Народна странка

Ковачевић на протесту "Један од пет милиона": Систем се мења! Зато немате право на одустајање!

Ковачевић на протесту "Један од пет милиона": Систем се мења! Зато немате право на одустајање!

Прочитајте цео говор потпредседника Народне странке Синише Ковачевића на протесту "Један од пет милиона" у Београду:

 

Престонице, добро вече,

Дошао сам да вас позовем вечерас да вас позовем, не у шетњу, него у марш до слободе. Време је да почнемо да марширамо.

Дошао сам вечерас да пожелим добродошлицу Новосађаним, Крагујевчанима, Врбашанима, Врањанцима – добродошли у „лудоград“. Добродошли у град у којем Деда Мраз долази у августу, добродошли у гад у којем још можете видети ирвасе на улицама, добродошли у град у којем влада колективно лудило, захваљујући једном човеку и његовим чаушима.

Који то град на свету слави Нову годину 22. септембра и 15. марта? Хоћемо ли излазити из тог лудила или се правити да се ништа не дешава?

Дошао сам да вам кажем да живимо у „лудограду“, без железничке станице коју смо препустили без борбе и без отпора, железничке станице која је на понос једне младе државе пројектована из српске главе и урађена српским рукама да Београд споји са Европом.

Данас је нема, заједно с њом украли су нам и успомене на дане када смо долазили у Београд да га покоримо, да од њега добијемо знање, васпитање, културу и стресемо завичајну прашину са опанака на врху Балканске улице и одемо по индексе на факултете - правни, математички и филозофски.

Украли су успомене оним родитељима који су са те станице први пут пратили децу на самостални одлазак на море, украли су нам успомене на две врсте суза – оних када некога испраћамо и дочекујемо. Украли су нам да дају неком, а ми не знамо коме.

С којим правом и зашто смо то, драги суграђани, оћутали, у шта смо се то претворили, у гљиве, у ратлук? Докле више?

Више бих волео да смо вечерас шетали до Калемегдана, до Победника, да направимо групни портрет с Победником, јер га од сутра више неће бити тамо. Подигнут је 1928. године, поводом десетогодишњице великог повратка српске победничке војске и стварања велике заједничке државе. Сада ће неко однети негде да неко с њим нешто ради. Када ће га вратити, не знамо. Ко га је овластио да то ради?

Немојте се, драги суграђани, изненадити ако тамо затекнете кафану са паркингом и са погледом на ушће. Од Победника ће направити девојчицу и ставити на неку клупу у Калемегданском парку. Та ће кафана веома да личи на ону на врху Копаоника. Имаће и сличан асортиман – канапеи са кавијаром са једне стране, а са друге стране свињске уши на пасуљу, розбратна, крменадла на роштиљу, а поред тога чича који ће имати „карике на марике“ (игра на вашарима).

Не може све да буде „Задруга“, „Упитник“, „Парови“ и „Ћирилица“, има нешто и у нашим срцима, има нешто у нашим главама, има неке потребе за добротом и љубављу које само култура може да нам понуди, само књига, само театар, само музика, само оно на шта смо као Београђани навикавани годинама.

Свакодневно се исече неколико стотина стабала, свакодневно се паркови наливају бетоном. Више нема паркова у којима су Београђани научили да ходају, где су изводили своју децу и своје псе. Украли су нам обале да направе „Београд на вођи“ и да направе ону ругобу од „средњевековних двораца“ на левој обали Саве према Сурчину.

Украли су све што су могли да украду, краду нам душу, ово су наши тротоари, ту смо се љубили, на тим ћошковима, ту би требало да се срећу с девојкама и момцима и наша деца да се ту љубе.

Ако се не каже ДОСТА, остаћемо само ми старци да чекамо свој дан и да миришемо чамовину и иловачу, чекајући усахлих очију погледом према друму на којем се никада неће појавити ауто који је нама потребан.

Може у Србији да се нађе невероватна количина нафте, али узалуд ће старачки домови имати седам звездица, у старачким домовима кревети не шкрипе, деца се не рађају. Нема деце, нема нас, када нас нема, ничега нема.

