Прочитајте цео говор члана Политичког савета Народне странке, историчара Чедомира Антића:
Даме и господо, храбри браниоци демократије,
Част ми је што сам данас са вама овде, на српској Агори, на месту на којем већ 150 година бранимо демократију стварамо нашу државу слободном на сваки начин.
Није тако давно било, прошло је више од два века, овде иза нас Стамбол капију су слободари узели на јатаган. На том месту наши су кнежеви изградили позориште и ту је била она скупштина која је међу првима у Европи донела слободоумни устав. Знамо какав је тај устав био, он је грађанима Србије давао право да бирају скупштину која бира владу. Мало је било земаља у свету које су то тада радиле. Тај устав је рекао да је у Србији штампа слободна, тај је устав наредио да када роб ступи на тло Краљевине Србије сместа постаје слободан. Када су доносили тај устав, нека запамте то и они који данас руше демократију и они који ће сутра, Боже здравља, да је обнове, краљ Милан сазвао је своје непријатеље у Уставотворни одбор, па председавао истим, и непријатељи су без његовог мешања писали о томе како да му ограниче власт. Када су је ограничили, краљ Милан је сам написао која ће му бити права и дужности, а они су онда џентлменски гласали без расправе.
Где је Србија данас, после 130 година, да ли препознајете неку сличност? Тада је била сиромашнија, народ је био мање образован, али то смо имали.
На овом месту, стотину метара одавде, налази се плато, налази се седиште Филозофског факултета. Пре непуних 19 година, ту је слобода и демократија стигла у старо Капетан Мишино здање три дана пре него у остатак Србије. Пре 27 година, ту је пре 10.000 студената заседао наш Главни одбор студентског протеста, па је мој колега Милош Поповић поднео најкраћи извештај за који сам чуо, достојан лакедемонских јунака из древне Грчке, рекао је: „Колегинице и колеге, ми смо само победили“.
Тиранин је тада морао да призна изборе, морао је да отпусти свог слугу ректора и проректора. Има томе скоро 30 година, поред мене је господин Бранислав Лечић, њега је наш највећи драмски писац назвао тада мајором Гавриловићем српске демократије. Тада су се наши студенти пробили до Теразије и платоа, упркос томе што су три дана раније југословенски тенкови, велике силе и национализими суседних народа радили против наше демократије. За три дана оборили су министра унутрашњих послова (Радмила Богдановића) и привремено ослободили телевизију.
Сетимо се и свих других тријумфа демократије на овом тешком тлу. Сетимо се 1968. године, када се овде није играло козарачко коло, него се спремало за затвор. Сетимо се тридесетих година и крвавог ректора, сетимо се 1914. године. Сетимо се 1941. године, када су студенти отишли у шуму, а професори у логор на Бањици. Сетимо се 1908. године, сетимо се нашег најстаријег протеста из 1871. године, сетимо се 1848. године.
Све је овде било, и та прошлост и та слава, колико год била кратковека, колико год сви могући услови били противни томе, ми морамо у спомен на то да и даље истрајемо у борби за демократију.
Питају нас зашто се боримо, наводно нико не примећује шта је то лоше. Ми кажемо да се боримо за демократију, демократија је унутрашња слобода. Може неко бити лично срећан колико год жели, ако нису срећни људи око њега, ако грађани немају слободу да одлучују о својој судбини, ако срећа није срећа оних који су око нас, онда наша срећа није лични забран, већ је себичност и није дугог века.
Зато, даме и господо, ми данас знамо – кратковека је била победа из 2000. године, тешко смо је стекли, једва смо је стекли. Хитали смо ка њој и били смо спремни на сваки споразум са људима са којима споразума нема, који живе од ропства овог народа, који живе од тога што су варалице.
Зато смо устали, да нам не туку комшије, да нам не туку и поробљавају децу, да не избијају наше политичке представнике. Тога није било ни у доба Милошевића, тога не сме бити ни сада.
Устали смо зато што нашом скупштином треба да се поносимо, јер су у њој седели људи који су знали да на влади распишу изборе, па да их изгубе, то је било 1905. године, 2000. године, па 2003. године, 2008. године, па 2012. године и никад више. Нећемо дати то „никад више“. Изборићемо се за демократију. Нећемо скупштину која гласа на звонце, нећемо буџете о којима не расправљају народни посланици. То је узурпација.
