Народна странка

Ковачевић за "Директно": На корак смо и од физичког губитка слободе

Ковачевић за "Директно": На корак смо и од физичког губитка слободе

 

Објављено на порталу "Директно".


Потпредседник Народне странке, драмски писац Синиша Ковачевић био је гост емисије "Интервју Директно" портала „Директно“ (direktno.rs)

Са Ковачевићем смо причали о одузимању и брањењу слободе у Србији, масовном одласку и чињеници да свакодневно из Србије оде 142 људи, шта је био јасан знак да се укључи у политику, зашто је бојкот предстојећих избора добар и шта ће донети, шта треба променити из корена у Србији, куповини диплома и плагирању доктората, зашто је култура у Србији на последњем месту и како је ријалити постао српска свакодневица, али и у шта ће нам будуће генерације израсти с обзиром на данашње идоле.

Рекли сте у једном интервјуу "ако нам одузму слободу, онда смо изгубили све". Како се одузима слобода?

Сведочите једном начину одузимања слободе. Хајде да покушамо да објаснимо тај феномен слободе. Слобода је иманентна сваком људском бићу, сваком мислећем бићу. Ако робови на галијама о нечему маштају, онда маштају о томе да скину оне окове са ногу. Ако робијаши, затвореници о нечему маштају, маштају о том дану када ће се та затворска капија испред њих отворити, па онда опет затворити. Е, сад, како се губи слобода. Губи се на милион начина. Начин на који смо навикли да изгубимо под копитима освајача, под сабљама освајача. Други начин је под тенковским гусеницама освајача, а видите да постоји један софистициранији, лукавији и подлији начин - да вас окупирају ваши. Ту не мислим на оне квислинге, попут оних у Вишијевској Француској или у Недићевој Србији, него оне за које ће неком историјском трагикомичном шалом унутар једног фаличног изборног система доћи на власт. И, ако се та власт до те мере допадне, а она булумента која је до ње случајно дошла осили, онда имате ситуацију коју ми живимо данас. Ситуацију без слободе, ситуацију у којој су речи постале опасне, у којој речи могу да убију или бар жестоко да оштете, у којој због речи и јасно исказане политичке неке друге мисли, ви можете да настрадате. Ако због речи можете да изгубите посао, на крају крајева, можете да изгубите и живот.

То је само један мали интермецо, мали предах пред изливање бетонских стубова и куповине бодљикаве жице од неколико хиљада километара и прављења неких дрвених барака. Србија тренутно живи такву окупацију слободе и ја се плашим да вам кажем шта ће бити сутра зато што се врло често те моје политичке речи деле кроз моја уметничка дела или се кроз оно што говорим заиста остварују. Ви имате на власти булументу несоја, бараба, битанги и лопова, крадљиваца и диплома и заједничке имовине, који су на власт дошли тако што су имали 23 одсто бирачког тела иза себе. Да вас подсетим да на изборима на којима је ово победило, најбоље је да их сместимо у средњи род, половина није изашла, а од половине која је изашла половина је гласала за њих. Од тога одбијте оно што је украдено, од тога одбијте оно што је добијено насиљем, оно што је добијено злоупотребом медија, пеглане листиће, оно што су набилдовани момци утерали на бирачка места, од тога одбијте оне што су гласали јер се вођа није скидао са свих телевизија са националном фреквенцијом, од тога одбијте оне који не би гласали да се вођа удостојио да изађе на само један дуел. Од свих дуела, имао је само дуел са мамом. Мислим да је и тај дуел изгубио. Онда видите да је ово узурпација власти, зато се и толико плаше бојкота. Зато схватите да смо ми неслободни, на корак и од физичког губитка слободе, а нема човека, мислећег човека који не држи до слободе.

Како се брани слобода и колико је то данас тешко? Чини се да је у последње време у Србији најтеже бити слободан човек.

Исто као што се брани свуда у свету, као што се бранила и код нас. Браните слободу тако што одете на Косово да погинете, тако што прегазите Албанију, браните слободу тако што ставите „титовку“ на главу и одете у шуму са Молотовљевим коктелом скочите на немачки тенк. Тако што у неким наказним временима, као што је било време Брозове фараонске владавине не пристајете на то, покушавате да снимате филмове или да пишете романе који се њима неће допасти. Не пристајете на систем који вам обува ципелу за три броја мању. То је метафоричка ципела која треба да атрибуира и ваш мисаони систем, ваше право да отпутујете, вратите се, научите нешто и да неког нешто научите. На крају крајева и да певате слободно. Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој, каже велики срски песник. Слободу морате бранити чим приметите да је угрожена. Зато је веома битно да се о томе говори што више, и зато је ово ваше питање више него мудро, и више него драгоцено. Бојим се да је велика већина успавана, тиме што добија путем тих националних телевизија, разних тих фантастичних културних програма, типа Задруга и Парова, просто анестезирана. Слобода је одавно напустила ову земљу, само је питање кад ће те реперкусије губитка слободе почети физички да боле.