Добили смо талог власт, добили смо Божију казну од власти. И оћутали.

Добили смо министра војног дезертера. Сада је одлучио да 15 дана проведе у војсци, вероватно хоће да истетовира „успомена из војске“, само што има мали проблем са датумима. Тај човек је провео онолико дана у војсци колико је провео на Правном факултету у Крагујевцу док није добио диплому. Он је, иначе, Новосађанин. Борко (Стефановић, председник Левице Србије), да ли у Новом Саду постоји Правни факултет? Постоји, добро.

Имамо министра иностраних послова који не зна ниједан језик и који при том не зна ни да пева. Имамо министра културе који је непознат и рођеним ујацима. Он је по закону директно одговоран за ово што се дешава на Калемегдану. Замислите да је неко брзоплето написао само један непристојни графит на Акропољу - 200.000 Грка би изашло на атинске тргове.

Шта ми чекамо, кога ми чекамо?

Понизили су знање, претворили су нас у робље, министар здравља има надимак Доктор Смрт. Све што је могло да лечи, отишло је. Нас ће лечити бербери, вадиће нам зубе, а баба Живана и баба Стамена ће нам стављати пијавице и намештати зглобове. Између осам и 12 школованих медицинских радника одлазе свакодневно из Србије, то Кина не би поднела.

Министар полиције је лопина. Како назвати неког ко украде 60 страница туђег доктората? Уметничко дело, научно дело је својина као бицикл, јабука или њива.

Исту ту врсту смисла за лоповлук показује и министар финансија, (бивши) престони градоначелник. Наравно, и гувернерка, која је, нећете веровати, докторирала на универзитету Сремској Каменици. Када се отвори универзитет у Овчи, сви ћемо да одемо једно поподне да докторирамо, дипломирамо, шта већ коме треба.

Када смо код диплома, бивши председник државе је украо диплому и неће да изађе из службене резиденције, као да му је то Драгица донела у мираз. У великом дневном боравку на зиду слика Паје Јовановића, па Томина диплома, па Драгицин мозаик свете Параскеве, па Драгицина ваза са крофнама. То вам је парадигма Србије.

Пријатељи, понизили су људе са знањем, терају их намерно да одлазе одавде. Био сам 25 година професор универзитета, знате ли колико муке треба за једну поштену диплому, колико хиљада страница прочитаних, апсолвираних, анализираних, синтетизованих, да би се дошло до нових научних сазнања? Не дајте се, српске паметнице, дигните руке.

Имате макету од премијерке, која се, наравно, не меша у свој посао, макету премијерке која је задовољна епитетом „фикус“. Када ја мом фикусу кажем „премијеру један“, њему листови пожуте и почну да опадају.

На крају тог списка имате корен свих тих зала, чија је адреса на Андрићевом венцу. Човек који се свесно и са намером окружио таквим људима да би могао да доминира, јер је то једина ситуација у којој је он доминантан, једна једина. То је човек који је свесно и са намером развио култ вође, човек који се разуме у афлатоксине, у цртање аутопутева и пруга и зато му се урушавају аутопутеви, па морају да селе брда заједно са становништвом и комплетним вадухом около.

То је човек који вади децу из сметова, човек који одређује састав фудбалске репрезентације. Много је то памети за једну главу, много ингеренција за једно скромно образовање, скромну памет и скромно поштење. То је човек који када се сретне са истином, они се међусобно не препознају, толико се ретко виђају. То је човек који вам је обећавао „Мубадалу“, „Мерцедес“, „Икарбус“, брзе пруге… То је човек који је од свега успео да доведе зимску олимпијаду у Кикинду, само то и ништа више.

То је човек који је узурпирао право да он преговара о Косову, као да му је Косово донела жена у мираз. Косово је родно место свих нас, свима вам пишу погрешни подаци у личним картама. Није Симонида купљени тапет у оближњем Меркатору, није Грачаница самоникли коров у купусишту. Косово је српско као легитимно право на припадност имају и сви Албанци који су тамо рађали децу и сахрањивали своје родитеље. До решења не могу доћи ратни хушкач, трговци органима и убице. Једини начин да се реши проблем Косова је да он оде. Он мора да оде!

