Објављено у листу "Данас".
Нову, неистражену болест, коју СЗО проглашава светском пандемијом не можете схватити неозбиљно. Имам пријатеље у Ломбардији, са њима у контакту, кажу ми да сад могу да замисле Венецију и Фиренцу у временима куге. То је у самом почетку упућивало на неопходну дозу озбиљности и припреме, која је, гле чуда, изостала. Уместо лекарских екипа на граници са довољним бројем тестова, уређених и спремних болница, хотела новобогаташа и спортских милионера који су грађени нашим новцем а који су идеалан смештај за сумњиве и оболеле, јер ионако зврје празни, а имају кухиње, вешераје, теретне лифтове – добили смо лекарску шарлатанију праћену председничким клиберењем која нас је слала у шопинг у Италију и тврдила да су деца и жене заштићени. Болест смо дочекали гологузи, без маски, алкохола, тестова, рукавица, респиратора, болница, неприпремљени и неедуковани. Окупљали су стотине хиљада људи на митинзима подршке вођи или на скупљању потписа, рачунајући да се корона плаши масе и напредњачког ентузијазма, каже за „Данас“ Синиша Ковачевић, потпредседник Народне странке, писац и редитељ, коментаришући пандемију вируса корона који ја задесила и Србију.
Колико озбиљно схватате пандемију вируса корона у свету и код нас?
Не спадам у оне који верују да су папине црвене ципеле прављене од дечије коже, да Сорош, Ротшилди и Фон Кобурзи хоће пречетворе светску популацију, али ни у оне који превише верују у случајност. Снажне и јаке државе са јаким здравственим системима и економијама, лакше ће се изборити са пошашћу. Нас може да спасе велика међународна помоћ или прексутрашњи проналазак вакцине коју је обећао министар здравља. А кад неко са таквим кредибилитетом обећа, морате му веровати. Збуњује само чињеница да осим помоћи челичног пријатеља, друге помоћи изостају. Шта нам је са Америком, са браћом Русима? Да им се није нешто десило? Послали су тоне и тоне помоћи у братску им Италију, 150 лекара са неограниченим временом боравка. Да није непогрешиви нешто забрљао?
Цела Србија је стављена у изолацију. Слично је и у другим земљама. У чему се онда ми разликујемо?
Не знам. Немам искуства у италијанским, кинеским или америчким карантинима. Да не буде недоумица, ванредно стање је било неопходно. Нису нам требале наоружане тројке са дугим цевима на сокацима, требало је да га прогласи скупштина, требало је напунити апотеке, едуковати људе… Њима се ово допада. Сад тек могу све, нарочито неки до њих. Хоће ли, након што откријемо лепоте и задовољства свемоћи, икада бити могућ повратак у нормалност? Чак и у ону њихову нормалност? То је, вероватно, основна разлика између наших и иних ванредних стања.
Да ли сте предузели све неопходне мере заштите које су препоручене и како се Ви и Ваша породица штитите?
Наравно да сам предузео све неопходне мере заштите, укључујући и бекство на село. Штитим себе од других, али и друге од себе. Носим маску, ретко излазим, не одлазим и не долазе ми, дезинфикујем обућу и одећу, ђонове од ципела. У пољопривредним апотекама набављам препарате, углавном на бази хлора, који служе за дезинфекцију штала, кокошињаца, свињаца… Злуради ће рећи да је то идеалан препарат за мене, ето ја га користим. Спадам у ризичну групу и јако тешко бих поднео властиту смрт. Као и бољи део Србије.
Да ли сте упознати са најавом да ће бити укинуто време за шетање паса?
Одувек имам псе. Откако знам за себе. Невероватна је та количина оданости и ничим заслужене љубави те врсте према људском роду. Мој пас и јесте један од разлога зашто сам на селу. Велики, снажни пси, поред физиолошких потреба, траже и дуге шетње, неки чак и истрчавање. Могу да замислим како је власницима и како је псима. Зашто волонтери, љубитељи животиња, сигурно има и таквих, не изводе псе у шетњу. У Њујорку и другим метрополама имате професионалне шетаче паса, који ођедном изводе по десетак животиња. Председник има пса, позната је његова љубав према Паши, једном га је чак довео пред децу и камере. Од њега се очекује разумевање. Сећате се оне невероватне количине узајамне љубави између њега и шарпланинца. За власнике паса, они су део породице. Ево једног новог резервоара гласова за опозицију.
Колико помно пратите информације из земље и света и има ли панике код Вас и Ваше околине?
Са пажњом пратим дешавања и код нас и у свету. Као и сви мазохисти са мањком интелигенције, али и из професионалних разлога, слушам и председника и премијерку. Не паничим, колико год се њих двоје трудили да ме својим незнањем и несналажењем уведу у панику. Морате разликовати страх и опрез. Паника је констернирајући облик страха, контрапродуктиван и опасан, опрез је добродошао. А околина се не плаши, јер, углавном, још не разуме разлоге за опрез и промену начина живота.
Какав су утисак на Вас оставили кревети на Сајму?
