После седам година писања колумне за "Политику", нови главни уредник је одлучио да је укине, без образложења и без обавештавања аутора. Колико је то недостојно и неџентменски, сувишно је рећи. Тужна је власт која се боји текста, неуспешно је друштво где нема места за критичко мишљење. Колико су тоталитарни, несигурни и уплашени, најбоље показују овим потезом. Мој текст о стабилократији је очигледно дотакао суштину суштине, дотакао у жицу која их највише боли. Цензурисањем текста, дали су за право свакој речи у њему и учинили га само значајнијим.
ЗЛА КОБ СТАБИЛОКРАТИЈЕ
За поједине државе Западног Балкана, често се у међународним круговима користи назив «стабилократија». Овај појам означава успостављање привидне и површинске политичке стабилности, пре свега путем разбијања и маргинализовања опозиције, као и искључивања сваког критичког мишљења из јавног простора. Термин је први пут скован 2012. године и тада је као школски пример узимана Црна Гора, док се у последње време најчешће цитира Србија у овом контексту.
Сво релевантно искуство показало је бројне кобне стране оваквог начина владања. Концентрација политичке моћи у рукама једног човека – који штавише није вођен никаквом идеологијом нити политичким програмом - искривљује и корумпира процес доношења одлука у држави. Будући да сви актери знају да ће на крају пресудити чист каприц, односно лична процена тог човека - процедуре, институције и стручна мишљења губе сваки значај.
Резултат деловања у таквом систему јесте доношење погрешних одлука, нестручна селекција јавних инвестиција, пад продуктивности рада и неефикасност јавног сектора.
О последицама „стабилократије“ у Србији најречитије говоре објективни показатељи, од изузетно ниског економског раста у односу на окружење, преко малог процента инвестиција у друштвеном производу, до великог јаза између најбогатијих грађана и свих оних осталих. Инхерентне појаве оваквом начину владања су клијентелизам и корупција.
Негација меритократије у друштву и слободне тржишне утакмице спречава стварање нове вредности, тако да држава покрива своје трошкове распродајом националних ресурса - најновији пример је давање београдског аеродрома у концесију странцима, без икаквог резона и рачунице. Својеврсан суд грађана о „стабилократији“ представља и масовни одлазак младих и стручних из земље, који у последње три године поприма размере егзодуса.
Сродни појмови овоме су аутократија, популизам и фасадна демократија. Међутим, поред бројних сличности са њима, „стабилократија“ има и једну посебну одлику. Наиме, она подразумева одређени степен подршке, односно разумевања Запада за овакав начин управљања на Западном Балкану. Обично се ради о трансакционој подршци за обављање одређеног политичког пројекта. У случају Црне Горе, радило се о уласку ове државе у НАТО, без организовања референдума. Када је реч о Србији, подршка „стабилократији“ у одређеним конзервативним круговима на Западу је пружена у замену за потписивање међународног уговора о нормализацији са Приштином, на основу кога би Косово* стекло чланство у Уједињеним нацијама.
Међутим, након шест година „стабилократије“ у Србији, степен приватизовања државе је толики да чак ни поједини актери у Европи више не успевају да жмуре на неке појаве. Наиме, Европска унија је прошле недеље у приступним преговорима са Србијом у Бриселу отворила само два додатна поглавља, уместо планираних пет. Неколико држава чланица ЕУ, међу којима и Француска, навело је слаб прогрес у поглављу 23 (правосуђе и основна права), као разлог за заустављање евроинтеграција, док је комесар за проширење појаснио да корупција и прање новца представљају проблем за Србију, али и њено окружење.
Укратко, „стабилократија“ подрива правне и економске темеље Србије, суштински је удаљава од развијене Европе, и доноси лош политички и инвестициони имиџ. Поменуто потписивање „међудржавног“ споразума са Приштином, које већ стидљиво најављује ова власт, не би Србију приближило Европској унији. Напротив, наставак њихове декларативне подршке актуелној управљачкој екипи, уз све већи стварни јаз између наше земље и напредних европских држава, учинио би да Србија буде дефинисана, уместо као будућа чланица, као својеврсна «тампон зона» између Европе и Блиског истока.
Та „тампон зона“ била би ограђена бодљикавом жицом од остатка Старог континента и постала би стециште прљавих технологија, радно интензивне производње, као и невољника који беже са кризних подручја у свету, у нади да ће се докопати Запада. Такву судбину морамо избећи.
Кључни предуслов за ковање неке боље судбине јесте квалитетније и одговорније управљање. Лоше управљање се не може замаскирати агресивном пропагандом, или руковањем са страним државницима, који само виде прилику да се окористе неодговорношћу наше власти.
„Стабилократија“ можда делује као предах усред олује, али у бити представља „белу смрт“, које нисмо одмах свесни док желимо само да мало одспавамо у снегу.
Нема пречице до развијеног света, а пут иде само преко поделе власти, поштовања устава, независног правосуђа, укључивања широког круга људи из струке у процес доношења одлука, осмишљавања развојне политике, увођења културе резултата и меритократије, љубоморног чувања суверености, као и неговања критичког мишљења.
Потпредседник Народне странке
Никола Јовановић