Објављено на порталу Слободна Суботица

Основни проблем је што држава штити криминалце, а шиканира грађане. Политика није прљава сама по себи, политика је слобода и узвишено деловање. Не можемо да судимо некоме зато што је полтрон, већ зато што је криминалац.

Овај интервју биће објављен уочи избора, заказаних за 21. јун. Стога је природно да вас, као и остале саговорнике који су говорили о изборима, питам о разлозима који су Народну странку руководили да буде, практично, предводник идеје бојкота избора. Кажем то стога што је Народна странка прва прогласила бојкот и последњих недеља, чини ми се, најчвршће инсистира на његовом спровођењу. Зашто, дакле, бојкот и шта он доноси грађанима, а шта опозицији?

ВП: Бојкот је алат у политичкој борби, чини ми се дословно једини који имамо у овом тренутку, ако изузмемо штрајк глађу. Често се сведено наводи да је проблем медијски мрак. Међутим, проблем је много већи. У Србији не постоје слободе за политчко деловање. Чланови опозиционих партија остају без посла. Оне упорније шиканирају, пребијају, а финансијерима се затварају фирме и шаљу инспекције. Све то обичном човеку није видљиво, јер постоји гвоздена медијска завеса. Криминалци имају докторате, бахати су, извлаче паре из државних установа, предузећа и институција, а ако на то укажете страдаћете од истих тих државних институција.
Ми се сада налазимо у истој ситуацији у којој је било Римско царство када су плебејци били малтретирани и претварани у робље од стране патриција, у петом веку пре нове ере и када су се потпуно повукли на брдо Авентин и запретили да ће напустити Рим, ако им се не гарантује достојанство. Патрицији су очито имали слуха и то је резултовало Законом дванаест таблица који постаје основ правног система Рима. Србија вапи за таквим једним договором.
Основни проблем је што држава штити криминалце, а шиканира грађане. Ово нису избори државе Србије, већ избори које спроводи неформални систем, без формалних овлашћења, на челу са Андрејом Вучићем. Укратко, ако изађемо на изборе бићемо шиканирани, пребијани, уцењивани, поткупљивани и на крају ћемо доживети пораз, јер је игрица намештена. Даћемо легитимитет криминалцима да и даље могу да се називају државом. Даћемо нашим међународним партнерима и даље изговор да подржавају Александра Вучића, јер очекују само једно од њега, а то је признање независности Косова и Метохије. Бојкотом нападамо ту подршку, јер Косово и Метохију не може да испоручи кринимални узурпатор без легитимитета. Мислим да је Јово Бакић најбоље сублимирао ово када је рекао: “Ако одбијам да скочим у празан базен, то не значи да ја бојкотујем пливање, већ нисам луд да не видим да је базен празан”.

Прошле године, док нисте приступили идеји бојкота, водили сте разговоре о могућем заједничком наступу на локалним изборима са Мађарским покретом, односно Покретом грађанске Суботице адвоката и бившег градоначелника Јенеа Маглаија. Како се то завршило и о чему се све разговарало?

ВП: Тема разговора била је искључиво усредсређена на уочавање горућих тачки у суботичкој заједници на којојима треба радити. Тада је договорен политички програм који у најопштијем опису подразумева стварање ефикасне и мале градске управе, реформу јавних предузећа тако да више никада не буду плен криминалаца, стварање механизама за спречавање коруптивног деловања и укључивање људи у политичке и друштвене процесе, као и развој заштитних механизама који би суботичку привреду и нарочито пољопривреду заштитили од бахатог и неодговорног управљања, те како створити амбијент у домену културе који би био достојан Суботице и Суботичана.

Када смо код господина Маглаија, напросто не могу да вам не поставим још једно питање које се дотиче њега. Пратећи заседања суботичке скупштине, приметио сам, а вероватно и ви, како особе, благо речено спорног образовања, господина Маглаија омаловажавају. Често су га за скупштинском говорницом, на пример, пејоративно називали "генијем", желећи очигледно да га омаловаже. Таквих примера има сијасет. Млад сте предавач Универзитета у Београду. Како доживљавате неспутани пад политичке и опште културе у јавном, нарочито политичком животу?