Сваког дана из Србије оде 142 људи, то је на годишњем нивоу један српски град. Колико је ова чињеница опасна и како стати на пут томе?

Ја сам о томе говорио пре 10 година. Објашњавао тадашњој власти да Србија није довољно популационо богата да се годишње лишава једне Руме или Ћуприје. И, наравно, петла који први кукурикне или погоде ципелом или заврши у лонцу. Ја, хвала богу, нисам завршио у лонцу. Сад ћу да вам илуструјем колико је то људи. Ми се налазимо у центру Београда, до аеродрома има 14 километара. Сад замислите квартете тако младих и лепих људи као што сте ви, први квартет је стао на улаз ове моје зграде, на сваких метар је следећи квартет. Та колона људи од по четворо у реду завршава на уласку у авион. Толико је то људи. То је једна непрегледна колона, не појединачна колона, него квартетна колона људи по четворо у врсти, одавде до аеродрома. И, то су најлепши и интелектуално и биолошки најпотентнији људи, они који треба да креирају будућност ове земље, они који треба да рађају децу, они који су мудрији и паметнији од нас. Мислите ли да то погађа некога од ових на власти? Њима то фантастично одговара. Од тих 150 људи који ће данас, у три аутобуса или у једном пуном авиону отићи из Србије, они који би гласали за ову власт, мере се шаком столарском, столарима обично фале два, три прста. Њима то фантастично одговара. То што ће они остати сами у овој земљи, укључујући и неколико бунтовних стараца, то је фантастично. То је феноменално. Само што они нису свесни да немају никакав потенцијал да ту земљу сачувају. Урушиће им се предшколске институције, неће имати ко да им предаје у школама, неће имати ко да им предаје на факултетима, неће имати ко да их лечи.

Може ли се томе стати на пут и како?

Наравно. Тако што ћете се тиме бавити у виду заната. Направити једну, јасно вођену политичку мисао, бавити се прво спречавањем ових који хоће да оду, у виду предузетих мера, а не административних забрана. На крају крајева, није ништа необично да неко има потребу да оде, да научи неки други језик, да види неке друге културе, да дође до неких нових знања, да тај неки далеки свет, фасцинира неком својом интелигенцијом, својом памећу, својим знањима. Ал, страшно је када вас чињеница да немате да купите оцу нитроглицерин или да купите детету ципеле, или страх од сутрашњег дана тера напоље. Али, ако вас тера напоље чињеница да желите да сачувате властито достојанство, онда је то страшно. Е, сад, наравно, промените власт која ће бити демократска, која ће имати разумевање за тај егзодус, помогнете тим младим људима да се њихова способност очитује кроз радна места која ће добијати, кроз плате какве год да буду, да не добије нека будалина са купљеном дипломом или што је члан странке пре њега. Толико за почетак. А онда видети како ове људе вратити, тако што ће арапска "Ер Србија" дати одређени број бесплатних карата тим људима који су већ тамо, да виде како је овде, тако што ћете елиминисати корупцију, тако што ће наши држављани који имају намеру да се врате добити бар исте услове као што добијају Кореанци, Арапи или Холанђани.

Кад ти људи који овде отворе фабрике, неће их за разлику од Немаца неће демонтирати када потроше субвенције и отићи у Молдавију јер је тамо плата 80 долара. Наравно, не можете рачунати да ћете их вратити све, али је довољно да се значајан део њих врати, да донесу та знања која су стекли тамо, да просто овде промовишу одређену предузетничку мисао коју ми још немамо довољно развијену и да притом не буду, колоквијално речено клепани, да не буду опорезовани од рекеташа и битанги. Са друге стране, тежиште српске привреде треба бацити на оно у чему смо најјачи, а то је производња хране, а не производња кукуруза и жита. Ако имате воћњак, немојте продавати јабуке, другим речима јер ћете их продавати Русима за 12 динара по килограму, него на крају те њиве направите бар малу фабричицу сокова или пекмезару, па ће то већ у многоме бити профитабилније. Враћање људи мора бити процес, то не може бити од понедељка, колико су ти млади људи одлазили, толико ће им бити потребно да се врате. А онда и фактор носталгије увек морате рачунати, а онда када се просечна плата у Србији подигне на неких 1.200, 1.500 евра, како ће ођедном да се ти људи враћају у таласима. Наравно да су они који су рођени у Торонту, Москви усвојили тај нови завичај и наравно да на њих више не можете да рачунате, али ми смо сада у ситуацији да спасавамо оно што се спасити може.

