Преузето са портала "Глас Шумадије".

Председник Народне странке и искусни дипломата Вук Јеремић говорио је у Крагујевцу на трибини посвећеној Јовану Ристићу, Крагујевчанину, интелектуалцу,  чије време се оцењује као златно доба српске дипломатије. Па разговор почињемо питањем – да ли су два историјска тренутка – Берлински конгрес и улога Јована Ристића и потписивање споразума у Вашингтону и улога Александра Вучића – за поређење?

Не! Јован Ристић је велики човек, велико име српске историје, српске поготову српске дипломатије. И оно што је он оставио српској историји, српској дипломатији не може се поредити са оним што се пре неколико дана дешавало у Вашингтону.

У Вашингтону је Србија понижена и то као ретко када до сада на српској позорници. Питање је колико је велика и колико је трајна штета направљена нашим националним интересима оним што се дешавало у Вашингтону последњих неколико дана. Цео свет је био, или запањен, или се смејао ономе што се дешавало у Вашингтону и начину на који је Србија тамо представљена.

Јесте ли Ви разумели изјаву председника Вучића о томе да је водио рачуна да се не замене фасцикле? Може ли да се догоди да дипломате на тако важним догађајима подмећу једни другима фасцикле?

То је само једна у низу бизарних изјава које је Александар Вучић давао тих дана, укључујући се са оног пешачког острва када је у трави до колена, заједно за остатком делегације, давао изјаве. Па прича о оловкама, па прича о томе како, када он почне да говори у сали завлада мук. Ми смо навикли. Он још чешће такве изјаве даје овде, када је на Пинку или некој другој телевизији са националном фреквенцијом.

Када је реч о дипломатском протоколу, једна од најосновнијих ствари када идете негде да представљате земљу, јесте да имате људе који су вични дипломатском протоколу. Који би проверили, прочитали, ноћ пре него што идете на неку локацију, укључујући и Овални кабинет у Белој кући, отишли да са, конкретно, америчким протоколом продискутују ко ће где да седи, на каквој столици… То су нормалне ствари у дипломатији. Делегација Србије није имала никога ко било шта зна о међународној дипломатији, ко има било какво искуство. Чак нису дозволили да особље амбасаде Србије у Вашингтону буде ангажовано. Да је оно било ангажовано, тада би они дан раније са протоколом Беле куће разговарали о томе где ко седи, па би, можда, било избегнуто понижавајуће седење на хоклици испред Трампа, док се сви остали налазе около. Али и то ко даје фасцикле, ко потписује, како се размењују…

Да не говорим о томе шта пише у тексту који се потписује, ко је стручан за енглески, међународно право, дипломатију… Па да скрене пажњу делегацији да се у том споразуму налазе тачке које би могле бити изузетно проблематичне у односима Србије према осталим државама света, према важним отвореним међународним питањима.

Наша делегација је била састављена тако да је уз Вучића само један био са адекватним образовањем, а само један знао енглески.

Како бисте оценили састав тима који је у делегацији Србије са председником Вучићем путовао у Вашингтон?

Једини стручан у том тиму је био Синиша Мали. Додуше, не за међународне односе и дипломатију, већ за финасијске малверзације за које је један од најкометентнијих људи не само у Србији, већ региону, а и шире. Али, овде није реч о финансијским малверзацијама, већ изузетно озбиљним темама, које се не тичу само Београда и Приштине, већ и много ширих међународних питања, укључујући и деценијске сукобе на Блиском истоку. Они нису били довољно стручни да укажу шефу делегације да се у том документу налазе и ствари које су дубоко проблематичне.

Уверен сам да добар део онога што се налази у том документу није предочен српској делегацији пре чина потписивања, иначе би, бар се надам, српска делегација реаговала другачије.

Знате ли Ви шта садржи потписани споразум?

Споразум је објављен. Али га не бих назвао споразумом. Реч је о документу без преседана у међународним односима. Немам стручни израз за тако нешто, јер тако нешто нико до сада није потписао. То је папир који нема заглавље. Испод њега, на крају папира, потписана је верзија на енглеском која је стављена на потпис српској делегацији. Потписана је од стране председника Александра Вучића. Али се не каже чега је председник. Ловачког друшва? Спортског клуба? Без икаквог заглавља и референце.

Тешко је дефинисати шта је тај документ. Нема израза у стручном домену о томе. Али оно што се у њему налази је један гулаш свега и свачега: мало односа Београда и Приштине, мало питања везаних за Блиски Исток, премештања амбасаде Србије у Израелу из Тел Авива у Јерусалим, дезигнације Хезболлаха као терористичке организације, и то не на наиван начин. Онај ко не познаје односе на Блиском Истоку можда не зна да Хезболлах има своје војно и политичко крило. Само Америка сматра и једно и друго крило терористичком организацијом. За остатак света политичко крило Хезболлаха је легитиман саговорник. Србија више не због потписивања тог споразума.
Била је ту и 5Г мрежа, енергетско снабдевање, диверсификација снабдевања енергентима, права глобалне геј заједнице… То пас с маслом не би појео.

Какве су политичке, а какве економске последице потписаног акта?

Економске нису никакве. Ту нема ничега што би побољшало економске односе у региону. Средњошколски срочене жеље без икакве гаранције. Није предвиђено ко је задужен уколико једна од страна потписница одлучи да га не спроводи, или се оглуши о једну одредбу, под наводницима – споразума.

