Режим није остварио ниједан од својих прокламованих циљева – ни социјална, не економска, ни спољна политика не дају резултате. Зато им неко мора да буде крив. С обзиром да не могу бити криви спољнополитички фактори, морају наћи дежурне кривце у земљи. Јер, уместо да испуњава предизборна обећања која је дао грађанима Србија, Вучић испуњава обећања која је дао странцима додворавајући се моћнијим од себе у свету као што се некад додворавао Шешељу. То је његов начин владања и то води ка радикализацији односа у друштву са несагледивим последицама.
Свака политичка недјеља у Србији има своју моду. Тренутно је у тренду ловачко одијело са прибором за хајку и одстрел шпијуна, страних плаћеника и домаћих издајника. А ако то изгледа, осјетио је на свој кожи бивши Начелник генералштаба Војске Србије и сададашњи потпредседник Народне странке, генерал Здравко Понош.
“Вучићева посета Москви доживела је фијаско”, каже за “Време" генерал Понош након што га је у престоници Русије предсједник Србије Александар Вучић назвао шпијуном. “Зато су главне теме о којим је извештавао из Москве биле каква је храна у српском ресторану, да је предсједник Владимир Путин озбиљан и да сам ја шпијун. Било је питање времена када ће Вучић да се врати на свој изворни вокабулар захваљујући којем је од Шешељевог доносиоца бурека и носача статива за камере аванзовао у Милошевићевог министра информисања – још тада је лиценциран за титулирање страних плаћеника и домаћих издајника у дисциплини избегавања властите одговорности и прикривању неспособности и незнања. Углавном, реч је популистичком маниру којим се власт служи да препарира јавност и учини је неосетљивом за предтсојећу репресију режима према политичким противницима.”
„ВРЕМЕ“ Чиме сте се кавалифицирали да вас Вучић, а потом и Александар Вулин прогласе за шпијуна?
ЗДРАВКО ПОНОШ: Јавно сам осудио Вучићеву манипулацију са подизањем борбене готовости Војске Србије у склопу уговорених игрица са Хашимом Тачијем и тако ”заслужио” да будем међу првима које је Вучић у овом циклусу частио том титулом. Биће све више и више оних које ће овај режим прозвати шпијунима. Тога ће бити толико да нико више и неће обраћати пажњу – толико ће постати уобичајено. Већ се навикавамо, као што су се људи навикли да дневник РТС буде Вучићев забавник, а да Народна скупштина сведена на још један ријалити. Има и још један сегмент где је овај режим жестоко кренуо у увожење диктата. То је Српска православна црква – Вучићев шеф кабинета Никола Селаковић, почео је да постројава владике, а оне непослушне черече режимски медији.
Најавили сте тужбу против Вучића. Да ли ћете тужити и Вулина?
Не верујем да има смисла да се тужи Вулин. Прво, никоме није важно шта тај човек говори јер чак ни Вучић није запазио да је он министар одбране. Друго – не верујем да се Вулину суђењем мозе помоћи... А ја му желим све најбоље.
Што очекујете од тужбе против Вучића?
Тужићу Вучића као грађанина иако не верујем да ће се одазвати. Иначе, он себе више не сматра за грађанина и поистовећује се са државом, а забрињавајуће је што су и судови почели да га тако доживљавају. Никад се не појављује у судницама: некад не могу да му нађу адресу, а некад се суд позове на његов имунитет – као да му је суд адвокат. Међутим, суштина је у томе да Вучић ни са ким не сме да се суочи ни на телевизији, а камоли на суду.
Хајци на шпијуне прикључила се и БИА. Припадник ове агенције Марко Парезановић рекао је на конференцији “Ка безбеднијој Србији” у организацији непознатог удружења “Национална авангарда” да, парафразирам, најинтензивнију претњу Србији представља прикривено ђеловање вањског фактора преко појединаца из опозиционих партија, дијелова медија, невладиног сектора, синдиката...
Кажу да је тај Парезановић један од бољих професионалаца у БИА. Треба да се запитамо какви су онда они који су лоши, ако се овај добар упустио у онакву разраду теме домаћих издајника и страних плаћеника? И шта му је требало да овако упрска професионалну каријеру?