Потпредседник сте Народне странке. Шта вам је био знак да је време да се укључите у политику?

Дубоко сам убеђен да, уколико имате потребу да нешто промените, да не можете бити вук самотњак, него да морате лајати и уједати из чопора. Колико то год ружно звучало, то је тако. Има једна читава политичка мисао у Србији, када је политика у питању. Политика је какана, сви су исти, фуј, а ми ћемо се бавити политиком са неких олимпијских висина. Не може то тако. Ако хоћеш да очистиш септичку јаму, онда, земљаче, мораш да обујеш чизме, да попијеш 2dl ракије да се не онесвестиш од смрада, мораш да ставиш маску на лице, узмеш лопату и у ту септичку јаму уђеш. То је просто тако, а много је сад ових драгоцених људи, али који не разумеју суштину. Ми хоћемо да демонстрирамо, али без политичара. Шта то значи, да су људи који су у политици грађани другог реда, да им вежемо жуте траке око руку, да их препознамо, да иду у некој посебној колони или да се ми скупљамо суботом, а они нек се скупљају четвртком, а овамо се говори о некој потреби за заједништвом и за једним опште артикулисаним отпором диктатури. На крају крајева, ове демонстрације су почеле као јасно вођен и јасно детерминисан политички став.

Организовале су га политичке странке због напада на Борка Стефановића, и то је тако. А, онда су једним врло, на крају вештачким, али страшно снажним, етичким ставом рекли фуј, политика је какана, ми нећемо са политичарима. Којешта. А онда су ти исти политичари добили први по лабрњи кад се блокирало Председништво, или кад је требало да се ваде они несрећни, који су ухапшени. Дакле, човек мора да се бави политиком. Ако се ви не бавите политиком, онда се бави вама. Али онда завршите или у гробу или негде на Новом Зеланду. Док људи то не схвате, овде неће бити боље. С друге стране, против себе имате, по војничким узансама организовану снагу. И ви, једнако тако, морате одговорити. Шта је политика по дефиницији, по бићу ако то није гласање? Ако нисте апстинент, ви се тог тренутка политичар. Говорим о нормалним изборима, у којој бојкот није она сламка за коју морате да се ухватите.

Део сте Савеза за Србију, бојкот предстојећих парламентарних избора је нешто за шта се цео Савез залаже. Зашто бојкот, које ефекте очекујете и шта ће тачно он донети?

Не могу да схватим људе који у себи имају толико политичког мазохизма да пристају да трче у таквој трци у којој је противник добио 30 метара предности, у којој су вама, за сваки случај везали ноге, и још ставили врећу цемента на леђа. Притом, тај који је добио тих 30 метара предности има и сакривен пиштољ испод мишке, ако се неким чудом приближите да вас хендикепира још мало. Ово је фарса од избора, ово нису избори, и да код људи који заговарају изборе има макар мало политичке и људске честитости, они не би требало да пристану на такве изборе. Да ли бисте ви пристали да победите на изборима где је свих пет телевизија искључиво и само ваше, у којима су сви билборди од Вршца до Врања искључиво и само ваши, у којима је у изборном дану од прве до последње насловне странице свих штампаних медија ваша слика и ваш лого, да ли бисте пристали да победите на изборима, ако сте частан човек, у којима ће људи са паралелним списковима контролисати ко је био, а ко није био, да ли бисте ви, ако сте частан човек пристали да победите на изборима у којима се код најнижих социјалних слојева глас купује за флашу пелинковца и пакет сувог меса?

Да ли бисте ви пристали да победите на изборима у којима ће вам неко пре подне звонити и питати да ли сте гласали? И онда се поставља питање зашто бојкот? Ја бих одговорио контапитањем, зашто излазак на изборе, под тим условима? Осим ако нисте плаћени од стране власти којој тај бојкот не одговара, и осим уколико нисте довољно политички незрели. Да се манемо еуфемизама, ако сте политички глупак, онда вам, просто није место у политици. Видите до које мере је ова власт уплашена чињеницом да ће бити бојкота.

