Народна странка

Ивана Парлић: Поносна сам на сјајан тим Народне странке у Ужицу

Ивана Парлић: Поносна сам на сјајан тим Народне странке у Ужицу

Објављено на порталу "Вести".

 

У политици сам из осећаја личне одговорности, јер у тренутку у коме се налази наша земља нико нема право да стоји по страни, док смо на путу да искоренимо демократију. Ми данас морамо да се суочимо са тим да смо коначно дужни да себи дамо одговор на питање да ли смо грађани или поданици, каже за ужички портал “Вести” повереница Народне странке за Ужице Ивана Парлић.

Аутор сте пројекта серије интерактивних трибина под заједничким називом “Ко доноси одлуке уместо нас?“ који  се реализује у целој Србији. Шта је циљ пројекта и одржавања трибина којима смо имали прилике да присуствујемо и у Ужицу?

Локалне организације Народне странке и Двери уз подршку Савеза за Србију покренуле су овај пројекат са циљем да позовемо грађане на отворену дискусију о томе колики је наш утицај и одговорност када су у питању одлуке које се у наше име доносе и да их мотивишемо да активно учествују у политичким процесима. Велико ми је задовољство што трибине  радим са два изузетна човека –  мр Драганом Крсмановићем,  историчарем и пуковником Војске Србије у пензији, и др Зораном Чворовићем, професором на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу. Серија се састоји из четири теме :“Медији , манипулација и ми“, „Има ли наде за српски парламент’“, „ Сва лица корупције“ и „Колико кошта Ваш глас?“. Серију обично почињемо темом која се односи на медије, јер су управо медији најјаснији пресек стања у друштву и његове демократичности, али су и слика свих нас, нашег пристанка. Јер, иако је то болно сазнање, на овакво стање у друштву ми смо својим неучешћем, склањањем и повлачењем пристали на урушавање правне државе. Кроз све трибине бавимо се питањем политичке моћи појединца или како се медији злоупотребљавају, како не бисмо ту моћ сагледали и реализовали. Другим речима, како смо престали да будемо критичка јавност као најважнији фактор у демократији. Тако да док се медији труде да нам згаде политику, погледајте ко се уместо нас њом бави и ко доноси одлуке о нама, о нашим животима.

На трибинама које се баве медијима постављате питање утицаја медија на мотивацију грађана за учешће у друштвеном животу, односно у политици у најширем смислу. Колико су грађани свесни да су веома често жртве медијске манипулације?

Препознавање медијске манипулације је вештина коју сви треба да развијамо. Нажалост, велики број наших суграђана медији држе у стању информативне наркозе. Ми смо сви део једног великог пројекта медијске манипулације и власт се озбиљно бави управљањем људима кроз медије. Погледајте колико „мејнстрим медији“ служе демократизацији друштва, а колико су у функцији  ширења безнађа и апатије. Већина медија служе пропагирању једноумља и непрекидној кампањи владајуће странке. Циљ је да на крају дана помислите – ја немам моћ, ја на политику не утичем. До сада невиђена медијска злоупотреба има за циљ да не разликујемо добро од лошег, црно од белог и да све ненормалне, неморалне и незаконите појаве прихватимо, не само као нормалне, већ и као једини начин на који може да се живи у нашој земљи. Политика треба да се згади поштеним људима. Грађани треба да буду политички неписмени. Такви, неписмени гласачи су омиљени лошим политичарима.

Злоупотребљени медији и  уништене институције највећи су савремени непријатељи демократије. Ипак, мислим да људи у Србији постају тога свесни и да, без обзира колико да је суморна медијска слика данас, ми се ипак налазимо у тренутку интензивног сазревања грађанске свести, када све више људи разуме да власт увек мора да се контролише и грађани треба да увек буду будни. Све већем броју људи је јасно да је на питање: Коме треба правна држава, независне институције и владавина права – једини одговор нама, грађанима. Држава није један човек.

Често отварате дискусију на тему зашто се медијски простор попуњава бесмислом или чему служи ријалити?