Вучић је касније изјавио да највећу опасност представља недостатак економске безбедности, те дешавања у региону и свијету. Такођер – и да ће се морати распитати јер не зна у ком смислу је Парезановић то изговорио иако је и сам био присутан на скупу “Национална авангарда”. Како се ово може тумачити?
Режим је, након што је направио и преправио своје медије, своје универзитете и своју опозицију, кренуо сада и у прављење свог невладиног сектора. Верујем да Парезановић зна ко и како је направио “Националну авангарду” у која је организовала скуп на којем је говорио. Судећи по наступу, то му је управо посао; о чему су ту ради једном ће знати и обичан свет јер се све кад-тад сазна. И шта ће тада причати деци, новинарима, а богами и судијским поротама они који сада послушно извршавају налоге напредњачких намештеника у БИА и полицији прислушкујући и пратећи све који се не слажу са Вучићевом политиком?
А Вучићево спуштање лопте је део устаљене матрице – најпре напујда некога да одвали неку глупост, па се после он појављује као глас разума као да свима није јасно да је петходно наручио све то што изговарају Вулин и Небојша Стефановић. Једина новина у свему овоме јесте да је режим сада кренуо у политичко инструментлизовање струке и то у апарату силе. Топло се надам да ће професионалци у Војсци, полицији и БИА имати храбрости да се одупру овој врсти притиска и да неће пасти на слатка обећања. Свеже су историјске поуке и надам се да су их свесни.
Постоји ли у земљи још икакав простор за јавни дијалог? Куда реторика лова на вјештице и необјављеног ванредног стања води?
Власт је што обесмислила, што угасила све платформе за одвијање јавног дијалога – од Народне скупштине до медија, а заиграва се и ка контроли друштвених мрежа. То уједно показује и њихову слабост. Режим нема ни шта да каже, нити има кога да истури да учествује у стварном дијалогу. Свима је било јасно да нису имали квалитетне кадрове када су дошли на власт, а сада се добро види да ни за шест година, уз све ресурсе, нису успели да регрутују квалитене људе да раде за њих у првој линији. Говорим о првој линији и о ресурсима, јер за тај ниво притисак не даје резултат на дуже стазе. То и они у режиму знају.
У том контексту, какав простор за ђеловање има опозиција?
Први корак који је опозиција урадила на обнављању културе дијалога био је формирање Савеза за Србију и спремност да се разговара и са онима који су права опозиција, а нису ушли у Савез. Није више тема да се однарођена власт приволи да разговара. То је узалуан посао – они ће се јавити на разговор неког новог шестог октобра. Права тема је како да се пробије медијски мрак и развеје страх и апатија код грађана. Не можемо да чекамо да се Вучићев режим огади спољном свету, а то ће да се деси пре или касније. Тема су јавни севиси који више нису јавни. Они су приватни сервиси у служби исте камариле којој су служили до 5. октобра 2000. И тада је изгледало да то не може никад да се промени, па се променило.
Међутим, за разлику од Милошевића актуална власт има подршку из иностранства. Како Србија изгледа у очима странаца?
Кад се каже странци, углавном се мисли на стране дипломате. Све они виде што се дешава у Србији и по нешто напишу у својим телеграмима. То међутим завршава код њихових шефова средњег нивоа управљања, јер се Србијом баве људи на тим положајима. А политички ниво реагује само на извештаје у утицајним медијима који говоре о забрињавајућем стању демократије у Србији. И то не због грађана Србије, него због својих грађана који питају – зашто подржавамо један такав режим? Међутим, последице тих реакција су на дугачком штапу. Јер, стабилократски Вучићев режим овакав какав је, тренутно завршава послове међународним моћницима. И то кад је реч о решавању косовског питања како њима одговара, тако и кад се ради о мигрантској кризи.
У свјетлу Косова – како коментирате Вучићеву посјету Москви?
Вучић је морао да потегне до Москве јер Путин није расположен да потроши ни минут свог времена на разговор са Тонијем Блером. Бојим се да се и Вучић вратио празних руку из Москве. Понадао се да Дачић није добро разумео поруку из августа. А та порука је да са Косовом ради то што је наумио ако је баш одлучио, али да Русија има своју рачуницу и да Русију Вучићеве нагодбе не обавезују.
