампом, након којег би амерички председник о томе објавио твит похвалног карактера. Вучић је Левандовском рекао да заузврат може да тражи шта год хоће – кеш или неку пословну прилику у Србији. Левандовски је одговорио да ће о томе размислити и договорили су се да дође у Србију 23. априла да му каже за шта се одлучио. Након што сам то изнео у јавност, Вучић се прилично неспретно бранио говорећи како никад није чуо за Левандовског, али – испоставило се другачије – он је ипак дошао у Београд. Онда је наврат-нанос најављена нека врста јавног предавања Корија Левандовског, који иначе није академски тип који то практикује. Он је у Србију дошао да разговара о позамашној пословној пропозицији и у понедељак увече вечерао са једним министром из Владе, а после тога отишао код Вучића.
На основу свега што сте изнели, може ли се уопште говорити о транспарентности наше спољне политике?
Транспарентност практично не постоји.
Али, као дипломати свакако вам је познато да поред јавне постоји и тајна дипломатија, из које су се током историје родили многи важни савези и договори. Да ли је то што Вучић ради борба за српске интересе кроз тајну дипломатију и у ком смислу би то било оправдано?
У сваком истински демократском поретку политика је транспарентна, а циљеви јавно дефинисани. За њих неко стекне легитимитет да их остварује кроз добијање подршке на изборима, или институционално – кроз парламент. У оквиру тако јасно зацртане политике која је јавна, понекад је могуће имати неке разговоре о којима нећете истог тренутка известити јавност. Међутим, у нашем случају је другачије, овде се не зна шта је то што се покушава да оствари. Конкретно, Вучић није јавно рекао да нуди размену територија, није отишао у парламент и за то добио подршку. У томе је разлика. Тајна дипломатија у којој се договара о тајним интересима је нешто што је неприхватљиво.
Иначе, сама таква методологија придобијања спољне наклоности или подршке за нешто што је јавно дефинисано као интерес, по мени, није неки смртни грех, и као што сте рекли, за то постоји море примера у историји. Само, ми не знамо шта је то што Вучић жели да постигне. Он то никада није рекао. Да јесте, био бих можда нешто блажи у критикама.
Међутим, и то на страну. Вучић своје идеје врло невешто покушава да спроведе у дело, јер нема нарочито велико знање о томе како функционише свет, а и језичка баријера му је не мали проблем. Можда ће то парадоксално звучати, али он са собом не води никога ко добро говори енглески, тако да ко зна шта он изговара и како га разумеју. Када одете сами на неки важан међународни састанак, а не познајете добро ни дипломатске обичаје, а ни језик којим комуницирате – Вучић иначе покушава да општи на енглеском – постоји велика опасност да дође до неспоразума који нас све заједно могу јако много коштати. Топло бих му зато препоручио да на састанке води са собом преводиоца и дипломатског саветника, али који неће бити Марко Ђурић, већ неко ко би могао да му скрене пажњу или да га исправи у случају да изговори нешто што мисли да значи једно, а заправо значи друго.
Када кажете да Американци од Вучића траже да потпише споразум о свеобухватној нормализацији односа с Приштином, као и да од Русије затражи да то не блокира на Савету безбедности УН, шта то говори о нашој улози у том процесу? Колико је она пасивизирана?
Тај свеобухватни правнообавезујући споразум практично се своди само на столицу Косова у УН. Након потписивања споразума једна или више чланица Савета безбедности поднеће резолуцију о косовском чланству и обратити се Русији и Кини, које су две сталне чланице које имају право вета и које су више пута истицале да ће гласати онако како од њих очекује Србија. Рећи ће им, у смислу, немојте да стављате вето, јер сте рекли да ћете подржати став Србије, а став Србије је, као што се може видети из потписаног споразума, да не блокира Косово у међународним организацијама, од којих је једна УН.
И то ће бити моменат у коме ће оне – пре свега Русија, јер када је реч о европским питањима, Кина обично прати став Русије, упутити званично питање Србији – како очекујете да гласамо: за, уздржано или против? Москва извесно неће хтети да аутономно доноси одлуку како да гласа по том питању, тражиће формални став Србије. И како ће онда Вучић да каже Русији да стави вето, кад је непосредно пре тога потписао споразум о томе да Србија и Косово неће један другог блокирати? Изузетно незавидна ситуација.