ВП: Доживљавам тако да увек изрецитујем 66. Шекспиров сонет, у преводу нашег Суботичанина Стеве Раичковића:
Вапијем за смрћу јер ме смори јад:
Што видим праву заслужност у беди,
и бедну ништавност у раскоши сад..

Суботица традиционално поседује извесан, ако могу тако да кажем, опозициони набој. Тај набој је данас или спласнуо, или није ваљано артикулисан. Опозиционе странке које су решиле да изађу на изборе нису у могућности да прикупе потписе и истакну локалну листу. Мислим да је то неспорна чињеница коју је лако доказати. Постоје ли препреке у артикулацији тог набоја и ако постоје које су то и колике препреке?

ВП: Могу само за себе да говорим и за групацију којој припадам. Оно што већину спречава да отворена срца ступи у заједничко деловање је страх. У Суботици имате најмање три центра економске и друштвене моћи. Та три центра на политику гледају као на алат за стицање богатства, а грађане доживљавају као статисте. Потребе грађана, као што су право на образовање, на здравствену заштиту или право на рад, њих не занимају.
Сведоци смо да је Лабан са својим ДСС-ом био виђен у Демократској странци још 2012. године. Међутим, шта се десило? Економска елита Суботице је калкулисала. Мислили су да ако Лабан оде у Демократску странку они остају блокирано острво, без вертикале држава – покрајина – град коју Лабан до данас понавља као мантру. Другим речима, калкулација је била да у опозиционом агрегатном стању нема пара, већ само проблема, Онда су договорили да Лабан пређе у СНС. Тиме су финансијски токови били загарантовани. Грађани су тада гласали против Демократске странке, а исти људи су остали на власти.
Сада је моја бојазан да иста елита покушава да присвоји Савез за Србију на локалу и тиме опет осигура своју позицију. У реду, а шта ћемо са грађанима и њиховим потребама?
Ми нисмо против те елите, али јесмо против тога да имају утицај на политику и хтели они то или не, ми ћемо их вратити у оквире који им припадају. Од француске револуције наовамо, чини се да је највећи проблем то што је економска каста продрла у војску, свештенство и политичку елиту. Зато данас имамо културу, образовање и здравство на тржишту.
Докле год не будемо знали где престаје незајажљиви економски интерес, а почиње политика, грађани ће бити слуђени и неће моћи да артикулишу деловање, на шта економска елита и рачуна.

Ко све твори суботичку опозициону сцену и какве су перспективе те сцене, укључујући ту, разуме се, и вашу странку?

ВП: Ту видим Покрет грађанске Суботице, Нову странку, Двери и Даниела Ковачића, за кога верујем да чини напоре да сачува Демократску странку. Што се нас тиче, сваку подршку у томе има. Демократска странка је институција политике у Србији и велики губитак би био да се не консолидује. Наравно да и Народну странку видим као опозицију.

Градски одбор ваше странке лане је био суочен са низом недаћа. Јесте ли били на удару и ако јесте, ко је све изводио те ударе и на који начин?

ВП: Ми смо збуњени када нисмо на удару. Толико их је било, да ја више не знам који се удар кандидује да буде поменут. А ко их је изводио, није важно, нити ме занима. Занимало ме је то само онда када су их спроводиле институције ситема, као што је тужилаштво, режирањем процеса извођењем лажних сведока и сведока који очигледно лажу.

Извесна госпођа, Ибоја Фаркаш, сазвала је прошле године конференцију за медије и саопштила да је Народну странку напустило 15 чланова, односно да се Народна странка у Суботици практично распала. Након тога се сазнало да се тужилаштво бави поменутом госпођом. О чему се ту радило?