Бивши британски премијер Тони Блер је демантирао да преговара о Косову...
Блерова секретарица је изјавила да се његов институт не бави са Косовом. Никога не интерсује шта ради тај институт. Питали смо Вучића по чијем налогу и за чије паре Блер по свету лобира у име Србије за чланство Косова у УН након што се разграничи са Србијом. Тај одговор ће се појавити пре или касније. И тешко да ће бити од помоћи Вучићу да се удобно смести на светле странице националне историје коју ипак не пишу лични телали.
Прошле недјеље били смо свједоци још једног подизања тензија везаних за Косово. Након одласка Хашима Тачија на Газиводе, Вучић је наредио подизање борбене готовости Војске Србије. Што су посљедице тог чина?
Повећање борбене готовости је комплексна и скупа војна активност којој се прибегава због промене безбедносне ситуације, а у циљу одвраћања непријатеља или припреме за даље ангажовање; не верујем да је Вучић тражио од војног врха процену да ли то треба да се ради или не. Зато, за разлику од праве, ово медијско или Вучићево повећање борбене говости јесте злоупотреба Војске Србије у циљу манипулисања јавношћу – у конкретном случају, искључиво домаћом. И ова Вучићева варијанта је скупа, чак и када се односи само на јединице за брзо реаговање, а јавно се огласи да се подиже цела Војска. Из свега тога види се нечасна намера. Осим непосредне цене у финансијском смислу, овакве манипулације наносе дугорочну штету угледу Војске у земљи и земље у свету. А колико се у иностранству придаје важности Вучићевом медијским подизањима борбене готовости, најбоље се види по одсуству реакције међународних снага на Косову и Метохији.
А што је узрок свега заједно?
Посета северу Косова је требала и Вучићу и Тачију. И један и други су морали да имају и имали су користи од посете – и своје и оног другог. Најновији плес Вучића и Тачија био је у служби скретања пажње наше јавности од афере “Блер”, а Тачи је одвлачио пажњу од демонстрација у Пришини надгорњавајући се са Харадинајем. Јер шта се овде дешава? Вучић са Тачијем увелико разговара о разграничењу и како ће то политички капитализовати. С обзиром да за то нема подршку у земљи нити у неколико најважнијих светских метроплоа, хтео је да смањи макар притисак и одвуче пажњу домаће јавности.
О чему точно преговара Вучић са Тачи изгледа да не зна нико у Србији, бар званично. Али не и само с њим. Можемо ли говорити о потпуној персонализацији наших међудржавних односа?
Рекао бих да су односи у региону испреплетени са личним односима владара, али нешто модификовани у односу на средњи век. На пример, медијски се затежу односи Србије и Црне Горе где су Срби суочени са режимском негацијом њиховог идентитета и права која из тога произлазе, а Вучић и Ђукановић и даље одржавају срдачне личне односе. На корак смо од тога да односи са са суседним кнежевинама зависе од тога да ли ће владари да се ороде или не. Овај режим је иначе склон персонализацији свега, па и спољне политике. Тако се у спољнополитичке успехе убраја број руковања са Трампом, прескакање шницле код Меркелове, дужина састанка са Путином као и Трампова оцена да су Срби добар народ.
Док говоре од дијалогу, Вучић, Вулин и други из актуалне власти истовремено не презају од запаљиве реторике, посебно када се ради о односима са Хрватском. Како се то рефлектира на Србе који тамо живе?
Од њихове запаљиве реторике страх могу да навуку само немоћна страчад која се вратила у Крајину како би деци смањили трошкове ако умру у Србији. Сваки пут након што Вучић и Вулин у медијима и на вашарима бране Србе у Хрватској, старице на Кордуну закључавају врата која иначе само притварају. Вучић се избеглицама у Бусијама и у Бачкој Паланци заклиње да их више нико неће протерати неком “Олујом”. Па где даље! Од њега и његових ментора је доста и ово докле су их дотерали у договору са Фрањом Туђманом.
Морам примјетити и да се односи у региону преламају и кроз сиротињску трку у наоружању. Многима су у властима Србије и Хрватске пуна уста МиГ-ова, Ф-16, топова, тенкова...
