Иако је разговор са Синишом Ковачевићем требало да крене од његове књиге "Године врана", један догађај га је скренуо на други колосек. У Врбасу су ухапшени неки чланови НС, чији је Ковачевић потпредседник.
- Постоји човек који је власник једног од бољих кафића у Врбасу и који је приступио Народној странци и постао њен повереник. Онда су дошли да му руше кафану. Ето тако ођедном. Чича Томина колиба на Савском насипу и сви они остали дворци дуж насипа чије се септичке јаме изливају у воду коју пијемо се не руше, кућа на крову Србије се не руши, али руши се кафић који хлебом храни неколико породица и који је, колико ја имам информације, легалан. Група људи је дошла да пружи подршку и похапшени су. Сви су пуштени осим Боре Новаковића, покрајинског посланика и председника војвођанског одбор Народне странке, који је задржан дуже од осталих. Ово говори о непромишљености и брзоплетости режима, о њиховом страху и недовољној количини политичке интелигенције. Зашто хапсити човека који припада опозиционој странки, зашто хапсити било кога? Ако почнете да хапсите политичке противнике, онда се ствар неће завршити на Бори Новаковићу, хапсиће се и остали. Међутим, пендрек није сачувао ниједну власт, продужио ју је за коју годину, али је реторзија била већа и плаћена је већа цена.
Да ли то прогон политичких противника означава почетак терминалне фазе овог режима?
- Не знам да ли је терминална фаза, болест се може одуговлачити, то зависи од фармакологије и вештине лекара. Они имају добре спин докторе, али ако обратите пажњу, видите да ствари не функционишу. Након шест година “бриљантног” преговарања око Косова, управо је саопштено урби ет орби да се нисмо помакли даље од почетка и да Србија на Косову нема ни квадратни метар. Онда се поставља питање: О чему сте ви то шест година преговарали? О праву за коришћење рецепата за тулумбе и баклаве? Поставља се и питање које задире у опсег менталног здравља. Зашто, за име бога, китите град за Нову годину, а још је календарски лето? То је већ калигулијанум. Зашто се руше споменици који су заштићени законом, зашто је девастиран Калемегдан, Скадарлија? Просто, ништа није добро. И на све то ви још хапсите политичке противнике. То шаље поруку да је режим врло уздрман и да је дошло до оне позиције да је газда дошао по рачун. Када се прелазило из једне политичке мантре у другу, када се из позиције месара прелазило у вегетаријанце, тражило се шест-седам година да се ствари доведу у ред и тај рок ускоро истиче. Стрпљење газда није бескрајно и неограничено.
Вучић каже да су измишљотине да он има неки рок у коме мора да реши питање Косова?
- Проблем са нашим председником је у томе што о његовом чињењу или нечињењу немамо никакве информације. Он их ни са ким не дели, чак ни са Скупштином. А превише је то муке за једну главу. Бавити се истовремено и стадионима и фудбалским савезом и Звездом и Косовом, балансирати између Русије и Кине и Америке и да не лицитирамо даље - превише је. Ништа не би фалило да ту муку саопшти народу. Да скупи неки труст мозгова који не морају бити генијалци из његове странке, неки људи који не носе с поносом чланску карту највеће странке у историји Србије. Али видимо да је лудило заразно. Од свих тих људи којима се режим китио у предизборној кампањи за београдске изборе, међу којима је било и респектабилних имена, научника и интелектуалаца, нико није дигао глас против овог лудила да се лампиони каче усред лета.
О чему то говори?
- Говори о томе да нико од нас није без цене. Е сад, шта је коме цена - не знам. Неком је цена страх, неком филм, неком посао за породичног пријатеља... Ево пример актуелног градоначелника. Против његове стручне биографије не може нико да каже ништа, угледан дечји хирург и професор Медицинског факултета, али видите да се у том простору у који је гурнут, вољно или невољно, просто не сналази.
У свом роману првенцу описали сте ужасе Првог светског рата кроз призму оног што се догађало у Београду тих година. Ако сте то време назвали "Године врана" (издање "Вукотић медиа"), који наслов следи овом? Године лешинара?
- Већ сте делимично одговорили. Не знам, морао бих да мислим. Проблем с насловом није лако решив. Некад се наслов као благослов појави и пре него што почнете да пишете, а некад се страховито мучите и кад завршите дело. Ово је време лоших. Ово је време недобронамерних, време оних без заклетве. Ово је време оних којима заклетва није ни рука на дечјем темену ни на религијској књизи. Најпре бих га дефинисао као време без стида. Кад нестане стид, нестаје све, био он индивидуални или колективни. Пропаст почиње кад нестане румени у образима и зноја на длановима и кад је све допуштено и кад се све сме. И када, без икаквог респекта према чињеници да је неко напорно и тешко учио, студирао и ноћима бдио да би дошао до академске дипломе или титуле доктора, одете и купите диплому за једно поподне. И на новинарско питање који сте факултет завршили, кажете: имам диплому, али не знам. Дакле, кад недостаје стид, ту је крај.
Ваш роман са тематиком Великог рата згодан је повод да се запитамо где смо то сада после тог једног века?
