Више ништа није свето, ни небо над главом, нити тло под ногама, више нема светих места. И зато ћете видети да ће у Параћину и Шапцу изаћи на изборе. Склон сам да предвиђам тај парцијални интерес и одсуство идеала.
Живи у изолацији. На селу. Одабрао је начин како да спаси душу. Тек повремено се спусти у град. Суботом. На протест. Некада говори, а некада је само у колони.
Али зна он с ким има посла већ деценијама. Пуцано је на њега. И прете му још од представе Свети Сава. И он је бунтовник од тада, па и данас. “На бојкот бре”, позива нас. “Лупи шаком о сто. Ако не због себе, због наследника”. Синиша Ковачевић, писац и редитељ, потпредседник Народне странке, аутор романа Освајање завичаја.
“Ако ће вас неко звати у лов, а одбије вас када тражите пушку И муницију, да ли вас зове да бисте гонили дивљач или били мета? Ако су избори такви да су сви избори његови, од Вршца до Нове Вароши, свих пет националних телевизија; ако су то избори у којима ће гласови бити куповани за црвену и пакет сувог меса, у којима ће велемајстори полтронерије сликати своје листиће поред заокруженог имена И фотографије личне карте И објављивати их на друштвеним мрежама; ако су то избори црних џипова и тетовираних, кратко ошишаних и набилдованих; ако су то избори са дуплим списковима, у којима ћете присуствовати медијској доминацији странке на власти без могућности да се браните, затрпавани гомилама оптужби, лажи, превара, онда не видим разлог да се у томе учествује. Избори су празник демократије у системима вредности где је демократија начин живота, мишљења. Зашто бисте у друмској механи пристали на партију покера у којој ће она тројица играти против вас са обележеним картама, а када вас фортуна погледа и добијете јаке карте, они отму новац који би требало да припада вама.
Те ствари се косе са интелигенцијом , детерминисане су елементарним осећањем правде. Никако не бих пристао да играм са велемајстором партију шаха у којој ћу добити црне фигуре ако ће ми неко отети даму. Ако вам пружи руку да се рукујете пред почетак те партије, онда је једнако очекивати да му пружите руку И након партије, без обзира на то што је дама нестала са табле пре самог почетка. По мом менталном склопу, не бих пристао ни да будем на супротној страни, да ми понуде ту врсту компаративне предности, не бих у томе учествовао. С ким да се то такмичите?! Мислећи човек треба да води рачуна о томе. Медији су кључ свега и то електронски, пре свега. Ако не могу да кажем јавно да у тих 250 које корифеј кандидује за улазак у Скупштину има 120 лопова, 80 превараната и 30 оних који су за плитку тепсију рибе купили диплому, онда у томе нећу да учествујем”

Како разумете одлуку групе 1 од 5 милиона да изађу на изборе?
Та дечица су од самог почетка, откако су ушли у протесте, били пета нога на столици, пети точак на колима, потпуно непотребни. Врсту административног посла коју су преузели на себе, пријављују руте полицији, могло је било које техничко лице из било које странке да преузме. Крајње неинвентивни, лишени сваке креативности присвојили су Којин назив. Наравно да су потребни студент у свакој врсти протеста, али под условом да доведу друге студент. Тих двадесет људи није успело да доведе још двадесетак студената. Врло је храбра акција блоцкаде Ректората, с тим што нисам сигуран да је и то њихово. Е, сад, откуд та врста покваренлука код тако младог човека, то ми није јасно, осим да то правдам чињеницом, ипак су то наша деца. Негде ми их је жао.

Шта видите ту као покваренлук?
Не можете заговарати потребу да све девојке улазе у брак невине, говорите о свим гадостима промискуитета, величати химен, а то све радити из јавне куће. Све те њихове несувислице које сада изговарају говоре о детињој збуњености, да нису могли да одбију понуду која се не одбија.