Куповина диплома, плагирање доктората у Србији је у последње време заокупило јавност.  Ви сте драмски писац, професор на факултету, како је то било у ваше време?

То није постојало уопште као мисао.

Шта се променило од тада?

Па не знам. Можда је неко и у моје време украо докторат, али није био ухваћен.

Тада и није било толико доктора наука, зар не?

Па није. Знате колико је тешко докторирати, колико је тешко завршити факултет, колико је то ноћи пробдевених, дана на предавањима, дана у некој универзитетској библиотеци или читаоници, колико је то страха пред испит, вежби, семинарских радова. Па онда завршите неки факултет, а онда га тај неко купи. А он још спојио две фантастичне особине, незнање и препотенцију. Глупост, препотенција и незнање иду заједно. Погледајте Весићев случај. Зар не мислите да је то парадигма модерне Србије. Човек је, ако се не варам, са знањем правника одлучио да се бави урбанизмом и архитектуром. То је као кад бисте сада првог пролазника на улици питали да ли хоће да диригује филхармонијом. Је л' то оно што се маше штапићем? Јесте. Хоћу. Хоћеш да оперишеш једном човеку слепо црево? Хоћу, што да не. То је само парадигма времена. кад вам ништа не ваља, не може ни да вам ваља ни генералштаб, ни синод, ни просвета. Појавило се као идеја, као став, зашто бисмо се ми уопште мучили? Девалвацијом знања као категорије се могло доћи до такве категорије. Важније је било да имате неку диплому, јер ћете тако унутар те страначке хијерархије моћи да будете државни секретар, без обзира што сте по звању конобар. То је поента.

А, шта је са културом? Чини се да је у последње време на последњем месту и да је ријалити заменио?

Нема је. Увек је била на последњем месту. Погледајте само место у Дневнику, култура је пре метеоролошких непогода и пре информације да су Звезда и Партизан "попили" по пет, шест комада. То је отприлике место за културу. Само што је раније било више конзумената, више људи који су ту неку књигу могли да купе, или више људи који ће тај филм ићи да погледају. Ви сте у комунизму, који је имао и добре и лоше стране имали великог Ацу Поповића, Жику Павловића или Сашу Петровића који сними један филм, који се тамо у партијаршији не допадне главоњама, али то не значи да ће Аца Поповић бити на леду, не, него је његова следећа премијера у Атељеу догодине. Ово је најгоре време кад је култура у питању. Погледајте само ко су вам били министри културе. Људи који се не разумеју у властити посао, ево само последња три, анонимуси попут Тасовца, Брадића и Вукосављевића, које не познају ни рођени ујаци. то су људи који су потпуно, интелектуално и уметнички миноритети, пар екселанс.

А како смо дозволили да нам ријалити уђе у све поре?

Нисмо дозволили. То право је отето. Као слобода која се отима, као неслобода која вам се намеће силом. Ријалити је увезен са стране, нормално. Али, ријалити је из сезоне у сезону бивао све бруталнији, све вулгарнији и све приземнији. Са друге стране, ви кад калкулишете шта ћете да правите у програмској шеми својој, и кад треба да конкуришете код РЕМ-а за националну фреквенцију, наравно да не пишете да ћете имати felacio у директном програму у осам увече, него буде оно што баба воли да чита, то јој се да. Па онда баба у РЕМ-у узме и чита, аха, биће толико музике, толико овога, и захваљујући политичкој подршци дозволу за националну фреквенцију добије. То је поента. Не можете забранити ријалитије, али можете им дати одговарајући простор који им припада, после поноћи, кабловски. Али, има један далеко једноставнији начин да се они од тога одвикну. то је просто забрана емитовања у одређеном периоду, уколико заиста имате felacio и уколико имате примитивизам, агресију, која је готово неподношљива. Обавежите телевизије које их емитују да на сат изведеног и емитованог ријалити програма морају да произведу један минут играног програма. Знате до које ћете цифре доћи? Да и Пинк и Хепи морају да произведу по 12 играних филмова годишње. Нека по оном Лао Цеовом принципу "нека цвета хиљаду цветова" , али зна се где у једној башти цвета чичак, а где каранфили.

У шта ће нам будуће генерације израсти с обзиром на данашње идоле?

Зависи ко их буде васпитавао. Оне које ја будем васпитавао, у педагошком, просветном и породичном смислу биће људи који ће знати да цене квалитет, доброту, алтруизам, хуманизам. Они које буде васпитавао ријалити, а што њихове породице дозволе, то ће бити оне "ало, е" генерације.

 

Интервју приредила новинарка портала „Директно“ Милка Радовић