Деловало је језиво. Ако је намера била да уплаши и упозори, успели су у томе. Није ми јасно где ће ти несрећници које ће слагати тамо мокрити, прати руке, зубе, како ће се пресвлачити и дозивати сестре. Свакако су успели да, уколико неко и примети код себе знаке короне, неће тражити лекарску помоћ. Али могуће да ја нисам у праву. Знате, ја имам проблем са свим што ради министар војске. Плашим се његових униформи, честих одлазака у Канаду, честих потреба да зарати, његових посета пластеницима, плашим се његових гостовања на телевизијама и његових романа… Уопште, ја сам један страшљивац, да не кажем кукавица и плачипичка. Успевам да сузу са половине образа вратим у око, али ми то не полази за руком са течностима из носа и уста.
Председник каже да је добро што су се људи уплашили, јер може да смисли и нешто горе од Сајма.
No comment. Жалим што нема снаге да изађе на једну од својих телевизија, а све су његове, и не каже: „Грађани Србије, извините. Ушло смо у ово потпуно неспремни, без ичега. Делом због наше неодговорности, а делом и због погрешних предвиђања струке. Без респиратора, маски, смештаја. Сада све то радимо у ходу. Молимо за помоћ, разумевање и опроштај“. Наравно да се то неће и не може догодити. Тешко оном ко у било којим околностима влада страхом. Ово је сада или пут у потпуну диктатуру или увелико почетак његовог краја. А што се тиче страшнијих ствари, то су Топовске шупе, Старо сајмиште, Јајинци… То је оно место где су у Другом светском рату вршене егзекуције, где председник има енотеку и где су недавно заплењене огромне количине оружја и примећено педесетак плаћених убица. Основни проблем и јесте у томе што он то смишља. Пусти неке друге, нек мало мисле и они.
Има и тврдњи да председник ужива да малтретира сопствени народ под паролом бриге за њихово здравље.
Он свакако малтретира сопствени народ и сопствене грађане. Не бих се усудио да процењујем да ли то ради намерно или из најбољих намера. Ако је то намерно, у шта ја не желим да верујем, онда мора да се огласи Српско лекарско друштво или бар секција психијатара.
Коментари су да је добро што је завладао страх код пензионера, јер да није тако била би пуна гробља.
Дирљива је та његова брига за властито бирачко тело. Рекох већ, тешко оном ко влада страхом, старост није тешко уплашити, али није је тешко ни уразумити. Обиће му се овај старачки, нагутани страх о главу, живи били па видели. Више не помажу фразе мили моји, најмилији, ви сте ослонац нације и државе, у вас имам највише поверења… Тај је крчаг овом стигматизацијом старости и бахатошћу заувек разбио. Да је било ко други рекао да ће гробља бити претесна да приме све заинтересоване, одавно би био ухапшен. Али вођа може све што други не могу. Да иде без маске, да путује у иностранство а да избегне карантин, да води конференције за новинаре а да поред њега, као икебане, седе професори Медицинског факултета, да прави митинге, распушта скупштину, уводи ванредно стање… Може се колико год се хоће, али се не може докле се хоће.
На друштвеним мрежама почела је да кружи иницијатива да Вучић остане код куће, а да говоре само лекари.
Оваквом се председнику тешко шта може забранити. Чак не би прошла ни учтива молба. Неутажива је та потреба за појављивањем, за лидеровањем, за љубављу… За свим оним што је недостајало када је било неопходно. Ако нисте били лидер чак ни у купеу којим се ишло на екскурзију, нећете бити никад, ма каквим клакерима себе окружили. Сетите се Фекетића, афлатоксина, Савамале, хеликоптера, спорта, патетике и дилетантског глуматања на конференцијама за новинаре, лажних сузица и глумљене ароганције. Прочитано. Као у партији покера. Блеф није прошао и након тога више неће прожи ниједан.
Наводите низ председникових грешака, а он каже да је направио само једну – што је дозволио Србима да се из иностранства врате у Србију.
Председник превише говори из првог лица једнине. Ко је он да стане на праг Србије и одлучује ко може а ко не у отаџбину? Свако ко има српски пасош има и право под српско небо. То што су се они, када је требало да се спремају, доведу лекаре на граничне прелазе, обезбеде довољан број тестова, огранизован трансфер до места боравка, надгледање самоизолованих и изолованих, спрдали и зајебавали, кесерили се као пијанац на роштиљ кад је вирус проглашаван мање опасним од упале простате, кад су подригивали и правили вицеве на рачун нечега што данас проглашавају опасношћу библијских размера, њихова је грешка због које ће газда послати по рачун. Повратници у Србију су били одлични кад су слали дознаке, њихов новац послат у Србију мери се милијардама евра, а онда се јави корифеј да каже да трче у Србију да се бесплатно лече. Могуће је. Али трче и у завичај да буду уз родитеље, уз децу, зато што су тамо где су радили, радили на црно и немају осигурање, а тамо су их послали управо они који чекају ноћни лет хеликоптера да се сликају са спасеном бебом, они који о свом послу, о моралу и одговорности не знају баш ништа. Је л’ ’оћеш, Милисаве, да узоремо сутра? Јок, море. А ’ел ’оћеш да бидеш министар? Ако не може у Задругу, ’оћу да бидем министар. Основних задатак сваког грађанина Србије у овом тренутку је да преживи, да сачува себе и своје. Рачун ћемо правити кад ово прође. Ваљан рачун… И ово ће ускоро бити ономад. А кад се заврши и кад претекнемо, а хоћемо, или поштени избори или нема одласка са улица и тргова док скроз не оздравимо. Ово није живот, ово је животињање. Па или зло или ми.
Интервју приредила новинарка листа „Данас“ Мирјана Р. Миленковић.