Очекујете ли да ће Вучић потписати свеобухватни правнообавезујући споразум?
Заиста не знам шта ће одлучити. Нисам сигуран ни да он сам зна. Мислим да тренутно купује време у нади да ће се нешто десити што би променило актуелну констелацију.
Недавно је отказана рукометна утакмица с Косовом, у Новом Саду почиње ЕП у каратеу, где ће такође учествовати спортисти с Косова и већ сада се поставља питање да ли ће до такмичења с њима уопште доћи. На шта нам указују та спортска дешавања, колико смо близу потписа?
То говори само у прилог томе да било шта што је Вучић до сада урадио не даје добру индикацију шта ће урадити сутра. Та утакмица о којој говорите је врло јасна последица свесне одлуке Србије да не блокира Косово за чланство у међународним спортским федерацијама. Прецизније, да не блокира чланство Косова тамо где је неупитно могла и где је било најважније, а то је у Међународном олимпијском комитету. У МОК-у је направљена нека врста преседана, дата је формална шанса Србији да спречи приступ Косову, односно Косово је добило „провизорно“ чланство на три месеца. И та три месеца заправо је било време дато Србији да званично реагује, а Србија није прстом мрднула, чак ни упутила једно једино протестно писмо. Косово је потом у МОК примљено једногласно – све са румунским, кинеским, шпанским, руским делегатима који би иначе против тога свакако гласали, а у МОК-у је за пријем у чланство неопходан пуни консензус. Након чланства у МОК-у постало је беспредметно не само лобирати, него на било који смислен начин релативизовати апликације Косова у међународне спортске федерације. Дакле, ова власт је тим гестом омогућила Косову чланство и у светској рукометној федерацији, па самим тим и учешће на међународним рукометним турнирима, где год се они одржавали.
И онда, напрасно не дозволимо да се одигра утакмица у Крагујевцу, и због тога нормално добијамо казну. И због тога кажем, Вучићево досадашње понашање је релативно непоуздан индикатор тога како ће се понашати у будућности, по овом или било ком другом питању. Да ли ће он дакле пристати да потпише или не тај свеобухватни споразум ће доста зависити од његовог стања свести у том моменту, а оно је потпуно непредвидиво.
Како објашњавате то што га Ангела Меркел готово евидентно подржава, чак и непосредно пред изборе у Србији?
Не бих посебно апострофирао немачку канцеларку, зато што мислим да је став већине у Западној Европи, у последњих неколико година доживео трансформацију као последица унутрашњополитичких превирања у ЕУ и спољнополитичких и безбедносних изазова који им се гомилају. Резултат тога је очигледно умањена амбиција Европе да се прошири на Западни Балкан. Пре неколико дана је то врло експлицитно изговорио Емануел Макрон у Европском парламенту. Када се француски председник обраћа институцији као што је Европски парламент, тај говор је врло добро припремљен, у њему не стоје ствари које су случајно изговорене. Јасно је рекао да проширења Европе на Западни Балкан неће бити док се не окончају унутрашње реформе у ЕУ. За те реформе не постоји консензус ни око тога шта оне треба да буду, а чак и ако буде успостављен, велико је питање да ли ће бити спроведене и шта ће бити њихова коначна последица. У сваком случају не можемо говорити о интеграцији Западног Балкана у ЕУ у догледној будућности.
Е сад, имајући у виду екстерне претње, поготово оне које долазе са Блиског истока, а које се рефлектују кроз безбедносне проблеме у Европи – екстремизам, тероризам, мигранте, мишљење значајног броја утицајних европских чинилаца јесте да је неопходно успоставити неку врсту тампон зоне према том делу света. Та зона би апсорбовала долазеће миграционе и све друге шокове који би могли поново угрозити Европу, а који свој корен имају у Блиском истоку. Другим речима, требало би припремити потенцијални камп, пошто избеглице које би евентуално поново кренуле ка Европи никако не би смеле поново да стигну до европских градова, као што се десило 2015. године. Ако погледате географску карту, једино место где би оне могле бити заустављене, то је Западни Балкан који остаје ван ЕУ. А ако већ говорите о неком потенцијалном кампу, онда у том кампу демократија није нужно идеалан поредак, већ је боље имати неког ко има чврсторукашки капацитет да у сарадњи са вама одради посао који је неопходан. Због тога, ниво критике Вучића није онолики колики би се могао очекивати од уређеног европског друштва, које има аспирације да успостављање такве врсте уређења охрабри и на делу европске територије који намерава да интегрише у некој разумној будућности.