Онај ко данас купује медије по Србији, гледам пре неки дан телевизију О2, као да сам видео зомбија, видим пише О2, а привиђа ми се Пинк, па када остану један или два слободна медија, шта ће онда да ураде, онда ће да их искључе са кабла да њихови монополисти узму кабловску телевизију.
Шта је следеће, хоће ли као у братским Емиратима да имају два места са којих се контролише читав интернет? Шта желе да ми постанемо, публика оног човека који се грчи у Нишу?
Ми свој пут знамо. Стотине хиљада грађана Србије, који протестују у више од стотину градова ове наше земље, знају шта желе. Кажу „не ваља опозиција“, а како то да су они тако проваљали док је демократија била у Србији? Права демократска влада негује своју опозицију, а подли тирани је овако затуку, медијски и на сваки други начин.
Погрешили смо само што смо им претходни пут дозволили да се пресвуку а да се не окупају. Следећи пут ће да добију купање. Мораће да да се пререгиструју и да врате сав новац који су покрали од 1944. године наовамо, па тек онда да иду на изборе.
Кажу да није ваљало ни оно од 2000. године до 2012. године, а ја их питам колико дуго смо имали демократију а да није зависила од њих, од Дачића, Банета Ивковића, од тајних договора са Вучићем и Томом Николићем, колико дуго?
Па чак и тако, само слеп, само тешко повређен не види разлику између Вука Обрадовића и Јутке. Један потпредседник српске владе је испао из те владе на вест о харасменту, а када се странка солидарисала са њим, испала је и она. Овде испаде да је Јутка јачи од скупштине и полиције.
Сетите се Драгана Веселинова, он је професор универзитета, био је министар, десила се саобраћајна несрећа, колико је требало да се с њим натежемо? Ево га Зоран Бабић, једва је дао оставку, али знамо да није равноправан са другим пацијентима.
Да ли да спомињем друге примере? Да ли да спомињем како се суд огласио ненадлежним око ингеренција Републике Србије над севером Косова и Метохије, а како је Врховни суд судио о мандатима који су одузети 2002. године? Треба да науче из тога.
Даме и господо, питају нас како ћемо даље шта ћемо даље? Ми свој пут знамо, ми нећемо грађански рат, не зато што бисмо изгубили, победили бисмо, то је сигурно, већ зато што ми нећемо да жртвујемо крв наших најмилијих зато да би отишао један чудак и група његових саучесника. Отераћемо га мирно, отерали смо његовог политичког деду Милошевића, отераћемо и њега, нека не брине, али ја не видим да он у свом страху покушава да уради ништа паметно и умно.
Имитира политичког деду, хоће да прави 20. априла контрамитинг, а за Путина је скупио једва 70.000 људи, све са довођењем људи аутобусима. Хоће да води Путина сваки пут када треба с нама да се види?
Каже он да води Србију добро, то му кажу и неки са Запада, ми кажемо: „Ево, видимо, Транспаренси интернешенел каже да горе стојимо по питању корупције него 2000. године, Фридом хаус каже да је демократије мање него 2003. године“.
Шта хоће више, да уведе Северну Кореју, да нас затвара, да нас стреља, шта је горе?
Каже да ће он решити статус Косова и Метохије, дели овај народ на фашисте и на издајнике, како га није срамота, тридесет резолуција и декларација је подржао, један рат је изгубио, на Уставу Србије се заклео, а сада говори о томе да он зна какво је решење, али неће да каже. Води дијалог у којем не учествује, па да ли га мало не боли глава од таквог приступа?
Онај Драган Бујошевић је барем поштен, ако је веровати демонстрантима, написао је да га боли уво. Господине Бујошевићу, ако вас боли уво, има лека, боловање, још је бољи лек пензија. Зашто бежите од пензије као што пијан бежи од улица у којима нема плота?
Председник Републике требало би да зна да ако га баш много боли глава као Перицу из филма „Давитељ против давитеља“, било би хумано и у духу европских вредности у које се заклиње да нас не дави више, већ да изабере неко друго оружје. Срам га било! Обеспаметио је део нашег народа, обезљубио је пола Србије.
Плате и пензије или су мање или су исте као пре седам година, али зато живот на годишњем нивоу просечног грађанина кошта 740 евра више. Да ли је то победа, да ли је то успех, да ли је то влада за коју треба гласати?