А шта је та понуда?
Не могу да кажем. Или се ради о наивности или су у тренутку поверовали да се нешто може , а не може, или се ради о лукративним разлозима. То је та врста проневере, изневеривања које је недопустиво. Не можете започети живот као припадник Кју – клукс клана, а завршити га под сликом Мартина Лутера Кинга. Не можете пред запаљеним крстом линчовати црнце, а онда певати госпел пред крај живота. Они су ту врсту велеобрта политичког, тог салта мортале доживети у 60 недеља. Разочарање је велико. Ако заиста буду учествовали на изборима, сакупе 10.000 потписа, то подразумева логистику и новац, ако буду као витез у белом оделу из Младеновца сакупили те потпиес са лакоћом, онда ћете знати да иза тога стоји СНС. Ми одавно знамо да смо упали у моралну каљугу. Ми смо се већ у тој септичкој јами одомаћили, просто смо пристали на то и немојте да вас онда такве ствари изненађују. Поновићу, то су, ипак, наша деца. Моје разочарање је велико јер од кога можете очекивати сентенце “будимо реални, захтевајмо немогуће”, ако то нису млади људи, студент, будућност земље. А видите како се код тих младих појављује истанчан смисао за практично, неуспешно брањен будалаштинама. То је код мене изазвало велику горчину. Али видите, ми живимо време горчине.

Време изузето од части?
Време горчине, време без части, тако је. Доживите да особа која 25 година фантастично живи на синекурама које омогућава једна странка , договорени бојкот прекине тако што ће отићу у парламент да брани непотребни закон.

Гордана Чомић?
Мислим на Гордану Чомић, да. И то што је она урадила имало би смисла ако дан пре тога уживо, мејлом или телефоном, поднесе оставку на све функције и чланство у странци и оде у парламент да брани нови закон у ком ће сада уместо 39,6 жена, колико има у парламенту, бити…
У том парламенту у којем су два или три дана раније посланици развлачили женски доњи веш, додатно обезвређујући представнички дом владара земље – народа?
Тако је. Знате колико има сада жена у парламенту? Око 38 одсто.

Очекујемо да би парламент са већим бројем жена проговорио о убијеном лидеру опозиције Оливеру Ивановићу и инсистирао да институције реше и казне то убиство?
Тако је. Парламент у којем се не говори о спаљивању куће новинара и покушају убиства. Сви ти антибојкоташи ниједног тренутка не говоре ни о Обрадовићу из Крушика, ни Јовањици, Мегатренду.

Како мислите да је Гоци Чомић превагнуло уверење да је важно да прекине бојкот?
Не знам.

Зар нисмо имали довољан број жена оних које су браниле Јутку?
Ниједна ствар не може на силу. Нема љубави на силу. Нема ничега на силу, осим окупације, принуде која ће од индивидуе направити роба, или од окупиране масе робове. Треба да буде 50 одсто жена у парламенту или онолико колико оне заслужују, нека је то и 70 одсто, али не можете административном вољом, законски то да уредите. То је процес који треба код жена да створи политичку свест. Погледајте од тих 38 одсто у парламенту, 80 одсто није проговорило никада. Скупљане су жене по фамилији, по кафанама, поо ном – имаш неку добру, паметну комшиницу, треба нам, јер је свака трећа морала да буде жена. Ако се не слажете са одлуком странке, окренете Лутовца, кажете – извини, не могу да спроводим одлуку већине и странке, напуштам странку, хвала вам ба ових четврт века синекура којима сте помагали луксузан живот моје породице. Јесте приметили да немате ниједно слово у корист бојкота ни од једне невладине организације?

Соње Лихт, на пример?
Слушајте, откуд она у Берлину? Нико не примећује до које смо мере обезвређени као људи, колико смо окупирани, колико смо себе претворили у људе који служе дигестивном тракту и ничему другом, а где је ту срце, где је душа? Приметили сте да нема нигде Вучићевог потписа, несретни Ђурић то потписује. Ни на једном акту, документу који је морално или правно проблематичан, нема га. Враћамо се на елемент бешчашћа који живимо, више ништа није свето, ни дечје теме, ни небо над главом, нити тло под ногама, више нема светих места. И зато ћете видети да ће у Параћину и Шапцу изаћи на изборе. Склон сам да предвиђам тај парцијални интерес и одсуство идеала.