Ова телевизијска форма, тако одомаћена код нас, све је само не забава. Такав телевизијски програм по свом садржају представља црну рупу цивилизације. Он је облик духовног насиља који ствара неуку јавност, и као такав служи за спровођење неколико манипулативних техника, чији је крајни циљ потпуно заглупљивање јавности.

Ријалити у ствари служи да загледани у њега не видимо суштински важне ствари. У исто време нас навикава на агресију и отупљује нашу реакцију на ирационалности у јавном и политичком животу. Посматрајући људе затворене и изоловане као животиње у кавезу лако заборављамо шта је емпатија, родољубље, јавни интерес или опште добро.

Гледајући ријалити шта све не видимо?

Не видимо јасну везу која постоји између ријалитија и уништавања достојанстава људи, да не видимо да огавно постаје нормално. Да не знамо шта је приватност и шта је пристојност. Њиме се намећу теме које скрећу пажњу јавности на небитне појаве  и догађаје. Ријалити отвара као тему једну веома опасну појаву, а то је да се антикултурна политика спроводи са телевизија са националном фреквенцијом, које су, да подсетим, јавно добро, а не посед власника приватних телевизија. Тако обликована јавност може да поверује у било шта, па и да је нормално да се гласа у условима када нема слободе избора. Тако духовно сломљене људе лако можете да претворите у статисте у било којој представи коју организује власт.

Какво је интересовање Ужичана за политику, стиче се утисак да су прилично скептични?

Ужичани показују једну дозу неповерења и скептицизма када је у питању политика. То је разумљиво и ја сам научила да то веома ценим. Тај опрез, скептицизам и оштру критику видим као пут да се коначно код нас формира јавност као критичар и коректив сваке власти. Ипак, неопходно је да схватимо колика је наша одговорност, ако стојимо по страни. Политика се увек бави нама и незаинтересованост за политику у ствари значи незаинтересованост за стварност и сопствени живот. Људи више не верују институцијама, али држава није један човек. Ми се морамо изборити за владавину права и постање институција јер оне су потребне нама, да бисмо били земља слободних људи, а не ботова и политичких послушника. Морамо повратити морал у политику и слободне грађане као политичке актере. Сигурна сам да ће Ужичани, као и остали грађани Србије схватити да је цена неучешћа поштених и пристојних људи у политици превисока и да више политичка наивност и незаинтересованост не могу бити изговор. Наши суграђани као и сви људи у нашој земљи, пате од исте бољке – апатије. На томе се кроз медије озбиљно ради, али ми сада немамо право на малодушност и дефетизам. На срећу, и у нашем граду сазрева уверење да смо ми једини који можемо коначно променити систем. Да смо ми, грађани, увек политичке фигуре, без обзира да ли смо тога свесни или не.

Формирање градског одбора Народне странке у Ужицу је у току, какву поруку шаљете  и шта очекујете?

Поносна сам на, не тако велики, али сјајан тим који чини Народну странку у Ужицу. Очекујем још наших суграђана да нам се придруже и помогну да у бављење јавним пословима вратимо поштење, пристојност, знање и морал. Желимо да окупим људе који желе да се баве  политиком, који не пристају да своју судбину препусте лошим ђацима и плагијаторима. Који Србију виде као домовину, а не као страначки плен. Верујем да дух нашег народа који пружа отпор агресији, па и медијској, није нестао и ја очекујем да ћемо заједно вратити достојанство свима.

Народна странка заједно са осталим странкама опозиције које чине Савез за Србију спроводи кампању за бојкот избора. Како је прихваћен бојкот избора и какве су реакције грађана?

Грађани са којима разговарамо разумеју да је бојкот избора, који то у суштини нису, једини прави одговор на привид демократије који нам се намеће. Бојкот значи борбу да се Србија врати у 21 век. Медијски мрак, притисак и уцењивање грађана, аутобуси, сендвичи, ботови - цивилизацијски не припадају овом времену. То је ужасан терет неслободе који наша земља не може више да поднесе. Последњи је тренутак да томе кажемо – доста. После толико година поново се боримо за изборе. Намерно не кажем слободне, јер ако нису слободни, то и нису избори, већ циркус у коме учествујемо. Само што ништа више није смешно.

 

Фото: "Вести"