После првог стигао је и други. Роман Синише Ковачевића. Читаоцима дела Освајање завичаја (у издању „Вукотић медиа“) прича ће се учинити познатом. Реч је о Ковачевићевој Великој драми преточеној у роман. Зашто је постао романописац, о јунацима својих дела, будућим књигама и какве то везе има са садашњошћу у којој живимо, Синиша Ковачевић, који је и потпредседник Народне странке, говорио је у интервјуу за Недељник.
Наводите да је Велика драма довољно велика и да није било разлога да се од ње прави роман. Роман од ког се „прави“ драма је свакако пут којим се чешће иде, зашто сте, на крају, ипак пристали да се прича из Велике драме употпуни романом Освајање завичаја?
Ово ће сад бити омаж господину Манојлу Вукотићу, мом издавачу, који је на томе изразито инсистирао. Након успеха Година врана имао сам намеру, наравно код истог издавача, да објавим и следећи роман који је требало да буде прича о повратнику из Канаде под радним насловом Септичка јама, али је господин Вукотић инсистирао да најпре напишем роман по Великој драми.
Као и сви „млади и амбициозни писци“ био сам убеђен да нема потребе за ревитализацијом и реафирмацијом обрађених тема – зле душе ће одмах рећи „нестало инспирације, прежвакава и прежива старе приче“ – хтео сам и да то буде нови роман и због потпуног подударања са овим временом, у историјском, политичком и сваком другом смислу. Септичка јама чак је требало да користи политичке топониме Србије и Београда данас, права имена личности из јавног и политичког живота.
Велика драма свакако спада у ред неколико најбоље написаних драма на српском језику, њено романсирање није нимало лак подухват, али сам на крају, попут свих одоцнелих цура, ипак пристао на Вукотићево наговарање и ја сам му данас на томе врло захвалан.
Успех у креирању представа не зависи само од једног човека, да ли у вашем „преласку“ на „романописање“ – где је све у вашим рукама – има и разлога који су везани за онај тихи остракизам о ком сте нам раније говорили, у време када је баш Велика драма скидана са репертоара Народног позоришта?
Наравно. Да није било тог, како кажете, тихог остракизма који је с временом бивао све гласнији, могуће је да никад не бих написао роман. Правде ради, Велика драма је безуспешно скидана у време претходног режима, који се кад је Народно позориште у питању, у персоналном или кадровском смислу, ни по чему није разликовао од напредњачког. Тадашњи демократски управник Дејан Савић, вештином циркуског акробате, пребацио се међу напредне победнике користивши раније увежбаване вештине. Напредњачка агресија сручила се на мој комад Чудесни који је забрањен у националном театру и уклоњен пре премијере, још у процесу рада.
Иначе, Велика драма је опстала захваљујући бунту глумаца из представе и побуни публике која није дозволила да се она склони. И ето је двадесет година на сцени.
Постојала су два начина. Да стрпљиво пишем драме, што сам и учинио, али су оне брутално одбијане од Душана Ковачевића када је Звездара театар у питању, Бранимира Брстине у Атељеу 212 и Ћустића у Београдском драмском... Наравно да сценарији које сам слао на конкурсе у Филмски центар Србије нису улазили ни у шири избор, а ођедном се мој таленат да правим одличне серије преселио код других људи... Или да пишем романе да се не бих претворио у кафанску кукумавку. Изабрао сам ово друго и сад су пред вама и Године врана и Освајање завичаја. Изгледа, на крају, да ћу поред Манојла Вукотића, морати да будем захвалан и напредњацима.
Крај новембра и почетак децембра увек пролазе у знаку сећања на Југославију и причу о заједничкој држави. У Освајању завичаја реч је о првим годинама Титове Југославије и како су неки који су се до јуче молили пред иконом с истим убеђењем рушили цркве; о онима који су до јуче клицали Стаљину да би га се преко ноћи одрекли; у роману Године врана писали сте о првим годинама након уједињења, како они који су до јуче пуцали на српски народ сада долазе, са почастима и привилегијама, у Београд. Да ли сте хтели да на примеру „малог човека“ покажете да су овакав 20. век и такве Југославије били грешка?
Тешко можете написати роман у коме су главни јунаци Черчил, Стаљин и Рузвелт. И ови који су покушали са удворичком литературом кад је Броз у питању неславно су завршили, осим неколико песника. Наравно да такви добри романи, драме и филмови постоје, али се они могу набројати на прсте једне столарске шаке. Они су добри само кад у великанима проналазе особине иманентне сваком човеку, склоност ка сузи, страху или људском поразу, кад се баве тугом за изгубљеном љубављу, самоћом или неразумевањем саможртвовања.