Лидерима тих градова говоре њихови грађани – издали сте нас , уколико препустите власт у руке СНС?
Се моје комшије Београђани које знам, говоре ми – пропустили сте прилику да са лапидарном лакоћом узмете Београд. Све ове Весићеве свињарије, нечињење невидљивог градоначелника – Београд на води, град без главне аутобуске и железничке станице, све те раскопане улице, слапови и гејзири, све посечено дрвеће, све што је покрадено, Трг републике који нема нивелацију и кишне одводе, Победник враћен са пластичне операције, исправљене грбе на носу, све је то била идеална прилика за освајање Београда. Зар ви мислите да грађанска свест у Сомбору, Ваљеву или Чачку није једнака шабачкој или параћинској? Не, него је тај систем вредности у коме је само важно шта је код тебе у тањиру. Е, то је аргумент Сандокан. Ало Параћин, ало Шабац, ало Пирот, не сета вам Сандокан у Србији, а смета вам у вашој малој вароши, у тренуцима када се очекивала искрица солидарности која толико недостаје? Шта ће тај Сандокан да уведе право прве брачне ноћи, свадбарину или да поотпушта све оне које сте позапошљавали? Па ако сте запошљавали партијске истомишљенике, онда сте исти као и ови. По чему се онда разликујете? Зар се није могло пет, шест месеци сачекати? Зар се није могло у чамцу у коме смо сви, стицајем околности, заједно веслати према тој, не тако далекој обали? Можете ли ви замислите какав је то маркетиншки и медијски потенцијал за Вучића ако они изађу на изборе? Зар нису о томе размишљали? Зар не схватају да је то могућност искључиво пораза? Ако победе, сви ће рећи – договорили су се са Вучићем, уколико изгубе, Вучић може да каже – победио сам их тамо где су најјачи. Нису изашли на изборе другде јер су се плашили. Дозволите грубу метафору – још није Србија логор, још увек бетонски диреци и бодљикава жица није око нас, али замислите у логору две бараке одлуче зато што ће добијати 40 грама више да ложе крематоријум с мотивом – свеједно би то неко радио. Нема у нашој лектири фантастичне драме Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића која се зове Небески одред, која управо о томе говори. Страшно је да смо изгубили осећање емпатије, солидарности. Нека изађу на изборе, али нисам сигуран да је свест да смо угрожени као нација, као грађани, као држава и да нетрагом нестајемо на наше очи, доспела до њих. Знате ли шта је све ове људе окупило тако разнородне? Тренутак је непогоде, а ми смо у том чамчићу, тој лађи, том броду који се зове Срнија и који увелико тоне. Ми смо се окупили и треба сложно веслати.

Имамо продор неонациста, увођење Фирера, Вацића на политичку сцену?
Ништа није случајно.

Јесу ли то Вучићеве снаге?
Не знам.

Чему треба да послуже?
Ничему. Када би се та врла господа окупила под један политички барјак тешко да би добили 0,5 одсто. Ту врсту тапије на такво борачко телои ма Шешељ. Ми смо изданци народа који је убијен сто за једног. Ми смо потомци преживелих у Јасеновцу, Јајинцима, на Сајмишту, оних који су избегли стрељање у Краљеву, Сремској Митровици, Крагујевцу и овде се код нас јавља идеја о неонацизму?! Страшно! Неонацизму који је дефинисао Словене као нижу расу!? И сада ви имате младог Јеврејина који је неонациста?! То је такав морални, историјски, политички парадокс да не можете да разговарате о њему. Можете ли да замислите црна у Кју – клукс клану? Тешко. Ово је земља апсурда. Е, сад, ако неко у свом програм има расистичке идеје, дефинисане политичке ставове да треба протерати Роме.., морате га забранити, морате! Ако неко то скрије, мудро и вешто у свом програму, морате му омогућити да партиципира у политичком животу док не покаже право лице. Ултрадесница ће постојати свугде, а овде вређа утолико што је никла на темељу нечега што је имало потребу и намеру да нас елиминише, уклони са мапе човечанства, са лица земље. Ми смо народ претекао, ми смо рађани на гробовима, прављени на згариштима, нунани, дизани у рукама мајки јер су ннам колевке изгореле и сад имате магарчину која се појави у црној мајци са бројем 88 и кукастим крстом?!

Чиме то објашњавате?
Ми не живимо прошлост. Појавио се либералнии концепт у којем је важна само будућност. Ништа не знамо шта се дешавало са нама у Другом светском рату, још мање у Првом или у време Броза. Девастирали су образовање. Народ нестаје, држава све мања у каљузи корупције, какистократије, владавине најгорих, тај привредни концепт, потпуно погрешан, у којем треба у неким лименим халама да радимо у пеленама за 200 евра. Живимо лаж у коју нас новим лажима терају у срећније сутра, да бисмо претходну лаж заборавили. Живимо ескалацију примитивизма, насиља, простор и време у коме група људи говори - О. К., то је у реду. Ма, ништа није у реду! Ма, ништа не ваља!