Модернизација војске није сама по себи у супротности са вођењем мирољубиве политике. Чак супротно. Проблем настаје кад се скромне набавке половне војне технике користе као повод за распиривање онога што тиња испод пепела недавних сукоба у региону. А за ту врсту дијалога, увек и на свим странама, има оних који би да саграде још по неку бензинску пумпу па и цркву, док ће неко други да носи пушку па инвалидску штаку.
Разговарамо у тренутку када се у посјети Србији налази Јанс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а. Какав је значај ове посјете?
Углед НАТО у Србији никад није био завидан – поготово након агресије 1999. а чини ми се да је 2008. урушено и оно мало поверења које је било придигнуто у периоду од 2000. када је Кфор био једина заштита неалбанском становништву на Косову. Наиме, те 2008. НАТО се упуштањем у креирање такозваних косовских безбедносних снага одрекао на дуже време шансе да буде у српској јавности прихаћен као било шта више од партнера на кога треба гледати са подозрењем. Истини за вољу, генерали у оквиру НАТО-а и тада су имали много више слуха за наше аргументе да не иде заједно партнерство и задржавање зона безбедности, противљење постављању нашег радара на Панчићевом врху и креирање косовских безбедносних снага. Међутим, цивилно руководства НАТО било је кратковидо и сконцентрисано на армирање косовске државности. Данас смо ту где јесмо – нити је Косово држава коју су правили, нити су Србија и НАТО ишта више од подозривих патнера. Јенс Столтенберг је најумивеније лице које НАТО може да окрене ка Србији, а цивилна вежба управљања последицама ванредних ситуација скроман је домет међусобних односа деветнаест година од сукоба.
На другој страни је Русија. Што се у том смислу може рећи о војној сурадњи?
Односи са Русијом у области одбране и безбедности су мање динамични него односи са НАТО-ом; мање је заједничких вежби и осталих активности, а више Вучићеих руковања са Путином.
Но ако судимо по таблоидима и другим медијима под контролом власти, зар Русија није главна узадница Србије? Толико смо читали о С-300 или о руским авионима који би у року од највише два сата могли да долете до Косова и дејствују у циљу заштите српских државних и националних интереса, да не набрајам даље...
У Србији влада перфектна олуја антизападног расположења. Они грађани који су нарогушени на НАТО, Европску унију и Запад у традиционалном смислу речи, из режимских медија добијају дневну дозу разлога за такво расположење; онима који су антизападно настројени прија кад се Вучић сретне са Путином, а кад се сретне са Сорошем – чак и млађим, Алексом – од тога сви добијају оспице. А други, у том традиционалном смислу прозападно оријентисани, толико су разочарани подршком који Запада пружа Вучићу, да им се исти тај Запад смучио. Руска мека моћ је боље прилагођена афинитетима купаца у Србији него западна, ако нешто такво као јединствен бренд уопште постоји. Квака 22 је да ће Вучићев режим успети да и Русима упропасти игру злоупотребљавајући односе са Русијом за дневнополтичке потребе.
Били сте Начелник Генералштаба од 2006. до 2008. Што се у Војсци промјенило од вашег времена?
Једна од лоших ствари које се десила у међувремену је то што је Војска поново превише примакнута дневној политици. Она је данас формално професионална војна сила, а суштински јавно предузеће којим управљају неспособни и корумпирани партијски кадрови који ресурсе фирме користе за партијске и личне потребе, а запосленима исплаћују минималац. А официри све мање свој позив доживљавају као професионалну мисију, а све више као извор преживљавања за своју породицу.
Какво је, заправо, право стање у Војсци Србије?
Оно је далеко од доброг и оног што би мене радовало. Оно није било сретно ни када сам ја отишао. Међутим, у ових шест година Војска се урушила јер није ни постојао фокус режима на њу. Они су је у политици смањења плата и пензија третирали као државну бирократију. Са друге стране, када су биле на снази мере драстичне штедње у држави, власт се хвалисала да је ојачала Војску што су приче за малу децу. А водили су такву кадровску политику да су годинама држали упражњена кључна места у Војсци како би држали људе у послушности и нади да ће они постати ти који ће бити именовани на те функције. Довољно говори чињеница и да су за шест година променили шест министара одбране – из тога се јасно види да се нису посветили том послу. Војска је, просто, претворена у парадну машинерију и служи режиму за сликање и параде.