ВП: Када сам се тада детаљније упутио у околности, схватио сам да је то један глиб у који не желим да улазим. Не желим да имам никакав додир, па ни мисаони, са тим светом, јер онда проживљавам трансфер апсолутне туге и безизлазности у којој тај свет живи. Али, ми се и за тај свет боримо и морамо имати разумевања да су они у тај положај циљано доведени.

На чему сте били највише ангажовани од оснивања одбора до данас?

ВП: Деловали смо у широком опсегу. Покушавали смо да скренемо пажњу на то колико је важна солидарност када се суочавамо са системским криминалом, као што су извршитељи. Скретали смо пажњу на проблем фиктивног запошљавања послушника система, као што је случај Бранка Радуна у суботичкој болници, бескомпромисно указујемо на ућуткано тужилаштво, на корупцију у градској управи, али смо радили и на представљању визије неке будуће Суботице коју већ стварамо.

По чему је Народна странка данас препознатљива у Суботици?

ВП: По бескомпромисном ставу, по солидарности и слободи да се манифестујемо без страха, по доброј енергији и идеји. Ми смо некима хладан туш, а некима освежење на политичкој сцени.

Каква је природа односа Градског одбора Народне странке и Удружења грађана "Слободан град"? Основали сте Слободан град и предводили га, па сте напустили место председника тог удружења и преузели вођење Народне странке у Суботици. Зашто?

ВП: Суботица вапи за једном правом непоткупљивом невладином организацијом која ће бити способна да детектује друштвене проблеме и потом их решава у капацитету у ком може. Примера ради, горући проблем је био непостојање слободних медија. Слободан град је потом основао Слободну Суботицу. Када смо оснивали Слободан град, позвали смо политичке представнике да се придруже тој идеји, и не само њих, да дају допринос развоју једног корективног фактора, па и за нас саме.
Резултат је да у Слободном граду имате разних политичких оријентација, имате разне политичке делатнике који су фокусирани само на свој град. Даље, природа друштвеног деловања је да неке ствари просто нису за странке и политику у ужем смислу те речи. Тај посао треба да обавља цивилни сектор.
Идеја Слободног града је да анимира грађане да промишљају своју друштвену стварност, па када је промисле нека гласају за кога хоће. Али, само да не гласају без промишљања.
Када сам почео да водим Народну странку сматрао сам да је управо због те идеје важно да Слободан град буде слободан и од мог политичког деловања.

Какав је ваш однос према Демократској странци коју сте поменули? Посебно помињем Демократску странку зато што сматрам да она има највећи политички пртљаг. Неко би додао и да је тај пртљаг пун камења, обичног или драгог, свеједно.

ВП: Мој однос према Демократској странци је да је то институција која мора да опстане и да ће њен највећи прегалац на локалу, Даниел Ковачић, имати нашу подршку у томе. Пртљаг какав год да је, важно је да покажете својим радом однос према том пртљагу. Што је већи пртљаг, прихватањем истог винете се у већу моралну висину. Мислим да је то, заправо, велика шанса за Демократску странку.

У јавности је потезан један инцидент из вашег адолесцентског периода. Зашто и како сте се носили са том врстом напада?

ВП: То је мој пртљаг са којим се суочавам и који свесрдно прихватам. Прихватам одговорност у вези тога и идем даље. Шта год да су хтели моји политички противници тиме, они нису напали мене са 37, већ дете од 16 година које тада није имало формалну одговорност, већ мој старатељ, а мој старатељ је тада била Војска Југославије, јер сам ишао у Војну гимназију.
У моралном смислу, ја сам своју одговорност добро интегрисао у моју личност, као и све тадашње околности и не мислим да ме то ограничава данас, да са 37 година људима кажем да су лопови, ако то јесу. Моје противнике топло упућујем на мог тадашњег старатеља, ако их интересују детаљи.
Примера ради, мој старатељ је мени рекао да је, отприлике у исто време, тада, негде око 1999. године, Стеван Бакић, дањашњи директор Електровојводине, сређивао себи коруптивно да не иде у резерву и на свето Косово, већ је обезбеђивао шверц робе за поједине пуковнике и потпуковнике Војске Југославије, а да је, опет примера ради, Лабан избачен из царине јер је приложио лажну диплому основних студија у кадровској служби, али да је притом вукао и поступке за несавесно поступање и проневеру. Данас њих двојица, док су овде, србују на сва уста и приказују се као тобожњи заштитници српских интереса, деле помоћ борцима...
Дакле, у реду, ако је релевантно шта је било пре двадесет година, данас можемо да отварамо теме о томе. Мени је много важније шта се данас дешава. Ето, на пример, занима ме чак и то зашто Лабан свако мало посећује фризера у Новом Саду, у Новом насељу и која је природа њиховог односа и чему заправо тај човек служи.