Предмет мог интересовања углавном је био мали човек. Онај јадничак који о својој судбини не одлучује, онај који ће скапавати и смрзавати се у рову док се у Бечу и Москви пије шампањац, онај који ће по дефиницији бити вечита жртва.
Титови синови, за разлику од сабораца, нису били на Голом отоку. Ако сте рођени и заживели се на овим просторима, вероватно нећете упамтити оца као ни ваш наследник вас. Вечити ратови, који још ниједну генерацију нису мимоишли, стална политичка превирања и надгорњавања, промене државних граница и друштвенополитичких система, вечита и увек безуспешна потрага за миром и срећом коју са тамном сенком можете доживети само негде далеко.
На овакав двадесети век тешко да се могло утицати. На судбину и прве и друге Југославије свакако јесте. Две су еуфорије потрошене узалуд. Да је та држава најбољи оквир за све Јужне Словене – јесте. Да је неки нису хтели – нису. Да је ваљала, не би се двапут распадала.
Избегавао сам увек да о било којој теми говорим са закаснелом памећу, али допустите једну крлежијанску јерес. Један смо народ, сви српскохрватски говорећи јужњаци. Крављи дрек, како каже Крлежа, који је котач историје пресекао на неколико делова. Одлучили смо се за крв и пепео, сад нек свако иде својим путем. Немамо право да се трећи пут уједињујемо због мртвих, због расељених, протераних, због вишемилионске дијаспоре... А да је у тој покојној држави било и земље и неба, и камена и шуме, и мора и леда, било је... А да нисмо мржњи и кавзи склони, не би нас велики тако лако закавжили.
Имате ли и данас горак укус у устима када помислите на Југославију (било коју њену верзију), као што су у годинама када је званично владала еуфорија (и једна и друга), имали јунаци ваших романа?
Наравно да имам. Ја сам ту земљу живео. Не у мери у којој су еуфорични моји јунаци, они су и савременици и ствараоци обеју тих држава. Ко зна какав бих био да сам ја уместо мојих предака у лихтплавој француској униформи ујахао у Београд деветсто осамнаесте или да сам иза Пека Дапчевића носио барјак четрдесет четврте. Човек своје право лице показује само у реалним философско-историјским околностима и у тренуцима кад мора да се брани од властите супериорности и надмоћи. Верујем, ипак, да бих положио и тај испит.
Како бисте некоме ко није упознат са Великом драмом објаснили то што ваш роман почиње тиме што „Вучић добија Орден Светог Саве од патријарха, за обнову цркве коју је сам срушио“?
Маестро случај је велики чаробњак. Дешавало ми се и раније да ми антиципације сасвим случајно буду тачне, али ово што сте ви одлично приметили стварно припада фантастици. У време кад је Велика драма са тим мотивом написана, Вучић на кога ви мислите био је амбициозни радикал спреман да убије сто Муслимана за једног Србина. Славу Богу, па је од те политичке матрице бар наизглед одустао. Али коме ћемо праштати ако не лудој и непромишљеној младости. Како својој тако и туђој.
Мислим да је садашњи председник тај орден заслужио онолико колико и Јеврејин који је у синагоги убио рабина крменадлом.
Прошли пут смо разговарали у време председничких избора и тада сте рекли, цитирам, „пустите победника да се игра са Шешељом и са Паровићем, хоће ли ти избори онда имати легитимитет?“, изгледа да је у значајном делу опозиције победила та ваша идеја?
Петао који рано кукурикне обично заврши у лонцу. Било која преурањена идеја тешко да ће бити прихваћена. Најчешће се догоди да је онај који ју је одбио, после извесног времена прихвати као своју и чврсто верује да је његова. То обично буде малчице доцкан. Драго ми је што сте се позвали на овај цитат. Верујте да сам га ја заборавио. Ни данас није касно за општи бојкот... Али глупима то не можете објаснити, купљени су своје моралне норме уновчили, ту песму певате глувима... Уздате се у далековиде и паметне, па колико год да их буде.
То колико их бојкот жуља најбоље видите што су најоштрији напади власти упућени према онима који су се изјаснили да ће следеће изборе игнорисати. Једнако тако, ово што ће као „опозиција“ изаћи на изборе, мање напада режим него нас.
Класичан српски политички парадокс. Нешто је ту нелогично. Ваљда су Вучићу противници они који излазе на изборе, ваљда је изборној опозицији противник Вучић? Ваљда...