Погледајте Црну Гору. Је ли могућ сукоб у Црној Гори?
Наравно да је могућ. И ако до тога дође у Црној Гори, онда ће рат у Босни личити на бањо за нероткиње.

Чија је то одговорност?
Ђукановићева и Вучићева. Они су пријатељи, нокат и месо.

Да ли Вучић трља руке док ми страхујемо над Црном Гором како се не бисмо бавили нама овде у Србији или разрешењем статуса Косова?
Вучић јесте рејтинг политичар, али да је до те мере неуљуђен да трља руке због могућности грађанског рата у Црној Гори, просто нећу у то да верујем. Препознајем вашу интелектуалну интенцију у питању, дакле да ли се овде ради о спиновању, бацању новог клипа кукуруза пред свиње. Да. Могуће је. Али онај ко је имао ту идеју, грдно је погрешио, ствари су се отеле контроли и ваљда ће се то завршити на начин на који треба.

Како вам је у Србији?
Одлично. Свој на свом, осим што носим тај ужасни терет неправде, те ужасавајуће власти која ми се изуринирала у живот. Десет година моја представа није постављена на сцену, седам година немам кадар снимљен… Али не могу ми ништа. Посветио сам се писању. На инсистирање Манојла Вукотића издао сам трећу књигу.
Али, да вам завршим ово око Црне Горе. Хвала Црној Гори што је овамо слала оно најлепше што има, што смо љубили те лепе жене, што су се ти лепи људи женили нашим сестрама, што нам је послала Петра Божовића, Лубарду, Бору Пекића. И све спортисте , све те професоре универзитета, академике, одличне људе. Србија је захваљујући њима лепша, квалитетнија, препознатљивија. С друге стране, очекујем речи захвалности од њих, хвала што сте примали нашу сиротињу, што сте их школовали, омогућавали им да руководе, допустили да пронађу и другу отаџбину. Једино што имам мало зноја на длановима када размишљам да сам ја од лепе отаџбине остао с половином а они су добили две.

Да се вратимо нашем проблему у Србији. Где смо ми сада?
Када нас је било седам милиона, и Енглеза је било седам милиона у 12. веку у време Светог Саве. Данас Енглеза, оних са англосаксонским пореклом по читавм свету има 450 милиона, нас седам. Ето, ту смо. Уморни четрдесетогодишњаци у просеку. Нас у суштини нема, само то још нико није рекао. Ето,ту смо. И уместо да се боримо да продужимо врсту, а заслужујемо као народ да опстанемо,нисмо ми толико лоши,има у нама и лепоте, и шарма, и интелигенције, духа, склоности ка открићима и храбрости, ми се бавимо тиме хоћемо ли изаћи на изборе. Уместо да гледамо да вратимо ту дијаспору, дас а искуствима која је стекла у белом свету покуша да нешто направи од Србије,

Близу сте лидера опозиције, како вама то изнутра делује? Има ли момената када сте разочарани, изиграни?
Наравно, будем разочаран, али има момената и када сам усхићен.

Је ли вам јасно ко је чији играч у свету опозиције – позиције?
Не, нашли сте погрешног човека. Јас ам дубоко разочаран, згрожен свим што нам се као народу дешава дас ам одано усамљеник сеоски који живи на свом сеоском имању. И гледам шта су направили од народа дивова. Живим свој сеоски живот, седим, читам, пишем…После књиге Године врана о портрету српске престонице током Првог светског рата, сада сам по наговору Манојла Вукотића Мање издао роман Освајање завичаја, романсирану Велику драму, која се ево већ двадесет година игра у Народном позоришту.

…У својевољној изолацији?
Изабрао сам некомуницирање, али нисам се ја капсулирао, ја живим своје време, ево пишем сада политички роман Хуља, орезујем воће… Тај усамљенички начин живота је потреба да се сачува нешто мало духовног здравља. Та чињеница дас ам се дислоцирао и да живим на селу не спречава ме да идем на протесте и да говорим на њима. Чиним што је до мене. Нећу ја имати нападе стида ако ме једног тренутка некада неко од мојих бивших студената или унука упита – деда, шта си ти радио у том тренутку?

интервју приредила Тања Николић Ђаковић