Судећи према одговорима, бојим се да је незаобилазна тема овог интервјуа и инцидент из августа 2017. По многима, био је то камен међаш суботичке, па донекле и српске политичке сцене, имајући у виду снагу медијске експлозије коју је тај догађај изазвао. Како је окончано све то чупање гркљана са шамарима, претње да ћете бити пребијени, да ћете морати да се осврћете?

ВП: Не осврћем се, а данас, када и даље траје поступак против мене, ми смо опуштени као на мору, али не и њихови сведоци. Примера ради, директор Суботица-транса умало није пао у несвест на суђењу када сам му скренуо пажњу на његове мизерне карактерне особине. Лабан се, са друге стране, нагодио и помогнут од БИА и тужилаштва избегао је кривичну одговорност. Сада и даље може да тврди како је поштен грађанин, са купљеном дипломом докторских студија и верник.

Ово је, можда, прилика да проговорите и о томе како је читав тај инцидент са последицама које је изазвао изгледао из перспективе вашег дворишта, односно приватности ваше породице?

ВП: Обилазили су ми кућу ревносно, неко време сам био у кућном притвору, жена је требало да се породи тих дана, а ја сам јој скретао пажњу када видим да нам обилазе кућу, како се не би узнемиравала. Највише ме је поразило када су родитељи избегавали да зову моју децу на рођендане, да се не би замерили мафији. Отуда толики акценат стваљамо на грађанску солидарност.

Основно јавно тужилаштво ипак је подигло оптужнцу против вас, а градоначелник Лабан се извукао нагодном са истим тим тужилаштвом. Као новинар, пратим суђење и имао сам прилику да чујем како поменути Александар Алексић, директор Суботица-транса, у својству сведока, каже да са мање од пола метра није ни видео ни чуо да сте добили ударце од особе која се зове Спасоје Вујовић. Тај Вујовић је, пак, такође као сведок, изјавио да није кажњаван, иако је потом ваш адвокат јавности приложио пресуду којом је Вујовић прекршајно осуђен због тога што вас је ударио. Зашто је Александар Алексић важан сведок у поступку кој се води против вас?

ВП: Није он, сиромах, важан ни за шта, он је обичан полтрон и човек без части који не види ништа осим економског интереса. Отуда таква “каста” људи не сме да се бави јавним интересом на начин на који се бави.
Они су на суђењу бесомучно лагали, и то је доказано. Сада треба да видимо шта ће тужилаштво да уради. Лагање на суду повлачи кривичну одговорност.
Иначе, тога дана, када се десио необуздани наступ Лабана и када је, пре него што је дошао на састанак са мном, предао кривичну пријаву да сам га напао, ударао и псовао му мајку црногорску, са њим је у ресторану био и Алексић. Како је разговор текао, а Лабан сам себе провоцирао, осетио сам код Алексећа инстинктивну потребу да ме заштити. Како је Лабанова представа одмицала, Алексић се од њега лагано померао ка мени. Деловао је заиста забринуто. Када сам добио два ударца у главу, Алексић је устао и заштитио ме. На суђењу је, међутим, рекао да није видео да сам добио два ударца, иако је претходно потврдио да је седео тик до мене, а као разлог зашто је седео до мене навео је да је желео да види да ли имам неко оружје којим бих могао да наудим градоначелнику. Срамно!