Завадио нас је као јетрве, гледамо на рођену браћу и сестре с мржњом, кријемо каму или камен у знојавој шаци. Питање је дана када ће пасти прва кап братске крви. Гледамо се као рођена браћа која су поделила очинско имање преко средине очевог гроба.

Прва капља крви која падне пашће на његове шаке и за то ће да одговара!

Довео нас је у позицију модерних робова, људи који за 250 евра треба да пезе и теменају пред неким корејским холандским газдама. Довео нас је у позицију да се од све те силне индустријске производње у Србији мотају каблови и праве дрвена дугмад и дрндаљке за вуну. У „Фолксвагеновим“ погоднима ће се производити 300.000… Чега 300.000, као и „Мерцедеса“, као и свега што је обећавано до сада?

Само се стара лаж надомести новом и већом, а ми смо на то оглувели и зато смо доживели да нам од сутра нема Победника, да немамо железничку станицу, да нам се Деда Мраз и вечерас осмехује на београдским улицама.

ДОСТА ЈЕ!

Тринаестог априла, под сводовима овог нашег неба, на нашим тротоарима, испред наших балкона, испред наших прозора показаћемо колико нас има. Шта је то што ми тражимо? Нешто мало правде и нешто много слободе. Узмите ми слободу, узели сте ми све! Лажна је дилема пун фрижидер или слобода, хлеб или слобода. За грађане Србије који су тако васпитавани, а ми смо потомци оних који су голоруки са мотикама и кукама устајали против царевина, само један једини знак једнакости између слободе постоји – СЛОБОДА ИЛИ СМРТ, СЛОБОДА ИЛИ СЛОБОДА, ТРЕЋЕ НЕ ПОСТОЈИ! ХОЋЕМО СЛОБОДУ!

Да ли је то много и шта ми то тако страшно тражимо? Да, поштујући латинску пословицу „vox populi, vox dei“, први пут у модерној српској историји дођемо демократским, поштеним и фер изборима до тога ко ће нас водити и заступати.

Мењамо систем, пријатељи, систем вредности. Морамо се вратити алтруизму, честитости, морамо се вратити поштењу, а онда ће политичке промене доћи као нус појава и биће свеједно ко је на челу парламента, а ко на челу државе.

СИСТЕМ СЕ МЕЊА! ЗАТО НЕМАТЕ ПРАВО НА ОДУСТАЈАЊЕ!

Хоћемо да изаберемо председника који се на изборе неће довести „бугарским возом“, хоћемо да изаберемо председника коме неће припадати сви билборди Суботице до Ниша, од Вршца до Ужица. Хоћемо изборе без пегланих листића, без тетовираних главоња који иду са дуплим бирачким списковима и контролишу ко је гласао. Хоћемо изборе на којима се глас не купује за „црвену“ (1.000 динара) и флашу „Пелинковца“. Само то, и ништа више.

Ово је земља која има свој потенцијал да се опорави, само нека деци која су отишла у последњих 10 година да половину онога што тако широке руке даје Холанђанима, Аустријанцима, Немцима, и вратиће се та паметна деца, јер нису отишла из унутрашње потребе, него због глади и да оцу могу да пошаљу „нитроглицерин“. То је та огромна разлика. Нико нема ни намеру ни потребу да закатанчи Србију. Наша деца треба да иду у свет и да уче као њихови очеви, дедови, прадедови, да покажу до које мере су компетитивна и до које мере су интелигентна и храбра, али не могу да иду трбухом за крухом крајем прве четвртине 21. века. Оволико, колико нас је вечерас овде, толико ће младих људи ове године отићи из Србије, из Србије у којој већ по селима из школских и црквених прагова ниче зова. Не дајте да се то догоди.

Србија нема никог другог осим нас, морамо јој помоћи да опстане, губимо националну супстанцу, неће нас бити ако се 13. априла не осовимо, ако не победимо. Ово је питање опстанка!

Бог вам дао здравља, живео Београд, живела слободна Србија!