Интервју је објављен у недељнику ВРЕМЕ, 2. новембра 2017. године
"Како проширење Европске уније тренутно није на столу, неки европски политичари виде Западни Балкан као тампон зону према Блиском истоку, који из њихове перспективе почиње са Турском. Такви сматрају да Западни Балкан треба зато обликовати као простор где би се апсорбовали будући евентуални шокови - избеглички и сви остали. А ако вам је циљ да на некој територији, условно речено, имате потенцијални камп, онда вам ту не треба демократија, већ брутални управник. То никако не може бити у интересу нас који овде живимо."
Како оцењујете поруке америчког дипломате Брајана Хојт Јиа? Да ли се нешто мијења у политици Вашингтона према Србији?
„Те поруке нису ништа другачије од оних које смо имали прилику да чујемо у прошлости“, каже за „Време“ Вук Јеремић. „Америчка политика према Србији, и уопште према Балкану, не мења се већ дуже времена. Свака промена захтевала би укључивање прилично високог политичког нивоа у Вашингтону, а то је у тренутним околностима изузетно мало вероватно. Ако анализирамо политичка догађања у САД, тако нешто не треба очекивати у блиској будућности.
Зашто је онда дат велики публицитет посљедњој посјети Хојт Јиа?
Оно што се догодило у медијима након последње посете Хојт Јиа, дириговао је режим како би се вештачки подигла тензија. Као и обично, било им је потребно да „покрију“ неки од актуелних проблема - у овом конкретном случају, противуставно слање спрских судија са Космета на полагање заклетве Хашиму Тачију. То је опробана методологија ове власти: сваки пут када се нешто непријатно деси, прави се непостојећа криза како би она усисала сав кисеоник и скренула пажњу јавности са онога што се заправо дешава.
Ипак, медији наглашавају његову поруку да Србија не може сједити на двије столице – западној и руској...
Није први пут да је Хојт Ји то рекао. Ту реченицу о седењу на две столице сам ја слушао од америчких званичника још док сам био министар спољних послова. Сада јој је само дат диспропорционално већи значај него раније. Ја не кажем да то није озбиљна порука – али није нова.
Због чега се онда потенцира?
Зног тога што се све, па и ово, ставља у службу дневне политике и обрачуна са опозицијом, не водећи се рачуна о дигнитету државе. Александар Вучић таквим понашањем озбиљно унижава кредибилитет наше земље као саговорника и партнера било коме у свету.
Можете ли навести неки примјер тог понашања?
Врло пластичан пример је најава да ће се Србија обратити Европској комисији у контексту каталонске кризе. Јасно је да је то било намењено искључиво за домаћу употребу. Опчињени том „сјајном“ маркетиншком идејом, нису приметили да би такво небулозно и суштински бескорисно писмо за своју последицу имало удар на шпанске ставове у Бриселу, а Шпанија је једна од ретких држава Европске уније која подржава Србију у вези Косова. И онда наравно дође до муњевите реакције Мадрида, одакле је са највишег нивоа интервенисано да се не играмо са таквим стварима, па то најављено писмо срећом није ни послато. А шта је последица тог гафа? То да нас шпанска влада доживљава као «лутајући метак» и да ће са подозрењем прилазити свакој будућој комуникацији са Београдом. Такво понашање према једном од ретких савезника по питању Косова у Европској унији, врхунски је неодговорно.
Други пример је оно драматично повлачење целокупног особља наше амбасаде у Скопљу. Опет је реч о хиру једног човека – у сред ноћи је то наредио без консултација са било ким, преко мобилног телефона. Није му пало на памет да то у дипломатској пракси представља корак пред објаву рата. Када се тако нешто деси, моментално се упале сви аларми код међународних војних снага присутних у региону. Створите тиме једну напету ситуацију, и мада вам вероватно није била намера да уђете у оружани конфликт, генеришете околности које врло лако могу да се отму контроли и да неко на неког запуца. После тога, ко зна шта све може да се деси... А мотив су вам сутрашње насловне стране таблоида. Тако се не води разумна спољна политика.
Ипак, режим – прије свега предсједник Србије, Александар Вучић – има значајну вањскополитичку подршку. Како то тумачите?