Да ли је истинита информација да вам је овдашње тужилаштво нудило да се нагодите и формално-правно ставите тачку на читав тај случај? Ако јесте, зашто то нисте учинили?

ВП: Јесте, нудили су ми. Требало је да то буде понуда која се не одбија. Прођеш супер, али остајеш мало ипак и хохштаплер, што те у ствари увлачи у њихов свет. Нити ја, нити људи у нашем одбору, нисмо тај тип личности, а нисмо ни Алексић. Одбио сам понуду, због части.

Шта су током истраге изјављивали други актери?

ВП: Зар је важно? Мада, признајем да јесте урнебесно… Директорица Дечјег позоришта је, из неког разлога, на пример, говорила да је некада највише волела Зорана Ђинђића, а да сада највише воли Александра Вучића. Покушаћу и да је парафразирам: сав свој праксис налази, а приори, у Вучићу.

У једном тренутку, на снимку који и данас може да се пронађе на интернету, градоначелник Лабан каже да сте припадник "Жуте патке". У каквим сте односима или везама са том врстом политичких покрета?

ВП: Одличним. То су моји пријатељи.

Недавно сте изјавили да иза паљења аутомобила власника "Сакса" стоје два конкретна имена. Да ли вас је контактирала полиција тим поводом? Да ли је реаговало тужилаштво?

ВП: Није. Али, разумем то. Вероватно је тужилац Кркелић презаузет размишљањем како да Курину оптужи за пиштољ-оловку, уместо за двеста килограма марихуане. Или, како да ослободи људе који су покушали убиство Мирка Милићевића, исто као што је седео са Лабаном и договарао режију како да се направи поступак против мене, а како да се забашури Лабанова одговорност. Када имате тужиоца који се виђа са свим криминалцима Суботице, то онда не ствара богзна каква очекивања.

У Србији, чини ми се, преовладава убеђење да политика, тачније власт, квари људе. Ова дилема актулна је још од античких времена и Платона. Да ли политика заиста квари људе, или лоши људи кваре политику?

ВП: Политика није прљава сама по себи, политика је слобода и узвишено деловање, али да се вратим на Шекспиров сонет: политика је код нас, моћ од немоћних порушена кивно. Зато желимо да нам се придруже честити људи, да очистимо политику и претворимо је у делатност заслужних и оних који то желе да постану, а да садашњу гарнитуру политичара вратимо на маргину друштва, где и припадају.

Политички покрет у Суботици који сте основали, мислим на Слободан град, али и политика коју у страначкој форми следите, није наишла на подршку једног сасвим видљивог слоја посленика културе средње генерације. Ви већ дуже време указујете на ниске гране суботичке политике у области културе. Где је кратак спој? Јесу ли ти људи спремни да мењају систем, за шта се ви, рекао бих, залажете, или само прижељкују повратак окупане партитократије која има више "слуха" за њих?

ВП: Није Слободан град политички покрет, већ удружење грађана. Налазимо се у комплексним околностима, када се од људи не очекује да следе матрице прошлости, већ породе нове. То није лако.
Нама је у култури потребно оно што се десило за време опсаде Лењинграда. Одговор Руса августа 1942. године био је да оркестар лењинградског радија увежба и изведе Седму симфонију Дмитрија Шостаковича. Полуживи чланови оркестра и диригент су, падајући са столица, гладни, једва извели то дело. Кажу да су били укључени звучници и окренути ка немачким трупама. Немци су били пренеражени, неми и већ тада поражени, иако је блокада данашњег Петрограда, односно Санкт Петербурга, пробијена тек у јануару 1944. године.
Такав одговор суботичке културе прижељкујемо.

Какву би политику у области културе Суботица требало да води?