Политичке консеквенце су значајне и без изузетка негативне. Чињеница да је делегација Србије отишла у Вашингтон да билатерално преговара са приштинском делегацијом у Белој кући ствара озбиљан дипломатски преседан у вези с тим где ће се у будућности решавати питање Косова и Метохије. Овај састанак у Белој кући не би морао да буде последњи на тој локацији, независно од тога ко ће да победи у новембру на изборима у Америци.

Затим, да је било ко у делегацији Србије знао нешто о међународним односима, указао би председнику Србије да постоји Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 478 из 1980. године, која обавезује све чланице УН да не отварају амбасаде у Јерусалиму, а оне које их већ имају у том граду, да их повуку. Свака резолуција Савета безбедности Уједињених нација је део међународног права. Кршењем те резолуције је кршење међународног права. И као земља која косовску политику базира на апелима да се поштује међународно право, пре свега Резолуција 1244, нарушила је свој кредибилитет.

Србија се обавезала да више не лобира против признања Косова билатерално, док се Косово обавезала само да годину дана не аплицира за чланство у међународним организацијама.

Утисак је и да се опозиција скандализује на друштвеним мрежама протеклим догађајима, а да председник Србије, како и сам често истиче, ради.

У Србији су друштвене мреже су једно од ретких места на којима можете да критикујете актуелну власт. Не можете, као у некој нормалној земљи, ставове да износите у медијима, већ морате да обилазите Србију, разговарате са грађанима, што чиним цело лето…

У последње време радите на формирању локалних одбора Народне странке у Србији, обилазите Србију. Мислите ли да грађани знају ко је овог тренутка опозиција актуелном режиму?

Мислим да су такозвани избори 21. јуна били важна вододелница по том питању и после тих избора јасно је ко је права опозиција у Србији. Народна странка је прва донела одлука о бојкоту, ни једног тренутка нисмо довели у питање ту одлуку. И као последицу бојкота имамо и чисту ситуацију ко је опозиција, а ко није. У опозицији су они који су остали ван институција, који су показали да у Србији не постоји демократија и да је режим заробио институције. Разговарам са људима, не само симпатизерима и члановима Народне странке, и то се примећује.

Народна странка је данас једина опозициона организација која ради на терену. Има много локалних група грађана које раде на терену, које су везане за места у којима живе, обављају изузетно важан и племенит посао. Али, неће доћи до промена у Србији док се не успостави политичка организација која је у стању да на нивоу државе изнесе изборни процес, одбрани кутију и, што је још важније, има капацитет да преузме одговорност. Док не буде јасно ко долази после, неће се променити овај режим.

Ако нисам био довољно јасан, скренуо бих пажњу на оно што се дешава у Белорусији: Лукашенко је прошао лошије него што је очекивао на тим изборима, покушао је да фалсификује резултате избора, људи су изашли у великом броју на улице и Лукашенко је био „зрео“ да падне још прво вече. После тога бунт је растао, а Лукашенко није пао. Један од разлога је тај што се све догодило сувише нагло и није било јасно шта долази после. Међународни фактор је изузетно осетљив на питање – шта долази после. Они не воле неизвесност. Ту је више актера – и Русија и Запад, али је заједничко да не воле неизвесност.

И то није нешто што нема капцитет да преузме одгворност од Суботице до Врања. И то није конфедерација, ма колико добронамерних, поштених и часних локалних група грађана. Мора постојати политичка странка. И мислим да смо једини у Србији на опозиционом полу који на тај начин разумеју задатке који су пред нама.

Какви су односи између странaка које су чиниле такозвану бојкот опозицију?

Немамо много заједничких активности, нити за тако нешто има потребе. За Народну странку је данас приоритет јачање инфраструктуре, а мислим да би и други требало да пораде на себи. Јер, када дође време за изборну утакмицу, било би добро да учествује што више јачих актера. Данас, када избори нису на видику, нема потребе за заједничким провођењем времена. Требало би да у складу са својим политикама, идеологијама које су различите, приближимо што више људи нашим организацијама. И када дође време да сарађујемо, а доћи ће, јер би на изборима требало да учествујемо заједно, уз једну или више колона, али пуну координацију, да се пребројимо и видимо ко је у стању да то уради.

Након избора у Црној Гори хит је, ако тако може да се каже, млади Дритан Абазовић, лидер грађанског покрета УРА који говори о помирењу, борби против корупције, језиком који разуме обичан човек. Да ли би у Србији могао да се појави неко сличан и да ли би лидери опозиционих партија могли да потисну сујете у други план и подрже некога ко би био прихватљив и за грађанисте и за националисте?

Дритан Абазовић је једно велико и добро освежење за политику у целом региону. Он је тас на ваги и учиниће разлику између победе и пораза Ђукановићевог режима који траје три деценије. Свака част и све похвале и за његов рад и реторику и надам се да ће остати и опстати на том курсу.

Народна странка баштини и националне и грађанске вредности. Успоставили смо се на идеологији која сматра да грађанске слободе и људска права нису супротстављене борби за националне интересе и доживљају идентитета као важног и везивног ткива за народ и државу. У смислу сујета, више пута сам рекао – као лидер Народне странке и један од лидера опозиције, не пледирам на обављање било какве државне функције. Ту сам да се изборимо за промене у земљи, да режим оде у прошлост. Након тога – изградња једног другачијег друштва.

 

Интервју приредио новинар Гласа Шумадије Зоран Мишић