- У горој позицији него тада. Тада смо имали ореол победника и једног од најомиљенијих малих народа у свету, тада се изнад Беле куће вијорила српска застава, у Француској смо до те мере били омиљени да смо ушли у пословице. Имали смо ту муку да смо из тог рата изашли пречетворени, са јако много мртвих мушких глава. Толико мртвих да се размишљало да се једној генерацији одобри двоженство, чак се и у парламенту о томе разговарало. Али у политичком, менталном, енергетском смислу било нам је боље. Кад су се ожалили мртви и кад се отплакало оно што се имало отплакати, било је разлога за оптимизам. Правила се једна велика, нова, модерна и демократска држава, парламентарна монархија. Било је разлога да се верује у бољитак. То што су се те наде изјаловиле и распрсле као мехур од сапунице је нешто друго. Ово је време летаргије, колективне депресије.
Уз Косово одавно иде префикс - проблем. Тренутно се прича о неком разграничењу, како вама то звучи?
- Ипак је језик мој занат. Немојте хромом рећи ћопо и немојте слабовидом рећи ћоро, то је домаће васпитање. Али немојте предају територије звати разграничењем. Тако вређате интелигенцију људи који препознају и праве намере и праве политичке могућности и политичке интенције. Разграничење - то је предаја, продаја или размена територија. Како год, Устав Србије као важећи правни акт то стриктно забрањује. Поента је, бар се мени тако чини, што се на сваки начин жели ући у историјску читанку. Што је жеља већа, могућност да у тој читанци добијете право место је све мања. Зашто? Ако је историјски терет превелики, ви га на сваки начин избегавате, а он вас фатумски стиже и пада вам на плећа као октобарска киша, онда постоји шанса да будете у историјској читанци. Ако ви јурите за три странице те читанке, тешко ћете их добити осим ако је не буду писали ваши пркнољуби, а те историјске читанке имају рок трајања колико и пачије јаје или отворена сардина. Мој лични став што се тиче Косова је да је оно свето место и идентитетски простор српског народа и да не понављам ствари које сам много пута изговорио. Наравно, Косово припада и Албанцима, али као завичај. Само треба са једном врстом историјског стрпљења, које сада не показују ни Срби ни Албанци, сачекати неке паметније генерације да дозру и дођу на животну и политичку сцену и направе ту врсту договора. Албанци да се ослободе тријумфализма, Срби да схвате своју политичку позицију.
Има ли потребе коментарисати посету председника Вучића Косову?
- Та посета нема неки дубљи смисао осим маркетиншког. Ако је то историјски говор, онда ја у ту историју не верујем нити се таква историја учи у добрим школама. Не видим ниједну политичку, вредносну нити поетичку чињеницу у том говору која би завредела историјски префикс.
Ви сте у Народној странци, она је члан новоформираног опозиционог Савеза за Србију. Ваше мишљење о мисији и капацитету тог савеза.
- Ова власт једна је од најгорих у нашој новијој историји и време је, као у оној халабуци за време бродолома, да сви у чамцу за спасавање сложно веслају у једном смеру док се не дође до неког копна. Треба инсистирати на вишковима сличности, а не на вишковима разлика. Тамо где постоји идеја да је Косово неотуђиви део Србије, тамо где постоји идеја да треба извршити лустрацију и бавити се пореклом имовине и да треба формирати независно правосуђе и где се мисли да ова власт није добра и да је потребно доћи до поштених и фер избора - треба бити. Да ли је неко из тих странака које чине савез републиканског или монархистичког уверења и да ли је проевропски или антиевропски оријентисан, сада је ефемерна ствар. Вапијуће су потребни први заиста слободни избори. Држава нам је сваки дан површински и по броју становника све мања, а ми се будимо уморни, тужни и депресивни. Ова земља, као и њена престоница, треба да гласно урла: "Упомоћ!", "Помагајте!", "Нестаје нас!".
ЕУ - комфорна гробница за мале народе
Европску унију сте назвали комфорном гробницом за мале народе. Можете ли објаснити ту метафору?
- Европска унија је великогермански пројекат. Немачка је једном фантастичном, разуђеном памећу схватила да се до реализације оне основна идеје, која се два пута покушала остварити дебелим бертама, тенковима и месершмитима, може доћи другим средствима. И хвала богу да је тако. Слагали се ви или не, али газдарица Европске уније је Немачка, и то је тако. И немојте да вас неко уверава да је глас једног Лихтенштајна раван немачком или глас једне Малте или Словеније раван гласу Француске. Суштина је да су у једној таквој мегалодржави угрожени и идентитет и суверенитет малих држава. Ако сте народ који уме да слуша и на све пристаје, онда је вама тамо одлично. Уколико имате идеју или потребу да о властитој судбини одлучујете сами, макар и на сопствену штету, онда сте у проблему. Зашто је ЕУ комфорна гробница за мале народе? Логично је да неко ко има годишњи бруто производ већи него сви остали чланови заједно одлучује о свему. Неће се Летонија или Литванија питати ни о једној важној ствари.