ВП: Култура мора да буде заштићена од тржишта, мора да објасни ко смо млађим нараштајима, али мора да разгрће и њихову садашњу мисију. Мора да укаже и на наше локалне специфичности.
Према мом убеђењу, културни процват је предуслов за економски, а не обратно. Сваки динар уложен у културу вишеструко се врати касније, кроз економију. Не будемо ли културу ставили као приоритет, за десет година бићемо робље које се пита “вас ис дас идентитет”?

Ваша странка у Суботици сваконедељно реагује. Та саопштења, осим Слободне Суботице и понекад сајта Град Суботица, нико не објављује. Опишите медијску сцену у граду... Каква је и каква би, по вама, евентуално требало да буде?

ВП: Причао сам са неким власницима медија у Суботици. Сјајно искуство. Они без имало блама изговарају ону хохштаплерску поштапалицу: шта ћеш, такво је време. Срамно!

Како бисте се, да сте градоначелник, понашали према медијима?

ВП: Медији су на неки начин експоненти грађана. Они су контролни механизам, па медији и људи који раде у њима морају да буду заштићени, јер често веродостојније заступају грађане него посланици. Ако хоћете еконимски процват, паметније је да прво уложите у професионалне медије, културу и образовање.

Критиковали сте покушај људи из Градске куће да измене пројектну документацију за изградњу палићке канализације. Покушали су да у пројекат убаце могућност уградње знатно скупљих, а технички потпуно неподесних цеви. То је неспорна чињеница, након што је документација о читавом том случају објављена на нашем сајту. Подсетимо, изградња палићке канализације је међународни пројекат. Примера корупције, сукоба интереса, непотизма и којечега другог има још. Зашто то не занима локалне медије чак и када им се све подастре на тацни?

ВП: Локални медији су већином, част изузецима, у ствари, потплаћени саучесници који не виде своју друштвену мисију.

Шта после случаја Радун имате да кажете?

ВП: Не знам како се то изговара. Када вам се укаже прилика, а то је често, одгледајте Радунов наступ на телевизији. Тај неки осећај, који се роди у стомаку, а који сви делимо, ево, ја не знам како да га артикулишем...

Зимус сте, о својој слави, имали немилу епизоду у храму Светог Вазнесења Господњег. Могу ли да вас замолим да са нашим читаоцима поделите то искуство?

ВП: То је епизода коју не елаборирам. Што би рекао Гете, мер лихт!

Шта читате и који аутори окупирају вашу пажњу?

ВП: Пријетељ Смуило Петровски ме је опскрбио, у последње време, штивом протестанстке заједнице у Србији у ком неизмерно уживам. Такође пријатељ, велечасни Маринко Стантић, посудио ми је одређену литературу, а и монаси из Есфигмена су дали свој допринос, тако да је то тренутно претежно хришћанска литература. Задивљен сам првим хришћанима. Питам се шта би било чисто хришћанско деловање у савременим околностима, лишено често ограничавајуће традиције.

Како Владимир Половина изгледа изнутра? Шта вас чини срећним?

ВП: То је дубоко интимно питање, што значи да се на њега не може одговорити без сладуњавог глуматања.

Лидер Демократског фронта из Црне Горе, Милан Кнежевић, изјавио је прошле недеље да би Србија требало да замрзне имовину црногорских тајкуна који одавде финсирају Ђукановићеву, сада већ нескривену антисрпску политику, која неодољиво подсећа на ревитализацију идеја Секуле Дрљевића. Суочавамо ли се са овим феноменом у Суботици?

ВП: Не бих ја њима конфисковао имовину зато што делују овако или онако, већ зато што су је украли. Градоначелник Суботице има три хотела у Црној Гори вишка. Нико до данас не зна како их је стекао. Агенција за борбу против корупције не реагује. То је наш проблем. Како се он понаша у Црној Гори? Па, могу да замислим како се полтрон понаша било где. Али, не можемо му судити зато што је полтрон, већ зато што је криминалац.

Интервју припремио Бранко М. Жујовић