Овако, присуствоваћемо шаради у којој ће сви билборди од Вршца до Врања бити њихови, са наравно једним ликом који персонификује златно доба, сви ударни термини на свим телевизијама опет његови, опет ће се гласови куповати за црвену флашу пелинковца, опет имати пеглане и сликане листиће, опет дупле спискове, џипове без таблица, опет узорне комшије које ће вам звонити на вратима да питају „комшија, јесте ли гласали, а за кога, молићу...“, опет крађу приликом бројања... Ту и тамо удробиће се нешто у помије, да се пређе цензус и што би рекле естрадне звезде, „тоето“...
Политички и идеолошки сукоби због којих се и породице цепају мотив је којим се бавите у својим делима. Да ли вам се чини да данашње „време прелетача“ у ком се свака политичка припадност релативизује као позитивну последицу може да има бар то да се у тој општој релативизацији неће цепати породице због политике?
Па већ су поцепане. Мој пријатељ слави Светог Мрату у два дана. Први за напредњаке, други за нас, обичне... Напредњаци поједу кртину, ми се дохватимо папака и ребара. Пре две године му умало нисмо упропастили славу.
Иначе, што се прелетача тиче, па и сам је Власник општег добра, Премудри, Непорочни и По Свему Судећи Вечити, прелетач.
Али он је прелетео са једног политичког пола на други. Зато се и окружио сличнима, да му буде лакше. Симилис симили гаудет. Са Арктика на Антарктик. Од еуромрзитеља до еурофанатика. Није он препливао ту до Гренланда или севера Норвешке. Не, међу еурофанатике, миротворствујушће, компромисне разумлије, веберовце и поперовце, из месарске радње међу вегане... Ако је дозвољено њему, сваком је.
Са овом количином медијског тровања, брижљиво неговане и прехрањиване мржње, не надајте се добру. Браћа су се одавно завадила, медијске јетрве су одрадиле свој део посла и сад се близанци гледају преко међе, спојених обрва... Ми верујући можемо да се молимо да до тога не дође, атеисти нек се уздају у добро у људској души.
Неки од главних јунака вашег новог романа (и Велике драме) истом увереношћу верују у Бога, а потом у идеологију, да би се пред крај живота вратили слави и икони – да ли је то порука да „све дође на своје“ или је акценат на „слепом веровању“? Плашите ли се нечега што би могло да попуни тај простор када нема превише ни идеологије, ни вере?
Да нема вишка вере, они не би били јунаци. Мањак вере рађа досаду и страх, вишак вере хероје и трагедију. Зато се често сетим Островског и његове дефиниције талента. Таленат је осећај за меру. Овде га у политичком смислу има ретко ко. Тежиште бих бацио на други део вашег питања. Ово је време мањка идеологије и недостатка вере, идеологија либерализма је доживела потпуни фијаско, вера се не учвршћује неумереном градњом цркава и свештеничким скандалима, уопште, хришћанство је у кризи у овом тренутку... А тај се празни простор полако али неумитно и неумољиво попуњава. Идејом о Вођи, недостатком стида, тезом да се лоповлук сматра вештином а поштење глупошћу... Отуда лажне дипломе, отуда докторати, острашћеници који у супротстављеном ставу виде непријатеља, злотвора, а у критици и клевету и клетву...
На глобалном плану то се очитује бахатошћу великих сила, одсуством било какве емпатије према малима, реч скупља од свих других није ни алтруизам ни човекољубље, ни хуманост, ни понос, ни достојанство, ни слобода, већ интерес.
Интерес по цену да отмете ресурсе малима, да до неповрата загадите планету, да лажно оптужите, да убијате, да тргујете смрћу... Ишло је клатно у том смеру и раније, али се увек и враћало. Ко је стрпљив и ко има времена, нек чека. Ја немам. А што се првог дела питања тиче, ко је једном из вишка вере рушио богомољу, урадиће то поново, само ако буде имао снаге и прилике. Не постоји јемство да је његова садашња вера вечита и да будућа неће бити и снажнија и јача.
Први ваш роман завршава се бекством Алојза Каврана након убиства Живојина Рајића, уз његово обећање да ће се вратити и наговештај Другог светског рата. Да ли сте размишљали даље о судбини Каврана и Рајића? Прича о Вучићима делује заокружена, или није? Заправо, имате ли идеју о чему ће бити ваш трећи роман?
Са Вучићем је дефинитивно готово. Године врана готово да захтевају наставак. Са том идејом су ионако писане. Плашим се да то неће бити тако скоро. Наравно да знам све о судбини и Каврана и свих преживелих. Али сада је на реду Септичка јама, свакако са другим насловом. Не могу да замислим да роман који се тако зове посветим жени коју волим.
Након тога иде роман који се дешава у мушком манастиру у далекој, измишљеној закавкаској држави Иверији међу монофизитским калуђерима. А то су године рада. Напорног, али зато готово бесплатног.
Приредио новинар "Недељника" Вељко Миладиновић