Вучић је странцима дао серију уступака од доласка на власт 2012. године – што политичких, што економских. Нисам приметио да је Србија добила било шта за узврат: Он сам је можда добио мање критика због вршења репресије у земљи, али грађани свакако нису осетили никакав бољитак. Економски “процват” о коме режим говори је чиста пропаганда коју побијају чињенице – Србија данас има најмањи раст у централној и источној Европи, просечна примања се нису помериле са нивоа од пре 5 година, а све је у међувремену поскупело. Истински просперитетна Србија би могла да пружи далеко већи допринос развију региона од стабилократије коју тренутно имамо. Верујем да то није немогуће објаснити саговорницима у међународној заједници. Али они тренутно не мисле да постоји висок степен вероватноће стварања озбиљне алтернативе постојећем режиму. Зато – пре било каквих разговора са страницама – морамо сами да се организујемо и изборимо за оно што верујемо да је боље за ову земљу. Не тражимо подршку из иностранства - само то да престану да свесрдно подржавају Вучића, као што то чине данас. Ништа друго.
У том контексту, морам вас питати колико је заиста важан лични однос у дипломацији?
Истини за вољу, није небитно. Иза свега што постоји у дипломатији стоје неки људи који то креирају и примењују, свако од њих има своје лице и карактер. Дакле, важан је лични однос. Међутим, то никако не треба разумети као позив на приватизацију и персонализацију спољне политике на примитиван начин на који то Вучић чини. Овде он одлучује о свему, без да икога пита за мишљење, а из примера који сам навео, очито да није нарочито надарен у тој области.
Да ли у грађењу личног односа помаже када министар вањских послова узме микорофон и запјева као Ивица Дачић приликом посјете турског предсједника Ердогана?
Ја бих вас искрено замолио да ме не подсећате на то. Заиста.
У реду... Да се још задржимо на међународној подршци режиму: на чему се она базично заснива?
Постоје огромни проблеми у европском суседству, пре свега на Блиском истоку. Показало се да они могу да изазову озбиљне потресе на континенту - ту пре свега мислим на избегличку кризу, али и пораст екстремизма, погоршање безбедности и слично. А како проширење Европске уније тренутно није на столу, неки европски политичари виде Западни Балкан као тампон зону према Блиском истоку, који из њихове перспективе почиње са Турском. Такви сматрају да Западни Балкан треба зато обликовати као простор где би се апсорбовали будући евентуални шокови - избеглички и сви остали. А ако вам је циљ да на некој територији, условно речено, имате потенцијални камп, онда вам ту не треба демократија, већ брутални управник. То никако не може бити у интересу нас који овде живимо.
Како изићи из тог кампа?
Нико нам неће помоћи са стране, тога треба да будемо свесни. Мораћемо сами да смогнемо снаге да се изборимо за бољитак. Али за то нам треба већи степен организованости и кохеренције него што га данас имамо.
Знате ли што пише у Бриселским споразумима?
Не. Њихов садржај није стављен на увид јавности, што је по мени скандалозно.
А што мислите да тамо пише?
На основу делимичних информација до којих сам могао да дођем, једна по једна су предате све ингеренције српске државе које су до 2012. постојале на северу Покрајине. То је нешто што ће се изучавати у дипломатским уџбеницима – и то не само код нас, већ у целом свету – као пример лошег преговарања. Основно правило у међународним преговорима је да ништа није готово док све не буде готово; ништа се појединачно не примењује док се не договори цео пакет. У оквиру тог пакета, свака страна нешто добије и нешто да. Када се на крају успостави баланс, тек тада се креће у имплементацију. Када је реч о Бриселским споразумима, једна по једна ингеренција српске државе је предавана Приштини без да се нешто опипљиво добило за узврат. А чак и оно мало што је добијено на папиру, није имплементирано.
Остаје отворено због чега би доносиоци одлука у Европској унији, којима одговара стабилократија у Србији, прихватили њену демонтажу?