У чему су кључни проблеми у функционирању Војске?
Професионализација није урађена како ваља. Не постоји мирнодопска Војска онаква каква би требало зато што тај посао лоше плаћен, потцењен и често га ради само онај ко није успео да нађе ништа боље; ратна Војска уопште не постоји јер није решен проблем генерисања активне резереве, а о пасивној и да не говоримо. Овај режим нити има намеру да се с тим бави, нити то зна. Кључни проблем Војске је неозбиљност државе по питању одбране – ту све почиње и завршава. Не могу Војску променити ни водници, ни мајори, ни генерали већ политичка власт.
Ипак, сматра се да је Војска једна од институција са највећим повјерењем грађана?
Грађани имају више однос сажаљења према Војсци него однос поштовања. Ми смо друштво слабих, урушених и вулгаризованих институција. Било би лепо када би моги са уважавањем да говоримо институцији председника државе, председника парламента, премијера, министра одбане или унутрашњих послова. Али људи који су тренутно на тим позицијама толико су персонално обојили те институције да то није могуће. Свако на свој начин – Вучић понашајући се као цар, а ови остали као његови пајаци.
Када сте били на челу Генералштаба, Војска је била веома важан и успјешан сегмент наше дипломације. Како је сада?
Војска може да буде веома користан дипломатски алат. Али за почетак, министар одбране не би требло да буде дежурна свађалица у региону. Министри надлежни за министарства силе не треба да се баве односима у региону у предизборним циркусима, посебно што су у нашем региону избори чешћи него постови. Таква реторика углавном даје ветар у леђа ектремистима на другој страни, а уноси немир код куће. Иначе, велики број припадника Војске налази се у међународним мировним мисијама. За то нас тапшу по леђима, али не треба да сметнемо са ума зашто се наши припадници Војске јављању за мисије у тако великом броју. Нису то алтруистички разлози. Ради се о егзистенцијалним ралозима. То није афирамативна ствар. Вишегодишње принудно смањење плата и третирање војске као државне бирократије, нанело јој је дугорочну штету. Између осталог, напустили су је многи квалитени кадрови.
Често изгледа да је третман Војска Србије саставни дио таблоидне уређивачке политике актуелне власти...
Не постоји област у којој овај режим има политику која није таблоидана. Тако је у спољној и унутрашњој политици, тако је у образовану, здравству, инфраструктури, политици, па није чудо да је тако и у одбрани. Не зависи то од области него од политичког креатора. То је начин владања. Увек мора да постоји непријатељ, спољни или унутрашњи, који је крив зашта нам је тако како нам је. Некад је то Запад, некад Албанци, Хрвати, Бошњаци, некад неки слободоуман новинар или повереник, некад глумци који свој углед улажу у лечење болесне деце... Вулин официрима свечано, уз гардијску пратњу, уручује кључеве од окаснелих станова као да уручује кључеве од призренских зидина. А у исто време прави и коњичку јединицу за некаве параде. Коме то треба и колико то кошта? Зар није боље да Војска има још неколико обучених пилота за МиГ-29 уместо што обучава коње и јахаче за идолопоклоничке представе?
И на крају, вратимо се поново актуалној шпијуноманији и дифамирању неистомишљеника. Да ли ће се овај тренд наставити?
То ће да се настави и заоштри зато што режим није остварио ниједан од својих прокламованих циљева – ни социјална, не економска, ни спољна политика не дају резултате. Зато им неко мора да буде крив. С обзиром да не могу бити криви спољнополитички фактори, морају наћи дежурне кривце у земљи. Јер, уместо да испуњава предизборна обећања која је дао грађанима Србије, Вучић испуњава обећања која је дао странцима додворавајући се моћнијим од себе у свету као што се накад додворавао Шешељу. Истовремено поларизује јавност, не понаша се као председник свих грађана него као гувернер над поробљеном Србијом који љуби скуте неколицини императора. То је његов начин владања и то води ка радикализацији односа у друштву са несагледивим последицама.
Новинар недељника "Време" Филип Шварм