Пред нама је пут тежак, говориће да смо издајници. Ја не могу а да се не сетим једног места на којем више нема куће на дну Балканске улице, где је била прва велика српска скупштина, Светоандрејска скупштина, која је била под затвореним кровом и која је радила по закону о скупштини. Једном приликом, пошто су оборили кнеза, запретили су им топови српске војске, један посланик је устао и рекао: „Браћо, ја више волим бити у страху од српских топова него да ме пред Београдским градом штите турски топови“. Не треба да вам кажем да је на крају кнез побегао Турцима, а Србија добила слободу.
Да ли мисли лирски говорник, патетичар, патосар, да ли он стварно мисли да ми верујемо у његов патриотизам? Веровали бисмо можда да није било 1999. године, веровали би да ће бити (патриота) они који су наивни и плаћени, који воле сендвише више од живота, да нисмо чули да је ишао код Клинтонових да им се додворава. Није знао ко ће да победи на америчким изборима. Можда би неко безазлен и веровао да није видео како је плаћао Тонија Блера. Какав му је савет дао Тони Блер, хоће оним авионима што је купио нас да бомбардује? Је ли то решење које је Тони дао? А, видимо и да му је Шредер исто близак, говори на скупштинама странке. Ми то нећемо, ми то не дамо.
Даме и господо, саборци у светој борби за демократију, пред нама су дуги дани и месеци, али наша победа је извесна. Наша победа је извесна зато што смо ми праведни, и наш рат је праведан, то је рат миран, то је рат демократске Србије. Ми идемо напред и 13. април је велики изазов. У нормалној земљи влада би дала оставку, али би у нормалној земљи и директор телевизије који је дао седам и по дана и ноћи председнику Републике, више од 200 почетака Дневника је дао, још пре три године извршио харакири. Зато морамо да будемо стпљиви, даће Бог па ће Александар Вучић пасти 13. априла. Ако не падне, треба да знате, наш пут се наставља. Када падне, наш пут се поново наставља.
Да ли ви стварно мислите да он влада над овим тасманијским ђаволима и мадагаскарским орангутанима које му је оставио политички отац Војислав Шешељ у аманет? Не влада он над њима, не влада он над тим брукама које у скупштини гласају на звонце. Он влада захваљујући весићима, зоранама, шормазима, захваљујући добрим опозиционарима Чанку, двојици Јовановића, зато влада.
Тешко је бити начелан и праведан, лако је бити подао и ташт. Зато ми сви морамо остати на стражи и после да бисмо Србију довели тамо где је била, да је упутимо тамо где треба да буде.
Ми ту обавезу имамо, даме и господо, према сенима наших бораца за слоободу и демократију од давнина, од Доситеја, од Живојина Жујовића па до Зорана Ђинђића. Ми тај дуг имамо према поколењима која ће доћи, према овим младим људима који су стали у кордон и које су одвели у притвор, према малолетницима, нашим гимназистима, подобним оним који су се овде, близу овог места, тукли 1862. године са османском војском и полицијом због слободе града Београда.
Кажу нам неки да су против нас велики ауторитети – председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, његова светост патријарх српски, митрополит карловачки и архиепископ београдски. Ја вам кажем, велика је грешка и грех Александра Вучића што покушава да поткупи нама братске земље и што покушава да освоји српску цркву. Српска црква издржала је и Турке, па ће и њега.
Председнику Додику бих поручио да смо 1997. године сви били уз њега, не зато што смо хтели да се мешамо у унутрашње послове, већ зато што знамо да држава која зависи од појединца, да држава која пропада када падне председник није држава, већ феуд, прћија. Нека он брине своје муке и бриге, демократска Србија му је много боља него она која се спрема.
Његовој светости бих одао поштовање и рекао бих му да не ваљају такве изјаве. Патријарх српски, господин Павле, апостолима подобан, дошао је пред студенте 1991. године да им каже своје бриге. Молио их је са трона Светога Саве, а они су му викали „уа“ и звиждали су му, али то није утицало на сујету поглавара српске цркве, старе колико и наша држава, већ је та црква у три наврата у најтеже време тражила од Милошевићевог режима да се склони у име народа, у име његових интереса, у име оних који ће доћи.
Даме и господо, наш пут је јасан и прав. Понављам вам стару паролу, четрдесетпетогодишњаци моје колеге од пре 25 година ће се сетити – „Ни лево ни десно, право!“.
Даме и господо, живела демократија, живела слобода, живеле српске земље, живела Србија!