То је добро питање. Ако нама актуелно стање не одговара, морамо се борити да га променимо и, у исто време, бити довољно дипломатски умешни да екстерним актерима који имају утицај на догађаје код нас представимо алтернативу која не би ишла против њихових интереса, а за нас била далеко повољнија. То није немогуће. Истински стабилан Балкан у коме преовлађују европски стандарди друштва без обзира да ли он формално ушао или не у ЕУ, је по мени и те како у интересу Европе. Да се ипак нешто може урадити, доказ је Македонија. Она је под претходном власти такође спадала у стабилократије. Тамо су грађани успели да издејствују промене, и притом не да нису нарушени, већ су и унапређени односи са земљама ЕУ.
Очекујете ли да ћете због овог што сте рекли поново осванути у неком од режимских таблоида као заговорник „Македонског сценарија“?
Тај „Македонски сценарио“ је измишљен као страшило за народ – да неки наши опозициони лидери планирају дестабилизацију, немире, грађански рат... То су наравно глупости. Ја се залажем да у Србији дође до промена на боље, што је могуће постићи без употребе насиља. Ја се никад нећу залагати за насиље, јер је то иманентно супротно свему у шта верујем.
Хојт Ји се овај пут састао и са лидерима опозиције...
Ни то није ништа посебно. Америка данас посвећује далеко мање пажње стању демократије, људских права и слобода у свету – укључујући и слободу медија – него за време претходних администрација. То је, наравно, једна од тачака која није формално избрисана из њихове спољне политике, али се у пракси сада на то много мање полаже. Али како год, стање грађанских слобода представља један од највећих проблема у нашој земљи. Налазимо у ситуацији да се боримо за права за која смо веровали да више никад неће бити доведена у питање. Један од приоритета Народне странке – надам се и свих осталих у опозиционом фронту – јесте инсистирање на поштовању елементарних људских права која су тренутно угрожена у Србији.
Каква је у томе улога Народне странке?
Народна странка је формирана као антитеза ненародном режиму који данас имамо. Ми нисмо само још једна политчка организација којој је примарни циљ да неком предизборном комбинаториком прескочи цензус. За разлику од многих постојећих странака, имамо детаљан програм и јасно дефинисану идеологију. На крају крајева, Народну странку чине честити и неукаљани људи: неки од њих имају драгоцено политичко искуство, а неки се по први пут страначки ангажују. Верујем да ће Народна странка донети опипљиву додатну вредност у Србији. Свој идентитет нећемо градити на агресији према политичким противницима, нити потенцирању несуштинских идеолошких разлика.
Што је чинио ваш основни мотив да се одлучите на формирање партије?
Данас је овде изузетно тешко учествовати у организованом политичком животу уколико сте противник власти. Једна од бројних лекција које сам научио на председничким изборима јесте да ако заиста желите нешто да урадите под оваквим околностима, то није могуће без чврсте, добро устројене организације. Ја је тада нисам имао. То, наравно, није једини разлог због којег сам прошао на председничким изборима нешто другачије него што су многи очекивали, али јесте један од важнијих...
А остале лекције?
Друга ствар је да је за све у животу потребно време; потценио сам чињеницу да сам због оног чиме сам се бавио дуго био ван домаће јавности. Као треће, потценио сам спремност режима да се брутално обрачунава свим расположивим средствима и прибегава ширењу бесрамних неистина како би мене, али и моју породицу и сараднике, озбиљно дискредитовале. То су само неке од лекција. Било их је још доста. Срећом, једна од добрих страна таквог резултата на председничким изборима била је та да нисам ниједног тренутка дошао у искушење да помислим да сам све радио како треба.
Умјесто да формирате партију, могли сте да се прикључите некој од већ постојећих. Због чега нисте?
Мислим да у овом тренутку већина грађана Србије – укључујући и мене – себе не препознаје ни у једној од постојећих странака. Верујем да нова политичка организација са свежим идејама и исправним усмерењем може направити значајан допринос томе да се ствари промене на боље.
Многи говоре о кризи традиционалних политичких партија у Србији. Заузврат, Српска напредна странка се хвали са преко 600 000 чланова...
Поредак који је успостављен у Србији 2012. почива на великој аморфној маси лишеној било какве идеологије – Српској напредној странци. Ту улазите да би купили улазницу за посао, то јест да би имали било какву перспективу, поготово ако живите у малим и неразвијеним срединама. То има девастирајуће последице за будућност земље.
