Народна странка

Ковачевић: Дијалог са властима је као разговор са џепарошем

Ковачевић: Дијалог са властима је као разговор са џепарошем

Преузето са портала "Данаса".

 

Да је храбриша, Марко Атлагић, посланик Српске напредне странке, са том силином бранио Крајину са којим брани вођу, још би био министар у Книну. Овако, подвио је репић и ево га, после хрватског сабора у српској скупштини са се, како каже, обрачунава са Јеремићем и Ковачевићем. Овако у разговору за "Данас" Синиша Ковачевић, потпредседник Народне странке, писац и редитељ и аутор романа „Река са четири ушћа“, коментарише тврдње посланика СНС Атлагића да он заједно са групом интелектуалаца заговара да буде што више мртвих од короне, а да притом није помагао народ са сто евра. Ковачевић је, како каже, згрожен чињеницом да су те оптужбе и претња батинама изречене са скупштинске говорнице, у његовом одсуству, а да председник парламента Ивица Дачић није реаговао ни на који начин и да чак ништа није ни отпевао.

Тешке су оптужбе када за некога кажете да жели што више мртвих у сопственој земљи.

То нису оптужбе, то су баљезгања. Такав идиотизам можете да очекујете само од неког ко је у српски парламент унео њакање, арлаукање и завијање и фанатични удворички занос којим отплаћује газди то што га је ухљебио гологузог и голотрбог. Тај човек је притом универзитетски професор, који има обавезу да од студената прави не само стручњаке него и људе. Благо тој деци. Могу да замислим са којим нестрпљењем и радошћу хрле на та предавања. Узгред буди речено, деца су ми прележала корону, неки од студената и блиских пријатеља и силно сам молио Бога да сви они поумиру. Или бар неко од њих. Кретен. Једино што сам успео било је да организујем оно прикупљање потписа и организујем изборе и што сад држим кафане и сплавове отвореним и манипулишем мишљењима Кризног штаба… Ту сам, признајем, заслужан за неке смрти… Највећи проблем у свему овом представља ми његова претња да ће ме истући кад ме сретне и пошто станујем у непосредној близини скупштине, сад излазим само ноћу. Пред зору, углавном… Радује ме што је дароносни вођа, како у својој филипици о ребалансу буџета каже надахнути говорник, дао по сто својих евра сваком пунолетном грађанину Србије. То је око шестсто милиона. Ја тај новац, нажалост, немам. А и да имам одакле ми. Не градим путеве и пруге, не пељешим Крушик, далеко сам од Београда на води, не продајем Војводину… Петсто милиона би се можда и нашло, али где да нађем још сто… Чекајте, како то мислите, Вођа није дао свој новац… па посланик каже да јесте.

Како коментаришете то што председавајући парламента није одузео реч Атлагићу упркос томе што је он говорио о људима који нису у сали, нису посланици, а нису ни тема дневног реда?

Тако што је вероватно био заузет важнијим стварима. Учио је, могуће је, неку нову Халидову песму напамет. Или му се допадала реторска бравура па није хтео да прекида занесеног посланика. Или је и сам део договора о предизборној кампањи која се води из скупштине. Делом и незнањем. Одсуством домаћег васпитања. По правилима по којима функционише полемика ја бих сад морао да добијем осам скупштинских минута у истом термину, на телевизији наравно. Толерисати увреде и лажи о одсутном човеку није само политички примитивизам.

Да ли је неко од ваших колега из опозиције и културног и јавног живота стао у вашу одбрану, односно одбрану пристојности парламента и скупштинског пословника?

Наравно. Али недовољно. Не ради се овде о Синиши Ковачевићу, ја то могу да поднесем, има ме у плећима. Овде се ради о политичким и етичким принципима. О увођењу насиља, примитивизма, незнања, простаклука и покваренлука у јавни дискурс. Лепо је, међутим, што је Ваша колегиница, суочена са сличним проблемом, имала знатно већу подршку.

Да ли сте се након оваквих прозивки покајали што сте одабрали да будете на страни опозиције, а нисте попут премијерке изабрали страну Српске напредне странке?

Нисам се покајао јер бих у том случају био у истој странци са премијерком. Не бих могао да спавам испод туђег плафона, на јастуцима са туђим монограмима и једем пасуљ из туђих сервиса. Ја сам мени моје плафоне направио, јастуке и тањире са монограмима наследио од мајке и оца. И није наш премијер усамљен у тој навици да отима туђе. Узгред, то није вила Јованке Броз (у коју би требало да се усели премијерка Ана Брнабић, прим. уред.), него отети дом Милана Савчића, предратног градоначелника престонице. А то што моје јуначке груди неће красити вођино ордење, уз огромну количину алкохола, некако ћу поднети.

Колико је у овако поларисаној атмосфери између власти и опозиције могућ међустраначки дијалог са медијатором, председником парламента, Ивицом Дачићем, који тврди да је опозиција празна врећа и министарком за друштвени дијалог Горданом Чомић?

Не знам колико је дијалог могућ са поменутим персонама али је неопходан… Не знам да ли је врећа празна, али претпостављам да коферче није било. Тешки ће бити разговори са особама без кредибилитета. То су као преговори са џепарошем, одустали сте од новца, али га молите да вам врати бар документа. Ту је присуство полиције неопходно.

Шта је најмања ставка која би требало да буде постигнута дијалогом власти и опозиције и има ли сврхе било какав договор, ако опозиције нема на телевизијама са јавном фреквенцијом, или је има само у негативном контексту?

Најмања ставка је приступ електронским медијима. И то не само РТС-у као државној телевизији него и свим другим телевизијама са националним фреквенцијама. Да за свагда разбијемо митологему да су то приватне телевизије. Ако сте свој празан стан изнајмили неком, то не значи да је он власник стана, да може да ложи паркет и држи кокошке на тераси. Ништа ту није приватно, осим зграда и технике.

Да ли сте схватили ко су мали мишеви који се улизују Бајдену, како тврди председник Вучић, за разлику од њега, који ће, како каже, Србију оставити победничку, а не удворичку?

Не знам ко су мали мишеви. Не познајем довољно навијачко-улични сленг. Свакако се не ради о председнику. Сећам се како је јуначки седео испред Трампа, са којим херојством је седео у последњем реду испред Макрона, са Леонидином одлучношћу, по неколико сати чекао на пријем код Путина, како је неколико пута све сасуо у брк и телевизијским водитељима и водитељкама… Пре се ради о лаву. Само не разумем откуд толика љубав према сиру и страх од мачке.

Делите ли мишљење председника Вучића да је за Србију било боље да је у САД победио Трамп, а не Бајден?

Нисам стручњак за спољну политику… Али није, очито, ни председник. Два пута ставља јаја у погрешну корпу. То што је учествовао у кампањи пораженог кандидата коштаће нас сигурно. Као што нас је коштало и Милошевићево клађење на Зјуганова. Његово право је да са својим јајима ради шта год хоће, али овде се ради и о нашим јајима.

 

Интервју приредила новинарка листа "Данас" Мирјана Р. Миленковић