Да ли је тампон зона једино што нам преостаје или постоји неки други излаз?
То је за нас несумњиво неповољна ситуација и морали бисмо да пронађемо начин да то променимо. Грађани ове земље не заслужују да живе у тампон зони чија је улога да буде потенцијални камп за избеглице са Блиског Истока. Ми морамо да тежимо успостављању европског друштва и достизању европских критеријума, што је номинално и даље политика ЕУ. Они формално нас и даље желе да прикључе. Додуше, по речима француског председника, то се свакако неће десити у блиској будућности, али ми треба да искористимо чињеницу да је то и даље званична европска политика и да по том питању урадимо све што је до нас. Достизање европских стандарда и успостављање односа који владају у једној модерној европској држави свакако је за Србију добро, отворила се једног дана могућност за чланство у ЕУ или не.
Колико је то уопште могуће без помоћи ЕУ, у смислу изостанка јасне критике на рачун унутрашње демократије Србије?
То је озбиљно питање. Подршка ЕУ за истинско успостављање таквих односа у друштву била би изузетно благотворна. Али, као што рекох, она се тренутно не дешава. Постоји и даље значајан број похвала оваквом начину управљања, које је све осим европског. Додуше, све више се у извештајима Европске комисије констатују озбиљни проблеми и недостаци у управљању, али на један изузетно стидљив начин – а то би могло много пластичније да се саопшти. Даћу вам пример. Када је реч о економској ситуацији у земљи, извештај Европске комисије говори о забринутости због „непредвидивости пословног окружења“. То је дипломатски начин да се каже: постоје проблеми, јер ако покушате да успоставите неки бизнис у Србији, долази неки Андреј Вучић да вас рекетира. То је та непредвидивост пословног окружења. Уколико би у Европи били експлицитнији у описивању реалне слике, то би, по мени, помогло. Или, када Европска комисија бирократским речником саопшти да није било напретка у остварењу идеала медијских слобода, то може да се каже: слобода медија практично не постоји. Они и даље бирају речи управо због овога о чему смо до сада причали, но ја се надам, колико год споро, да ће то све више и више узимати експлицитнију форму критике.
У односу на ЕУ, да ли се и у чему разликује политика САД према Србији?
Америчка политика према нама дефинисана је пре промене администрације у јануару 2017. године, тако да је она заправо политика континуитета. У Европи је она предмет динамичнијег разматрања – ту се ипак мало више баве нама. Ангела Меркел прима Вучића, други европски актери се укључују, праве се стратегије, Европска комисија даје оцене напретка. А америчка политика је управо онаква каква је била за време претходне администрације, када је као приоритет дефинисано решавање косовског проблема на начин који подразумева комплетирање успостављања косовске државности.
У „Данасу“ је објављена колумна Николе Самарџића, у којој аутор између осталог каже и то да ви заступате званичну политику Русије и Кине и да сте практично „руско-кинески човек“. Имате ли коментар поводом тога?
Тешко је то озбиљно коментарисати. Има много разлога зашто то не може бити случај. Пре свега, зато што Русија и Кина имају прилично ригидну доктрину сарадње само са званичним властима, а не са демократском опозицијом, што је поготово изражено у кинеском случају. Господин Самарџић вероватно није много упознат са тим стварима.
С друге стране, један од последњих гостију Института ЦИРСД, на чијем сам челу, био је Ричард Хас, председник Савета за међународне односе из Њујорка, човек који је на самом врху пирамиде америчког спољнополитичког естаблишмента. Нисам сигуран да би он себи дозволио да буде гост „руско-кинеског човека“. Наравно, то што ми је он био гост такође не значи ни да сам „амерички човек“. Имајући у виду да сам био Председник Генералне скупштине УН, а да бих вероватно постао и Генерални секретар УН да је Србија пристала да мрдне прстом да се то догоди, успоставио сам добре односе са већином света и уживам одређено поштовање код њих. А ако уживате одређену врсту поштовања код некога, то не значи да сте њихов човек.
Ивана Милановић Храшовец,
новинарка недељника „Време“