Једна од посљедица криза партија опозиције јесте и та се заговара њихов излазак у једној колони на изборе. Какав је ту ваш став?
Прво, не знамо какве ћемо све изборе имати, јер у Србији о свему, па и о томе одлучује само један човек без икаквих консултација, поготово институционализованих. Од председничких избора заступам тезу да нам је потребно заједништво на опозиционој сцени. Уколико разумни људи буду јединствени и оставе партикуларне интересе по страни, верујем да је победа могућа. Због тога ће се Народна странка максимално залагати да до заједништва дође. У ком ће облику то бити испољено - остаје да се види. Капацитет за победу у главном граду свакако постоји и сматрам да не смемо дозволити да та прилика буде пропуштена.
Ако до тог заједништва дође, подразумијева ли оно и заједничког носиоца листе?
То законски није неопходно, али је тактички пожељно. Било би зато добро да се што више опозиционих актера договори о заједничком кандидату. С друге стране, ја не верујем да ће власт имати кандидата за градоначелника Београда, већ ће то – као и на свим осталим изборима – бити Александар Вучић. То је једна политички, уставно, и на сваки други начин, проблематична ствар. Замислите, на пример да председник Макрон буде прво лице свог покрета на изборима за градоначелника Париза?! То просто не иде. Ми ћемо са своје стране учинити све да се постигне договор и у оквиру тог процеса нећемо инсистирати на кадровским решењима из наших редова. Имамо, наравно, квалитетне људе за које се никако не би стидели да их предложимо грађанима. Али, кажем поново, било би пожељно и благотворно да постигне договор о заједничком кандидату.
Тренутно Народна странка има посебно добре односе са Покретом слободних грађана Саше Јанковића, једним од ваших противкандидата на предсједничким изборима...
У сталном смо контакту не само Саша Јанковић и ја, већ и наши сарадници. То не треба никога да чуди, јер су наше међусобне разлике занемарљиве у поређењу са разликама које имамо са режимом. Ми у Народној странци верујемо да грађанске и националне вредности нису супротстављене, већ напротив – да иду руку под руку. С друге стране, практичне околности су такве да је неопходан заједнички наступ свих значајних опозиционих чинилаца, а Покрет слободних грађана свакако је један од најважнијих, захваљујући пре свега добром учинку Саше Јанковића на председничким изборима. Гледајући у назад, јасно ми је и да није било добро што смо имали више кандидата за председника Србије; ту грешку више не би смели да поновимо.
Каква је сарадња са другим опозиционим партијама?
Имамо контакте са многима, иако смо у овом тренутку највише одмакли у разговорима са ПСГ. Понављам, опозициони фронт мора бити што шири, јер тако расту шансе за победу – поготово на градским изборима.
За кога све има мјеста у том широком фронту?
Места има за свакога ко не сарађује са режимом и ко се јавно обавеже да то ни у будућности неће чинити. То би морала бити основна линија раздвајања.
У прошлости се дешавало да су предизборне опозиционе коалиције настајале искључиво зато да би њене чланице прешле цензус и тако ушле у Скупштину. Плашите ли се да се то не понови?
Ја са своје стране не могу понудити ништа осим своје речи и кредибилитета људи који су се окупили у Народној странци. Сматрам да ће борба против погубног система који је успостављен бити дуготрајна. Имаћемо након победе и те како много посла, и зато не би требало да се делимо док се ствари у Србији суштински не побољшају. А то неће бити оствариво преко ноћи.
Шта очекујете од захтјева иза којих стоји и Народна странка за фер и поштене изборе?
Искрено, не очекујем било какво разумевање од стране режима. Одлуку да се укључимо у организовано политичко деловање донели смо имајући то виду. Морамо наставити да се залажемо за фер и поштене изборне услове, но то ће бити борба под врло тешким околностима.
Да ли један од начина у тој борби представља и бојкот избора?
Свака одлука опозиције би требало да буде заједничка - и како да се наступи на изборима и како да се евентуално не наступи. Тешко да можемо остварити значајан ефект без тога. Ми смо за заједнички фронт и заједничке одлуке.
Интервју је објављен у недељнику ВРЕМЕ, 2. новембра 2017. године